Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

IV

 

Просвећеност и почеци нове књижевности

Доситеј Обрадовић

Књижевност Доситејевог доба

Сентименталистичка и класицистичка поезија

 

Све до 70-их година 18. века српска просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Промене које су тада наступиле дошле су извана, под притиском. Културна и религиозна оријентација Срба према Русији није одговарала интересима Аустрије, као што јој није одговарала ни чињеница што су Срби живели у некој врсти политичке и културне изолације, и зато је предузела кораке да их што чвршће укључи у друштвено-политички и културни живот монархије, да их интегрира. У том су циљу 70-их година, за владе Марије Терезије, извршене значајне реформе у српском друштву; уместо црквених створене су грађанске школе, укинути су неки манастири, црквени празници сведени су на минимум, у Бечу је отворена штампарија за Србе (1770). Те мере, упркос отпору на који су наишле у народу, одиграле су значајну улогу у развоју српског друштва и српске културе. Оне су отвориле пут новим, световним утицајима и продору западне културе међу Србе. Кад је цар Јосиф II, у тежњи да целу империју уреди у складу с философском доктрином просвећеног апсолутизма, спровео исте или сличне реформе у целој држави, посебно кад је чувеним Патентом о толеранцији изједначио пред законом све вероисповести у земљи, тај покрет одозго добио је одушевљене присталице међу напредним Србима. Јозефинизам као антиклерикални, просветитељски покрет обухватио је све народе Аустрије, али је можда управо код Срба наишао на најповољнији пријем. Наша књижевност укључује се преко њега у широки покрет европске просвећености. У њу продиру најважније просветитељске идеје и тежње: демократизација културе, философска критика стварности, оријентација на морална и политичка питања, схватање науке као светлости која ослобађа човека из мрака незнања, осуда верских гоњења и прихватање толеранције као основу просвећене политике. Те идеје испољиле су се већ у последњој фази рада Захарија Орфелина, од Славеносербског магазина (1768), али тада нису имале већег дјека. Њихов пуни живот у нашој књижевности почиње тек с појавом Доситеја Обрадовића, најзначајнијег нашег писца 18. столећа, зачетника нове српске књижевности.

Доситеј Обрадовић

Доситеј (крштено име Димитрије) Обрадовић (1739-1811) не сам књижевним радом него и животом на карактеристичан начин обележава велик преокрет који доживљава српски народ у последњим деценијама 18. и почетком 19. столећа. Рођен у Чакову (данашња Румунија), рано оставши без родитеља, он је још као дете испољио две своје велике љубави, према књигама и према путовањима. Под утицајем светачких житија, која је са страшћу читао, отишао је у манастир Хопово на Фрушкој гори (1757), где се замонашио а након три године, разочаравши се у калуђерски живот, побегао је из манастира. Неколико година боравио је по српским селима у северној Далмацији као учитељ. Одатле је отпутовао у грчке крајеве (1765): боравио је на Крфу, посетио Свету Гору и манастир Хиландар, три године учио у једној грчкој школи у Смирни. После тих својих источних путовања вратио се у Далмацију, а одатле кренуо на запад (1771): шест година провео је у Бечу и отприлике исто толико по другим местима Царевине, путовао по Средоземљу да би, преко Румуније и Пољске, стигао у Пруску (1782); на универзитетима у Халеу и Лајпцигу слушао је предавања две године, а затим пошао даље на запад, у две европске метрополе, Париз и Лондон; обилазио је потом разне немачке крајеве, посетио западну Русију, а од 1789. на дуже се време настанио у Бечу. На тим путовањима Доситеј је стекао широко образовање и научио многе језике, знао је оба класична језика, грчки и латински, а од живих, поред румунског, који је научио још у детињству, – италијански, немачки, француски, енглески и друге. Из Беча је прешао у Трст (1802), где су га тамошњи Срби позвали за учитеља. Интересовао се за прилике у устаничкој Србији од почетка, скупљао помоћ устаницима, а затим и сам прешао у Србију (1807), где је суделовао у политичком, културном и дипломатском животу земље. Умро је као први министар ("попечитељ") просвете у првој устаничкој влади.

Књижевним радом Доситеј се почео бавити још у Далмацији, где је оставио неколико списа, међу којима је најзначајнија Ижица (1770), књига по форми и идејама у духу црквене традиције, али написана на чистом народном језику. Ниједно од тих дела није штампао. Књижевно-просветитељски рад на широком националном плану и на новим основама започео је 1783, објављивањем Писма Харалампију и Живот и прикљученија. Прво је његов просветитељски манифест. У њему је одбацио црквенословенски као народу неразумљив језик и заложио се за увођење народног језика у књижевност. У другоме је описао свој живот, изнео доживљаје свог детињства и младости. Након пет година дао је продужетак тог дела (1788).

Доситејев Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и оскудно у изношењу појединости из пишчева живота, непоуздано у чињеницама и хронологији, ово дело у ствари доноси у аутобиографском оквиру најпотпунију експликацију Доситејева просветитељског учења примењеног на српске прилике. У првој "части", до бекства из Хопова, Доситеј се само овлаш задржава на својим доживљајима да би поводом њих, у облику философског дијалога или наравоученија, изложио своју идеолошку критику манастира, монаштва, народног сујеверја и других појава, с једне, те развио своје идеје о слободном мишљењу, васпитању појединаца и просвећивању народа, с друге стране. Само су поједини делови наративно шире развијени било на анегдотско-хумористички начин било у виду патетичне сентименталне исповести. Друга "част", где су обухваћена Доситејева путовања, написана је у епистоларној форми, карактеристичној за европску књижевност друге половине 18. века; састоји се од дванаест писама упућених непознатом, по свој прилици измишљеном пријатељу. Доситејева путничка писма пуна су свакојаких згода, испричаних хумористички или у сентименталном тону, сусрета са земљама и људима, портрета личности, одушевљених панегирика пријатељству и пријатељима. Ако се за први део може рећи да је пре свега философски и педагошки заснована књига о просвећивању народа, други је део превасходно књижевни текст, посвећен пријатељству и љубави међу људима.

 

1 2 3

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо