Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

IX

 

Модерна

Хегемонија критике

Парнасо-симболичка поезија

Лирски реалисти

Постреалистичка проза

 

Назив модерна, одомаћен у Хрвата и Словенаца, може се употребити и у српској књижевности као име за раздобље, које се завршава с првим светским ратом. Почеци тог раздобља мање су изразити. Извесне наговештаје имамо већ средином последње деценије прошлог века с часописом "Српски преглед" Љ. Недића (1895, са свега десет бројева). Одлучан заокрет к новом донео је, међутим, један други часопис, "Српски књижевни гласник" (1901). Уређиван по европским (француским) узорима, уносећи у нашу књижевност нова схватања и нова мерила, тај часопис постао је главно књижевно гласило овог раздобља, које, у ствари, и почиње с његовом појавом а завршава се с престанком његовог излажења (1914), те га, стога, можемо назвати и раздобљем "Српског књижевног гласника".

У књижевности долази до новог заокрета према Европи. За разлику од реализма, у којем су главну улогу играли домаћи чиниоци развоја и руски утицај, сада првенство задобијају западноевропски, посебно француски утицаји. Они захватају најпре критику и поезију а затим и прозу. Од модерних праваца највише делују парнас и симболизам. Од њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу к формалном савршенству, естетизам. захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. "песма мора бити цела лепа", истакао је Б. Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Естетизам се јавља и у другим, ефемернијим видовима: као отменост, аристократизам, као чежња не само за лепим формама него и за лепим предметима. Друга обележја овог раздобља јесу: космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова: европејства и народног духа, индивидуализма и национализма, песимизма и активистичког оптимизма, између Б. Поповића и Скерлића, Дучића и Шантића. У књижевном стварању осећа се више или мање равномеран развој свих главних родова. Поезија ипак има извесну превагу над прозом и више од ње даје обележје епоси, те се чак и у прози осећају извесне поетске тежње. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је у извесном смислу доба критике.

Хегемонија критике

Српска критика, која је с Недићем ушла у фазу зрелости, достигла је врхунац у раду Богдана Поповића и Јована Скерлића, двају критичара различитих темперамената и схватања књижевности али подједнако важних по ширини и величини утицаја који су вршили. С њима је српска критика први и до сада једини пут постала не само пратилац и аналитичар књижевности него и њен вођа, усмеривач књижевног развитка.

Богдан Поповић (1863-1944), вршњак реалиста, у књижевност улази рано, крајем 80-тих година, али врхунац својега деловања достиже у доба "Српског књижевног гласника". Био је човек широке културе и велике ерудиције, професор упоредне књижевности на Универзитету, зналац класичних и главних модерних језика, познавалац не само књижевности него и свих других уметности, први наш критичар који се бавио упоредо књижевном и ликовном критиком. Његово критичарско дело, које, иако стварано дуже од шест деценија, није опсежно и не обухвата велик број писаца и проблема (Огледи из књижевности и уметности, I-II, 1914, 1917; Бомарше, 1925, и др.), било је у целини обележено његовим дидактичким и педагошким тежњама. У књижевности је видео "велику библију човечанства", а у проучавању књижевних и уметничких дела најбољи начин да се човек уздигне, да профини и оплемени своја осећања, да одгоји свој укус (један од његових раних радова носи наслов О васпитању укуса). Тај естетски ентузијазам повезан је код њега с методолошким захтевом за научном егзактношћу критике. Поповић се залагао за то да се уметност проучава као уметност, с естетичког, а не с историјског становишта, у чему је био следбеник Љ. Недића. Од њега се, међутим, разликује тиме што је његова критика увек аналитична, што улази у најситније појединости, али без довољног увида у целину, која је у Недићевом поступку била увек средишњи појам. Теорија "реда-по-ред" – како је Поповић у истоименом чланку назвао ту методу, чију блиставу примену налазимо у његовим критичким огледима, нарочито у најбољем од њих, Алегорична сатирична прича (о Р. Домановићу) – показује знатне предности у проучавању формалне и техничке стране уметничког дела, док се теже примењује кад је реч о сложенијим аспектима његове структуре и значења.

Поповић је више пропагатор и тумач модерних естетичких и методолошких схватања него изворни мислилац. Свој најпунији израз није постигао ни у једном од својих критичких огледа, него у потхватима који су на овај или онај начин укључивали и друге учеснике: у својој Антологији новије српске лирике (1911), књизи поезије састављеној по строго естетском критеријуму, која је остала јединствена у српској књижевности, у "Српском књижевном гласнику", најбољем нашем часопису, и у широком деловању на српску културу.

Јован Скерлић (1877-1914) био је четрнаест година млађи од Б. Поповића а умро је тридесет година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у српској књижевности. Оставио је иза себе мноштво студија и огледа о писцима, приказа књига (Писци и књиге, I-IX), многобројне политичке чланке и фељтоне, затим шест књижевно-историјских монографија, од којих четири имају капитални значај, Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. веку (1909) и Светозар Марковић (1910), и на крају, као синтезу читавог свог рада, Историју нове српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције "Српског књижевног гласника" и једно време и његов главни уредник, политичар, народни посланик, покретач многих књижевних и културних подухвата.

У младости припадник социјалистичког покрета и члан Социјалдемократске странке а после искључења из странке (1904) истакнута личност грађанске левице, Скерлић је у својим идејама и књижевним схватањима би следбеник првог српског социјалисте Светозара Марковића. Од њега је прихватио естетички утилитаризам, схватање да књижевност треба да буде тесно повезана с напредним идејама свог доба, да изражава стварни живот и да служи народу. Утицај Б. Поповића, који му је био професор, усмерио га је према науци, посебно историји књижевности, чему је допринео и наставак његових студија у Лозани.

Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формалноестетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом раду он је обновио неке од метода које су они одбацивали: импресионистички, биографски, социолошко-историјски. Од њих се разликовао и по својим дубљим склоностима. Код њега нема логичке строгости и научне егзактности којима су се они одликовали, али нема ни сувоће и опорости њихова израза. Скерлић није узоран стилиста, али је одличан писац. У његовим текстовима наћи ћемо доста језичке и стилске аљкавости као и дуге мане писца који претерано жури, али у ономе што је код њега најважније, у карактеристикама а и оценама, он је продоран, понесен, упечатљив, тако да се тешко одолева сугестивном деловању његове критичке речи. Издашно се користи сликама да њима искаже или илуструје своје мисли. Те слике, добро нађене, упечатљиве, различита обима, од кратких, често духовитих поређења до опширних описа атмосфере времена и средине, одају оштро, посматрачко око овог писца, који није био само књижевни него и друштвени критичар, моралиста са снажном сатиричном жицом. Док о епохама даје слике широка плана, у којима су захваћене књижевне прилике, друштвени живот и духовна атмосфера, у чисто књижевним оценама он је у поступку више синтетичан него аналитичан, а у изразу тежи к томе да постигне концизност, бриткост, лапидарност.

Без теоријске и методолошке спреме својих непосредних претходника, Скерлић је више од њих и више од било којега другог нашег критичара, пре и после њега, учинио на конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романтизам, реализам и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. У томе је ипак показивао доста крутости и једностраности. У тежњи да што више нагласи европски карактер српске књижевности, он је често запостављао њене националне специфичности. У оценама појединих писаца и читавих раздобља полазио је често од априорних ставова или личних предубеђења. Ближи му је био рационализам него романтизам а најближи реализам. Ценио је више прозу него поезију, у поезији давао је предност колективним над личним осећањима, идејама над формом, а није уопште подносио необузданост фантазије, експериментисање с формом, неодговорност игре. Упркос тим ограничењима и погрешкама (међу овима су највеће оне које је учинио према песницима Л. Костићу и Дису), Скерлић је мање грешио у критичком суду од било којег другог нашег критичара, и велик број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар чине главна обележја овога књижевног критичара и историчара књижевности, његове непоновљиве физиономије. Кад је умро Б. Поповић је написао да је то критичар "од којега никада знатнијега нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши, нећемо никада знатнијега имати". Седам деценија колико је протекло од смрти Јована Скерлића потврђује тачност тог суда.

Међу критичарима млађе генерације који су се развили под непосредним утицајем Б. Поповића и Ј. Скерлића најважнији је Бранко Лазаревић (1883-1968). Он је представник импресионистичког метода у критици. Сматрао је да критичар као осетљив сеизмограф треба да забележи и опише трептаје лепоте уметничког дела. С највише осећања писао је о прозаистима Ћипику, Станковићу и Кочићу (Импресије из књижевности, 1912; касније је објавио још две књиге под истим насловом). Бавио се и позоришном критиком. За првога светског рата, у емиграцији, као уредник "Крфског забавника", био је водећа личност у књижевном животу. Касније се углавном престаје бавити критиком и посвећује се проучавању естетике и философије уметности. Али тај његов рад много је мање значајан од критичарског.

Упоредо с критиком, успон доживљава и историја књижевности. на се ослобађа филолошких метода и изграђује се под утицајем европске, посебно француске књижевне историје. Уз Скерлића, други њен значајни представник јесте Павле Поповић (1868-1939). Његово синтетичко дело Преглед српске књижевности (1912) обухватало је старије периоде и усмено стваралаштво те се допуњава са Скерлићевом Историјом нове српске књижевности. Међутим, у свом раду, уз старија, он је проучавао и новија раздобља, а уз српску, и друге југословенске књижевности (О Гроском вијенцу, 1900; Из књижевности, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Милован Видаковић, 1934, и др.). Његове књижевне студије имају троструку основу: архивска истраживања, која су му омогућила да реконструише слику епоха и биографије писаца, компаративна проучавања и књижевну анализу, где су му узор Сент-Бев и други француски критичари 19. столећа. Премда је често позитивистички исувише заокупљен детаљем, не може му се оспорити осећање за вредности текста. Извршио је огроман утицај на читаве генерације студената који су пролазили кроз његове семинаре. Заједно са својим братом Богданом давао је главни правац нашој академској критици у прве четири деценије овог века, када је ова критика проживљавала своје златно доба.

 

1 2 3 4 5 6

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо