Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

VI

 

Предромантизам - Књижевност Вуковог доба

Вук Караџић

Песништво: од класицизма ка романтизму

Стварање оригиналне драме

Његош

 

Славеносербски писци с краја 18. и почетка 19. века, који су успешно остварили Доситејев програм европеизације српске књижевности, показали су мало разумевања за другу не мање важну страну тога програм, за његове демократске, народне тежње. Они су се окушали у роману и драми по европским обрасцима, али у њима није било оног што је неопходно да би ти увезени жанрови постали истински национални, није било народног живота, српске стварности, као што у песмама учених песника није било осећања за ритам и мелодију српског језика. Доситеј је говорио да треба писати књиге које ће разумевати најпростији сељани и пастири, а његови следбеници створили су књижевност за коју се може рећи исто што је Бјелински рекао за руску до Пушкина, да је била туђа, "пресађена" биљка. Требало је решити неколико крупних питања да би нова књижевност, која је била по форми европска, постала по садржини, духу и језику национална српска. Њих је већ поставио Доситеј, али он још није могао, а његови следбеници нису хтели, наћи адекватног решења за њих. Тај велики подухват утемељења књижевности на народним основама оствариће Вук Караџић, други велики реформатор нове српске књижевности.

С Вуком Караџићем у књижевност улази не само његова домовина Србија него и други наши крајеви који су се налазили под турском влашћу. Вуковој појави претходи велик друштвено-политички преокрет извршен у Србији почетком 19. века. Устанак у Београдском пашалуку 1804. прерастао је из стихијске побуне обесправљене раје у националну и социјалну револуцију, која је на крају довела до рушења турског феудализма у Србији, и до стварања нове српске државе. Рођена у устанку, Србија је још дуго остала под турским суверенитетом, но упркос томе у њој су били створени услови за слободан и самосталан национални, политички и културни развитак. Устанак је ослободио стваралачке снаге народа спутане у вековима ропства. Он је имао пресудан утицај на довршење и коначно уметничко уобличавање најзначајније врсте наше усмене књижевности, епске јуначке песме; из устанка је изишла најснажнија индивидуалност српске културе новог доба, Вук Караџић. Устанак, Вук и народна песма, три момента која стоје у тесној међусобној повезаности, чине основицу на којој се почела изграђивати и којој се стално враћала српска књижевност 19. и 20. века. То су уједно појаве што су имале најшири, европски одјек, којима је српски народ ушао као активан чинилац у европску историју и културу новијих времена.

Као и Доситеј, Вук Караџић је средишња личност свога доба, али на друкчији начин. Док је Доситејева епоха у знаку прихватања Доситеја и равнање целе књижевности према његову програму, Вукова је обележена отпором и борбом. На почетку својега рада Вук је имао против себе скоро читаву савремену књижевност, да би тек након тридесетогодишње борбе стекао неколико ученика који су стваралачки прихватили његов програм и започели књижевност на основама које је он поставио. Вукова борба за књижевни језик заснован на живом народном говору, фонолошки правопис и књижевност на народним основама највећа је и најдуготрајнија од свих битака које су икада вођене у повести српске културе. Историчари је називају културном револуцијом.

Раздобље од појаве Вука Караџића до победе његових идеја (1814-1847) донело је напредак у свим областима културе. Основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва (Матица српска 1826, Друштво српске словесности 1841), позоришта итд. Након краткотрајних покушаја у 18. столећу, политичка и књижевна периодика постаје сталан чинилац културног живота. За развој књижевности нарочито су значајне следеће публикације: бечке "Новине сербске" (1813-1821), касније пренесене у Сербију (1834), где су једно време излазиле с посебним књижевним додатком, часопис "Сербски летопис" (покренут 1825), који под насловом "Летопис Матице српске" излази и данас, "Сербски народни лист" (1835-1848), "Подунавка" (1843-1848), алманаси "Забавник" Димитрија Давидовића (1815-1821, 1833-1836), Вукова "Даница" (1826-1829, 1834), "Српско-далматински магазин" (1836-1873), "Голубица" (1839-1844), "Бачка вила" (1841-1844) и др.

У стилском погледу ово раздобље је хетерогено. У њему напоредо, понекад код истих писаца, коегзистирају разни књижевни правци. Сентиментализам доситејевско-видаковићевског типа налази се у опадању, иако он више него и једна други правац одговара укусу грађанске читалачке публике. Насупрот томе, класицизам је у успону. Његов утемељивач, Лукијан Мушицки, остао је све до своје смрти водећи српски песник. За њим су пошли његови ученици, читава песничка школа, само што ниједан није остао доследан класициста. Највећи ствараоци највећма се отимају сврставању: Стерија, Вук, Сима Милутиновић, Његош. Последња три узимају се као романтичари, представници раног или херојско-патријархалног романтизма, како га је назвао Миодраг Поповић. Међутим, ниједан од њих није избегао утицају класицизма, посебно нису Милутиновић и Његош. Ако бисмо тражили формулу јединства овога динамичког раздобља, чини се да то не би био ни класицизам, који се растаче, ни романтизам, који настаје, него предромантизам, као прелаз између та два правца: у њему имамо у основи класицистичку норму али и одступања од норме, која постепено иду њеном рушењу. Одступања се јављају најпре у најснажнијих стваралачких индивидуалности, оних који својим делом обележавају читаво раздобље. Норму затим напуштају и они који су јој на почетку били најприврженији, ученици и следбеници Лукијана Мушицког.

 

1 2 3 4 5

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо