Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

X

 

Авангарда

Експресионизам

Надреализам

 

Први светски рат насилно је пореметио ритам развоја српске књижевности. Многи писци страдали су у рату, међу њима и главни носиоци модерног уочи рата (Дис, Бојић, Ускоковић), други који су тек почињали заустављени су у свом развоју, трећи се због рата нису могли појавити на време. У покрету младих који је донео обнову књижевног живота након рата нашли су се заједно припадници разних нараштаја, али су његову ударну снагу чинили писци рођени почетком 90-их година 19. века, за њима су убрзо кренули писци рођени крајем 90-их година и почетком првог десетлећа новог столећа.

Оживљавање књижевног живота почело је још у току рата. Српска ратна књижевност ствара се на свим местима где су се нашле веће скупине избеглица. Главно књижевно средиште био је Крф, на којем се једно време налази влада и врховна команда. Ту су у априлу 1916. обновљене званичне "Српске новине", а следеће године као додатак новинама покренут је "Забавник" (обично се назива Крфским "Забавником"), главно књижевно гласило за последње две године у емиграцији. У њему су сарађивали не само српски него и хрватски и словеначки писци. Друго жаришта југословенског књижевног окупљања био је Загреб, где се поткрај рата нашао велик број књижевника из свих крајева под Аустро-Угарском. Ту је, годину дана након Крфског "Забавника", покренут часопис "Словенски југ" (излазио од 1. јануара 1918. до 1. јануара 1919) као заједничко гласило српских и хрватских писаца, с наглашеном југословенском оријентацијом.

Књижевни покрет наговештен у последњим ратним годинама и одмах после ослобођења распламсао се свом силином 1920. и наредних је неколико година учинио једним од најбурнијих раздобља у историји српске књижевности, Стурм-унд-Дранг-ом наше модерне литературе. Жариште целокупна књижевног живота постао је поново Београд. Ту су се нашли не само писци који су дошли из емиграције, понајвише из Француске а неки и из других земаља, него српски писци из крајева који су до рата били под Аустро-Угарском, из Војводине, Босне и Херцеговине, Хрватске, као и многи хрватски писци, међу њима и истакнути песници Тин Ујевић и Густав Крклец. У књижевност је ушао нов нараштај писаца који се програмски опредељују за раскид с прошлошћу и традицијом. Они руше некадашње идоле, жигошу заблуде очева, са жестином одбацују систем вредности који су уочи рата кодификовали главни ауторитет српске књижевне мисли Јован Скерлић и Богдан Поповић, пркосно истичу оне вредности што су у том систему биле одбачене или запостављене. Они су наступали у многобројним али обично краткотрајним ревијама, од којих су најважније: "Дан" Милоша Црњанског (1919-1920), "Прогрес" Драгише Васића (1920), "Зенит" Љубомира Мицића (1921-1926), затим часописи Раде Драинца ("Хипнос", "Ново човечанство", "Нова бразда" и др.), часописи Велибора Глигорића ("Нова светлост", "Раскрсница" и др.), часописи будућих надреалиста ("Путеви", "Сведочанства"), часописи групе тзв. неоромантичара ("Уметност", "Вечност", "Чаша воде" и др.). Дужег века били су само обновљени "Српски књижевни гласник" (1920-1941) и "Мисао" (1919-1937). Први је окупљао писце традиционалне оријентације, али је објављивао и представнике модерниста. Други је био само кратко време на модернистичким позицијама.

Тај покрет није био јединствен. У њему су се јавиле разне скупине писаца који су се опредељивали, често само декларативно, за разне модерне правце: експресионизам, футуризам, дадаизам, или су и сами покушавали да лансирају нове, домаће изме, суматраизам, хипнизам, зенитизам. Синтетички назив "послератни модернизам", који је користила међуратна критика, није погодан због своје непрецизности. Данас изгледа да је најприхватљивији експресионизам као заједнички назив за све те струје. Тај назив јавио се истовремено са самим покретом, па се може рећи да је једно од самоименовања покрета. Часопис "Прогрес", главни иницијатор послератног модернизма у Београду, био је експресионистички опредељен. У њему је Станислав Винавер објавио Манифест експресионистичке школе, у којем је у име младих изјавио: "Ми смо сви експресионисте". На крају модернистичког периода Марко Ристић у чланку Кроз новију српску књижевност (1929), сводећи резултате дотадашњег развоја, каже: "Српска послератна књижевност може се почети речју: експресионизам." Све скупине у покрету младих 20-их година могу се с више или мање разлога подвести под тај назив. Изузетак су само надреалисти, који се као организован покрет јављају почетком 30-их година, али се њихова самосвојност међу модернистичким скупинама осећа још од 1922.

Експресионизам

Експресионизам је подједнако књижевни и уметнички покрет. Јавио се као супротност профињеном, естетизованом и индивидуалистичком импресионизму. Хтео је да изрази оно што је примарно, исконско у човеку. Уметност је схватио као "крик" за "непосредним животом". Зато она треба да буде ослобођена свих стега, а највише оних које потичу из саме стварности. "Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника", каже Винавер. Експресионисти запостављају објективне датости које одређују човека као друштвено биће. Они теже да открију нагонске силе у човеку, "вечне" страсти и тежње, да схвате човека као таквог, њих мучи космички положај човека, а не његова историјска ситуација. Модерна књижевност, како је приметио Црњански, враћа човека "космичким тајанственим висинама". А човек је, по Р. Петровићу, животиња чије су "чељусти разјапљене према вечности". Космизам је у наших експресиониста повезан с космополитизмом, који је више лирски доживљај јединства света, животно осећање, него философски став. Црњански је том осећању дао необичан назив суматраизам (по острву Суматра у Малајском архипелагу). Њиме је хтео изразити чежњу за висинама и даљинама, веру да су све ствари повезане невидљивим спонама, да се сви предели, без обзира на њихову међусобну просторну удаљеност, стапају у један лирски флуид. Р. Петровић иде још даље у томе, разграђујући не само просторне него и временске границе. Код њега су и предели и времена и догађаји дати у неком узвихореном кретању, у помамној тежњи за спајањем, за нестајањем свега појединачног у свеопштем јединству.

Тежња к превладавању граница, к откривању невидљивих, неформалних веза, испољила се и на другим равнима, у односима међу жанровима, у језику и стилу. Као и у романтизму, у експресионизму долази до мешања жанрова, до стапања поезије и прозе, до стварања хибридних жанрова. Наши експресионисти најпотпуније су се изразили у граничним формама, у слободном стиху и поетској прози. Слободни стих, ослобођен свих спутаности тзв. везаног стиха, најбоље може изразити модерни дух. Зато Црњански каже: "Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја". Проза коју стварају експресионисти по својим је битним обележјима поетска, лирска. Код њих цветају разни жанрови поетске прозе: поетски путопис, поетски есеј, поетска приповетка, поетски роман. Највеће промене извршене су у микроструктури. Млади писци одбацили су не само стару форму него и све друго што је подсећало на предратну поезију: логику, смисао, јасност. Хтели су да речи ослободе уобичајеног смисла како би их могли довести у нове, неочекиване односе, правити необичне, иреалне спојеве међу њима. Био је то пркосан раскид с класицистичким редом и јасноћом естетике Б. Поповића и истовремено с рационализмом и реализмом идеологије Ј. Скерлића. Наша књижевност после епохе када се живело и писало с уверењем о достигнутој зрелости и класичној савршености, нашла се на новим, неиспитаним путевима, као да се изнова почела стварати.

Главни представници овог покрета јавили су се уочи или у току рата, а неки од њих били су већ запажени писци у предратном покрету младих. Међу њима је песник и есејиста Станислав Винавер (1891-1955), једна од средишњих личности београдског модернистичког круга, аутор Манифеста експресионистичке школе. Рођен у Шапцу, у јеврејској породици, он се школовао на Сорбони, где је, између осталих, слушао и најутицајнијег француског философа с почетка овог века, Бергсона. За време рата био је у чувеном ђачком батаљону, борио се на фронту, боравио на Крфу, путовао у Италију, Француску, Енглеску, Русију, где је доживео октобарску револуцију.

Као песник Винавер је почео у знаку симболизма. То опредељење обележило је прву његову књигу стихова Мјећа (1911) а одржало се и у каснијим збиркама, од којих су најзначајније: Чувари света (1926), Ратни другови (1939) и Европска ноћ (1952). Један од најсмионијих трагалаца у великој авантури модерне српске поезије, Винавер је хтео да створи песме ослобођене од сваког конкретног значења, песме које ће самим својим звуком изразити најдубље трептаје бића. Веровао је да је свака конкретизација, свако именовање, смртна опасност за песму, да је бит песме у наговештају а најбољи начин да се наговештај оствари јесте музика, "она чини суштински доживљај песме". Експерименти са звучним елементима песме понекад прелазе у игру која је сама себи циљ. Уз музикалност, друго је важно обележје његове поезије хумор. Винавер је мајстор вербалне комике, изразит пародичар. Његово најпопуларније дело јесте Пантологија новије српске пеленгирике (1920), у којој је парадирао Антологију новије српске лирике Б. Поповића.

Есејистика је најзначајније подручје Винаверова књижевног рада. Од њега потиче мноштво есеја, критика, фељтона, новинских чланака, од чега је само мален део сабран у књиге. Винавер пише о свему и свачему. Огледи о књижевним питањима, о многим нашим и страним писцима, о књижевним појавама, заузимају средишње место у његовом есејистичком опусу, али, уз књижевне, заступљене су и најразноврсније некњижевне теме, од наших народних везова до Ајнштајна. Од свих писаца највише га је привлачио Лаза Костић, о којем је написао своје животно дело, велику монографију Заноси и пркоси Лазе Костића, објављену постхумно (1963). Та монографија у његовом опусу заузима исто место као књига о Његошу у Исидорином. Има још једна заједничка тачка на којој се сусрећу ова два значајна, заједно с Марком Ристићем, најзначајнија представника нашег међуратног есеја: интересовање језиком, Винавер се језичким проблемима поезије бавио стално, од раног есеја Језичке могућности (1922) до књиге Језик наш насушни (1952). Писао је и о стиху наше народне поезије (Покушаји ритмичког проучавања мушког десетерца, 1940). Винаверов приступ језику дијаметрално је супротан Исидорином. Она је тражила повратак вуковском језику, језику народне поезије. Винавер је сматрао да тај језик јесте аутентични израз племена и племенске, колективне свести, али да он не може изразити модерну индивидуалност. Један од највећих недостатака наше књижевности јесте у томе што јој је језик у својој бити остао епски, десетерачки. Чак и кад се напуштао десетерац и кад су се тражили други, модернији облици стиха, ритам наше поезије остао је десетерачки успорен, монотон, с наглим плаховитим узлетима навише, али исто тако брзим, стреловитим сурвавањем у празно, с другим, опасним паузама између стиха и стиха. Чак и они песници који су се највише упињали да достигну Европу остали су у власти ритма наше епике. У модерну цивилизацију ушли смо десетерачки спорим ходом те зато није чудо што нисмо далеко одмакли. Излаз из кризе, који Винавер предлаже, у својој суштини је вуковски: треба се вратити народном говору и ослушкивати жубор његове мелодије, само што то није више језик патријархалног села него модерног града, језик Београда, говор београдских улица. У њему је Винавер нашао надграматички полет к "виспреном наговештају, строжој апстракцији, контролисаном поретку, ка брзом значају, просторном обухвату, интегралу, васиони, ка страсној схватљивости интуитивне врсте".

 

1 2 3 4 5

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо