Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

V

 

Класична редакција народне епике

Епска повесница српског народа

Вукови певачи

Филип Вишњић и устаничка епика

 

У другој половини 18. и почетком 19. столећа народна песма заједно с другим облицима усменог стваралаштва живи несмањеном снагом на целом подручју патријархалне културе. Епска песма као највернији пратилац историје доживљава процват у устаничкој Србији. Вук је истакао да се наше јуначке песме "највише и најживље пјевају по Босни и Херцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије", док се у доњем, равничарским областима постепено губе да би на северу, преко Саве и Дунава, скоро сасвим ишчезле. Па ипак, наша народна епика добила је свој завршни, класични облик, у којем је ми данас познајемо и доживљавамо, управо на подручју које је Вук означио као епски мање активно. Вукови велики певачи били су родом с епски најпродуктивнијег подручја (тамо је, уосталом, била старина и Вукова и већине устаничких војвода) али сви су они прошли кроз устанак, певали о устанку и своје песме саопштавали после устанка (неки од њих као устаничке избеглице у Срему). Доживљај устанка основа је на којој су они изграђивали своју визију народне прошлости. Јединство класичне, вуковске епике заснива се на јединству те визије, на заједничкој свести Вукових певача о српској историји као јединственом току од немањићких времена преко косовских и покосовских збивања, Марка Краљевића, хајдучких и ускочких четовања до устанка као општенародног покрета. Завршна устаничка, вуковска редакција наше јуначке поезије садржи у ствари епску, поетску историју српског народа.

Епска повесница српског народа

Историчност народне епике огледа се у памћењу читавих историјских епоха и у општој свести о повезаности међу догађајима и временима кроз историју. Упркос томе што је у свом развоју остала на нивоу епске песме, што није достигла ступањ епоса, наша јуначка епика чини јединствену епску повесницу, у којој поједине песме добијају свој пуни смисао тек када се уклопе у веће епско-историјске целине. Вук је издвојио три такве целине, у стари три епохе српске историје, и назвао их песмама најстаријих, средњих и најновијих времена. У оквиру њих песме се окупљају око појединих личности, догађаја или мањих временских раздобља, по круговима или циклусима, како се ове тематско-историјске скупине обично називају у школским приручницима.

Јуначке песме најстаријих времена обухватају историју средњовековне Србије од Немање до последњих деспота. Оне се разликују по постању и по историјском сећању. Најмање их је сачувано о најстаријем, немањићком раздобљу. Песме у којима се пева о Немањи и Сави новијег су порекла, и у њима нема ничег историјског. Најстарији догађај о којем се сачувао неки спомен у народној песми јесте рат с Бугарима за време Стефана Дечанског (Бан Милутин и Дука Херцеговац). Изгледа да стварна епска историја почиње с епохом у којој српска држава доживљава врхунац моћи а одмах затим брз распад. Догађаји око царева Душана и Уроша и њихове властеле чине основу преткосовског тематског круга, којим почиње средњовековна епопеја. Од преткосовских песама епска историја развија се у два напоредна тока: први чини огроман циклус песама о Марку Краљевићу, а други води преко кнеза Лазара у косовски круг и у кругове песама о покосовским јунацима све до сремских деспота. Први поетско-историјски ток открива судбину јужног, македонског дела немањићке државе, а други – историју Србије и других постнемањићких држава до њихова пада под Турке.

Премда садрже више легендарног него историјског, преткосовске песме сачувале су нека значајна обележја времена о којем певају, што показује да је и ова, најстарија епоха народне песме упамћена. Неке карактеристичне теме немањићке Србије и њене духовне културе добиле су место у њима: отимање властеле око власти после Душанове смрти (Урош и Мрњавчевићи), неимарство средњовековне Србије (Зидање Скадра, Зидање Раванице), манастири "наших старих цара задужбине", као најлепши украс српске земље (Милош у Латинима). У приступу неимарској теми народни песник креће се између легенде и историје. Зидање Скадра има митски декор: вила "са планине" не допушта да се сагради град докле год се не принесе људска жртва као откуп. У другој варијанти Зидање Раванице, улогу виле преузимају цареви шураци, девет Југовића, који благо намењено градњи манастира присвајају себи. Неколико песама из преткосовског круга спадају у највеће домете наше јуначке епике. Женидба Душанова једна је од њих. Традиционални мотив женидбе с препрекама обрађен је у њој на хумористички начин: средњовековни витез прерушава се у неугледна слугу, Бугарина и тако прерушен лако, готово играјући се, решава све задатке које други не смеју, а од њега нико не очекује да их може решити. Песма Женидба краља Вукашина, насупрот претходној, грађена је у целини на оштрим и драматичним контрастима: дивски јунак Момчило с крилатим коњем супротстављен је жгољаву краљу Вукашину, племенита Јевросима – неверној Видосави, питоми скадарски пејзаж – врлетном Пирлитору. Слично библијској Далили, "куја" Видосава искушава мужа де се крије тајна његове снаге те тако омогућава да непобедиви јунак буде савладан од слабијег. Ипак, песма се завршава тријумфом правде: неверница бива кажњена, а краљ се жени не женом, него сестром свога противника и с њом рађа јунака над јунацима, Марка Краљевића, који наслеђује јунаштво, снагу и племенитост свога ујака. О Вукашину и двојици његове браће пева се и у већ споменутом Зидању Скадра. Ова песма, која спада међу најлепше, обрађује древни мотив узиђивања људске жртве у темеље нове грађевине, због чега су је многи осуђивали као сурови и варварску. а она, у ствари, и кроз основни мотив и у контрасту с њиме износи потресну причу о страдању безазлених и наивних у свету где владају лаж и превара. У песми Урош и Мрњавчевићи, у комадању царства после Душанове смрти, сусрећемо поново Вукашина и два његова брата, али сада више у историјском декору и улози. Отимање "о туђе царство" схваћено је у њој наивно, сељачки, као отимање око туђег имања, али основна супротност тиме ништа није умањена, супротност између себичности удружене с насиљем и највише правде која се не боји силе нити се осврће на крвно сродство и личне интересе, правде "ни по бабу ни по стричевима". Овде треба истаћи и једну од најобимнијих и најсложенијих народних песама, Бановић Страхињу. Њена се радња додуше збива у предвечерје косовске битке али је основни сукоб постављен и решен друкчије него у косовским песмама. Појава туђина схваћена је у њој пре свега као тренутак када најоштрије долазе до израза супротности унутар друштва којем јунак припада као што је, с друге стране, традиционални мотив, неверство жене, само полазна тачка и осветљавању сложених моралних односа међу људима.

Косовски циклус заузима средишњи положај у средњовековној епопеји. Он не обухвата велик број песама али оне показују чвршћу међусобну повезаност, све имају јединствено исходиште. У косовским песмама, упркос томе што су неке од њих сачуване само у одломцима, назиру се контуре јединствене целине, епоса. Као и у средњовековним списима о кнезу Лазару, у косовским песмама најмање се говори о самој битки. Тежиште казивања пренесено је на збивања пре и на збивања после битке. Све песме о догађајима пре битке говоре у суштини о истом: о драми опредељења за борбу. Она се развија у неколико варијација, у свакој од њих један од протагониста косовске драме стављен је пред исту дилему – да ли поћи у битку за коју се унапред зна да је изгубљена или избећи борбу по цену моралног пада. Прва је дилема Лазарева: он мора бирати између вазалне покорности султану или смрти на бојном пољу. У песми Пропаст царства српскога Лазарево опредељење схваћено је као хришћанско приволевање "царству небескоме". Други кључни моменат косовске драме јесте опредељење главнога косовског јунака Милоша Обилића, оклеветаног витеза, који херојским подвигом и смрћу доказује своју исправност (Кнежева вечера и др.). Као антитеза Милошу дат је лик издајника Вука Бранковића. Лазар и Милош главни су протагонисти косовске драме, њихово опредељење за борбу чини основицу косовске легенде. У њиховој позадини дата су опредељења других косовских јунака. Мусић Стеван из истоимене песме долази на Косово после битке, када је све изгубљено, па ипак улази у борбу и гине. Овде је опредељење за борбу проистекло из кнежеве клетве која садржи претњу најтежом казном, казном неплодности: "Ко не дође на бој на Косово/ од руке му ништа не родило." Бошко Југовић из првог дела песме Цар Лазар и царица Милица, иако је од кнеза добио разрешење од заклетве, одбија да остане на двору, јер је Косово за њега испит витешке части и дужности. Исто чине и сва његова браћа. Највише људске величине има у поступку незна(т)ног слуге Голубана из исте песме, који косовски позив схвата наивно, као зов срца: "Ал свом срцу одољет не може / да не иде на бој на Косово." У песмама које говоре о збивањима после битке у први план избијају они који су остали код кућа: супруге, мајке, сестре, веренице погинулих јунака. Косовски пораз схваћен је апокалиптички, као погибија свих, изузев оних који су издали с Вуком Бранковићем. На бојном пољу остали су само мртви и рањени. Гласник који је дошао да јави владарки о битки такође је у ранама. Та тоталност пораза и свеопште погибије дата је у другом делу песме Цар Лазар и царица Милица те у песми Царица Милица и Владета војвода. У двема најлепшим косовским песмама Косовка девојка и Смрт мајке Југовића визија пораза пренесена је с колективног на лични и породични план. У обема жена (вереница односно мајка) лута по бојном пољу и међу мртвима тражи оне које је изгубила. На ту епску основу надограђена је дубока туга због губитка најближих и најдражих, карактеристична за женску народну поезију, што ове песме, нарочито другу од њих, уздиже међу најдубље и најпотресније песничке творевине целе наше књижевности, усмене и писане.

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо