Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

VII

 

Романтизам

Романтизам 40-тих година

Романтизам омладинског доба

 

У 1847, најзначајнијој књижевној години у српској литератури 19. века, појавиле су се четири књиге које су значиле тријумф народног језика: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Био је то историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у стварању књижевног језика на народним основама а Његош у стварању уметничке поезије на темељима народне песме. Упоредо с њима појавила су се два млада писца који ће заузети централни положај у наредном раздобљу, Бранко Радичевић у поезији а Ђура Даничић у филологији. С њима ће оба кључна питања Вуковог доба, питање књижевног језика и уметничке поезије, ући у нову фазу свог развоја.

Раздобље које ће започети у знаку победе Вукове реформе донеће пуну победу романтизма као књижевног правца. Док се раније јавља само као једна од књижевних тенденција епохе, као битна одлика само неколико истакнутих стваралаца, романтизам сада постаје основно обележје, стилска доминанта, читавог раздобља. Постоје и друге значајне разлике између првог и другог таласа романтизма. Вуков и Његошев романтизам, унеколико и Милутиновићев, јављају се на фолклорној основи, као непосредни продужетак народног стваралаштва. У њему су дошла до изражаја револуционарна устаничка хероика и схватања нашег патријархалног друштва. У поезији он се додирује с класицизмом, који је био владајући стил епохе. Романтизам Б. Радичевића и његових следбеника јавља се у развијенијој грађанској средини угарских Срба као супротност класицизму, који он од самог почетка одлучно одбацује као увезени, подражавалачки и у бити непоетски правац. Он се надовезује на другу значајну струју раније књижевности, на више лирски и поетски обојени сентиментализам који је био туђ ранијим романтичарима. Друкчији је и однос према народној поезији. Бранковски, грађански романтизам није десетерачки као Његошев. Јуначки десетерац као основни метрички инструмент епскопатријархалне културе, који је у Његошу, као највећем представнику те културе, добио свој врхунски израз, губио је изван њених оквира своју животворну основу и претварао се пре свега у облик опонашања народне поезије. Бранку и каснијим романтичарима много је ближа метрички разноврснија народна лирика, али не толико патријархална, вуковска "женска песма" колико она полусељачка-полуварошка поезија пречанских крајева, која се Вуку није допадала. Народна песма само је један од извора у стваралаштву романтичара. Развој романтичарске поезије, упркос повременим враћањима народној песми као исходишту, у ствари показује сталну тенденцију удаљавања од народне поезије и истовремено приближавања европским песничким токовима. То се испољило на свим плановима поетске структуре, у тематици, изразу, версификацији. Нарочито су значајне метричке иновације романтичара, пре свега увођење јампског стиха. Јамб не одговара трохејској природи српског језика те се по правилу не јавља у народној поезији. Романтичари га граде на вештачки начин и тиме изазивају читаву малу револуцију у српском стиху. Подражавање десетерца и других облика народног стиха, на једној, и увођења јамба, на другој страни – то су две супротне граничне тачке које обележавају распон унутар којег се развија и остварује српска романтичарска поезија.

Романтизам 40-тих година

У српској поезији 40-тих година 19. века, и пре но што се појавио Бранко, осећају се извесни тонови и тежње који ће тек у Бранковим песмама добити пун израз. Поједини песници, – често су то сасвим безначајна и данас заборављена имена -, одбацују класичне калупе и певају слободно и спонтано о народу, природи, драгој, у стиху који је народни или близак народном. И неки истакнутији песници који су почели као класицисти приклањају се таласу што долази и почињу певати у народном духу. Међу њима су најзначајнији: ВАСА ЖИВКОВИЋ (1819-1891), песник лаких, мелодиозних и због тога врло популарних песама љубавне и родољубиве садржине, и, нарочито ЈОВАН СУБОТИЋ (1817-1886). Суботић се, први од значајнијих српских писаца из Угарске, опредељује за Вукову реформу, проглашава нашу народну песму за основну националну поезију па и сам почиње, без много талента, певати лирске и епске песме у народном духу (у своје време био је слављен његов еп Краљ Дечански написан у десетерцу). Образован и начитан, упућен у најновије појаве у европској књижевности, Суботић је по својим критичким написима из 40-тих година, више него по својој поезији био један од иницијатора романтизма у српској књижевности. Стварао је у свим књижевним жанровима. Поред песама, писао је романтичне историјске новеле, историјске драме, огледао се и у роману, али се никад није уздигао изнад просечности. Он је карактеристичан за први, подражавалачки, предбранковски стадијум српске романтике, када су српски песници, извежбани у опонашању класичне и немачке поезије, стали исто тако предано и виспрено опонашати народне песме. Опонашање народне поезије задржаће се и даље али пре свега као најнижи, готово изванлитерарни облик српске романтике (Јоксим Новић Оточанин, Јован Сундечић и др.).

Бранко Радичевић (1824-1853) одлучно је раскрстио не само са застарелим класицизмом него и с нестваралачким опонашањем народне поезије. Иако рођен у Славонском Броду, интимно је и песнички нераскидиво повезан с једним другим градом, Сремским Карловцима, где је провео најлепше ђачке дане. По завршетку гимназије отишао је у Беч (1843), где је студирао најпре права а онда медицину, не завршивши ни једно ни друго. У Бечу је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, који је и за Бранка као и за друге романтичаре био велик изазов, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, нарочито песник балада Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицало зближавање с Вуком и Даничићем и улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије како оне из својих збирки тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из свога сремског завичаја. Тај двоструки утицај, Вука и народне поезије, с једне, и европске романтике, с дуге стране, осећа се у целом Бранкову делу, с тим што у двема његовим за живота објављеним књигама песама (1847, 1851) преовлађује вуковска оријентација, док је тек трећа, постхумно објављена књига (1862) открила једног новог и друкчијег али ништа мање аутентичног песника.

У својој лирици Бранко је песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком поимању света. Његове најједноставније песме грађене су по обрасцу народне лирске песме, у њима је дата нека рудиментарна фабула, нека радња која се увек збива у слободној природи и чији су протагонисти обично драги и драга, момак и девојка, или једно од двоје које чезне за оним другим. У такве минијатурне лирске приче спадају неке од његових најпознатијих песама: Девојка на студенцу, Враголије, Путник на уранку, Рибарчета сан и др. Оне су пуне радости, ведрине и наивне дечје зачуђености пред најобичнијим стварима, безазлене, умиљате и истовремено младалачки распусне и чулне. Привлачност тих песама тако је неодољива да се понекад цео песник неоправдано поистовећује с њима. Код Бранка, међутим, има песама које су сложеније и по конструкцији и по осећањима која су дата у њима. Оне нису наративне, осећања се у њима не изражавају посредством фабуле, него непосредно или кроз слику. П. Поповић их назива "чисто лирским песмама". У већини тих песама преовлађују сетни тонови и суморнија, елегична расположења. Бранко ту више није песник животне радости, него песник туге, смрти, елегичар. Смрт и предосећање смрти надахнули су његове најдубље лирске песме: Јадна драга, Кад млидијах умрети, Болесников уздисај. Радости и туга, живот и смрт, дитирамб и елегија – то су супротна и истовремено међусобно повезана расположења и теме Бранкове поезије. Његови су најчешћи мотиви растанак и растајање, пут и путовање. Растанак је код њега увек повезан с предосећањем смрти.

Иако изразито лирски темперамент, Бранко је у току целог свог рада показивао склоност према већим песничким композицијама. Његова најзначајнија остварења већег обима јесу лирски спевови Ђачки растанак и Туга и опомена те сатирични спев Пут у којем је извргнуо руглу противнике Вукове реформе. Ђачки растанак и Туга и опомена, два Бранкова најбоља песничка остварења, налазе се на супротним половима његова дела. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников. Растанак је двострук, завичајни и ђачки. Озарени карловачки предео од Дунава до Стражилова испуњава први део поеме. Загледан у њега песник се опрашта од драгих места од којих га свако подсећа на нешто присно, давнашње. Опраштање и сећање две су лирске теме које се музички смењују. У другом делу доминира велико ђачко коло, које представља песму у песми, интонацијски остварену на особен начин, у ритму разигране сремске поскочице. У колу се смењују љубавне и јуначке попевке, у којима се призивају најславнији јунаци из националне историје а упоредо с тим кроз њих струји радосни народни живот. На крају ђачко коло прераста у симболичко коло братства у које се позивају сви наши народи. Ђачки растанак испеван је у римованом десетерцу; њега, нарочито у колима, често смењују краћи стихови који убрзавају ритам излагања. Туга и опомена открива други песнички свет и на друкчији начин. То је већа лирска композиција испевана у октавама, које су, изузев неколико последњих десетерачких, дате у јампском једанаестерцу, прихваћеном из немачке поезије. У основи песме је банална љубавна фабула о двоје драгих који се растају, он одлази у неку другу покрајину, ту заборавља драгу, а кад се врати у завичај, више је не налази међу живима. Ту фабулу Бранко је обрадио у разним варијантама у десетак својих романси писаних по угледу на Уланда и друге немачке песнике (Два камена, Драги, Јади изненада и др.). У Туги и опомени она је лирски надограђена мотивима љубави, природе и музике. Највише места дато је природи. Све промене у љубавној причи прате адекватна збивања у природи. На крају поеме драга је поистовећена с природом. Она се јунаку јавља у сну у тренутку када се природа буди из зимског мртвила и почиње нов живот, а њену појаву прати музика оживелог предела. Време које обухвата фабула поклапа се с годишњим циклусом природе. Тако се овај спев од сентименталне љубавне приче претворио у митску поему о природи, о њеном умирању и поновном рађању.

Првенствено лирик, Бранко Радичевић није имао много успеха у епској поезији. Његове херојске поеме (Гојко, Хајдуков гроб, Урош, Стојан), у којима се осећа двоструки утицај, Бајрона и наше јуначке епике, значајне су само по фрагментима лирског карактера. Боље су му лирске бајронистичке приповетке у стиху, Утопљеница и Освета, по сижеу повезане, пуне необичности, тајанства, мистике. Најобимније и најзначајније његово епско дело, незавршена поема Безимена, широко романсијерски заснована, покушај романа у стиховима, пружа реалистичко-хумористичку слику живота српских студената у Бечу. То је Бранков заокрет од романтизма к реализму, који је, због његове преране смрти, остао само велик наговештај.

Књижевном поколењу Б. Радичевића припада још неколико писаца који су стварали на сличним претпоставкама као и песник Ђачког растанка, или ће у свом каснијем раду бити под његовим утицајем. Бранков друг из бечких дана Ђура Даничић (1825-1882), највећи српски филолог 19. столећа, Вуков сарадник, аутор пионирских радова из разних филолошких дисциплина, књижевност је задужио највише класичним преводом Старог завјета (1869). Приповедач Богобој Атанацковић (1826-1858), такође Бранков пријатељ и вуковац, значајан је највише по роману Два идола (1851) с темом из револуције 1848. Тај први српски роман из савременог живота по својим стилским особинама изразито је романтичарско дело. Његов је јунак бајроновски изузетна личност, идеалист и сањалица који не налази места у животу. С Бранком је друговао и Јован Илић (1823-1901), први песник рођен у Србији. Почео је писати под утицајем сентиментално-дидактичке поезије предбранковске епохе а касније се преусмерио на народну поезију и био њен најдаровитији подражавалац, нека врста фолклорног артисте. У позним годинама прославио се као источњачки песник (Дахире, 1891). Његове источњачке песме нису само плод лектире него и утицаја домаће, муслиманске поезије, посебно босанских севдалинки. Написао је и идилични спев Пастири (1868), у којем је обрадио један фолклорни мотив узет из Вукових списа.

 

1 2 3 4 5

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо