Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

XI

 

Нови реализам

Социјална литература и формирање књижевне левице

Традиционална литература

Иво Андрић

НОБ: јединство реализма и ангажованости

 

Двадесете и тридесете године овог века, иако друштвено-историјски припадају истој епохи, књижевно чине два раздобља, од којих је свако понудило свој модел литературе: прво антиреалистички, авангардни, у бити ларпурлартистички модел, а друго – модел чије су битне саставнице реализам и друштвена ангажованост. Други модел поетички се изграђује у књижевним борбама 30-их година а пуну потврду добија у књижевности народноослободилачке борбе и социјалистичких преображаја. Његов је носилац средишњи покрет 30-их година, покрет социјалне литературе, а прихватили су га, стално или привремено, и представници других покрета, међу којима нарочито леви експресионисти и надреалисти. С новим покретом могла је наћи заједнички језик и традиционалистичка литература због свог антимодернистичког става, који се испољио још у двадесетим годинама, и своје оријентације према класичним, пре свега реалистичким вредностима. Критички реализам 19. столећа, раније оспораван, доживљава нову афирмацију. Књижевни подстицаји и узори траже се такође и у левој књижевности 20. столећа и, нарочито, у совјетској књижевности. Од појединачних писаца највећи утицај имају Максим Горки и Мајаковски. Реализам 30-их и 40-их година није, према томе, био ни наставак ни обнова класичног реализма, него нешто ново, друкчије. Можемо га назвати новим реализмом. Тај назив је погодан, поред осталог, и зато што потиче из самог тог раздобља. Употребљавали су га, после 1935. социјално ангажовани писци да њиме означе своје основно програмско опредељење, а за ову прилику он се може проширити тако да обухвати и писце традиционалне оријентације, утолико пре што су се ова два вида реализма, социјално-ангажовани и традиционални, све више приближавала да би се крајем овог раздобља скоро сасвим изједначила.

Социјална литература и формирање књижевне левице

Нове тенденције јављају се поткрај треће деценије. Њихови су носиоци прогресивно оријентисани млади писци из разних југословенских културних средина. Први знак њихова окупљања била је Књига другова, припремана 1828. а изишла 1929. Њени уредници били су Јован Поповић и Новак Симић а сарадници "најмлађи југословенски социјални лиричари". Стварни настанак новог покрета повезан је с радом групе напредних интелектуалаца и писаца о Београду, која оснива издавачко предузеће "Нолит" и покрете часопис "Нова литература". Његови оснивачи и уредници били су: Павле Бихали, Ото Бихаљи Мерин, Отокар Кершовани и Веселин Маслеша. У свом развоју до 1941. тај покрет пролази кроз две главне фазе: фазу "социјалне литературе", у ужем смислу, до 1934, и фазу "новог реализма", од 1935. до 1941. У првој фази, поред "Нове литературе", излазе и други часописи, од којих су најважнији: "Култура", "Стожер", "Литература", а у другој су главна гласила "Наша стварност", "Уметност и критика" и др. Покрет је од почетка до краја имао општејугословенски карактер.

Философску основу поетике социјалне литературе чини дијалектички материјализам и марксистички поглед на друштво. Полазну тачку чини опредељење за пролетерску револуцију као историјску нужност, као једини начни разрешења противуречности савременог капитализма. То опредељење схваћено је као апсолут, као тотално ангажовање, које обухвата све снаге и сва средства, укључујући и научно и уметничко стварање. Права књижевност мора бити ангажована у борби радничке класе и свих напредних снага за револуционарни преображај друштва. Све остало је споредно: стваралачка индивидуалност, таленат, инспирација. Битно је ангажовање: "За нас није главна и најважнија ствар величина песничког талента... него чему он служи", написао је један идеолог покрета.

Тог уског утилитаризма покрет се делимично ослобађа у другој фази, фази новог реализма, када је он прерастао у широки фронт лево оријентисаних писаца, који је окупљао не само припаднике социјалне литературе него и бивше надреалисте, затим Крлежу и његову групу, известан број умерених модерниста, неке писце традиционалне оријентације итд. Основне противуречности остале су ипак и даље непревладане. Писце с левице повезивала је опредељеност за прогресивне циљеве, за револуцију, неприхватање буржоаског поретка, док су се разилазили у схватању уметности и њене функције. Те разлике избиле су пуном снагом у полемици између Крлежине групе или "печатоваца" (по часопису "Печат") и идеолога социјалне литературе. Иако су прихватали прогресивни ангажман као предуслов савремене уметности, "печатовци" су бранили слободу стварања против уско схваћене тенденциозности. Крлежа је истицао да прогресивно опредељење у уметности само по себи не значи ништа ако није удружено с талентом и стваралачком индивидуалношћу аутора. Марко Ристић залагао се за синтезу литературе и поезије, логичко-рационалног и ирационално-асоцијативног метода, реализма и психоанализе. Ту формулу, иако је Ристић употребио за њу примамљив назив, дијалектички реализам, нису прихватили писци на "левом фронту". За њих је она могла бити само компромис с омрзнутим модернизмом, покушај да се кроз прозор врати оно што је претходно избачено преко врата.

Нормативна је у овом раздобљу постала формула новог реализма која је покушала да измири захтев за верном, реалистичком сликом света са савременом социјалном ангажованошћу. Та формула нашла је најнепосреднији израз у књижевној критици и поетичкој мисли. Прихватили су је као идеолози социјалне књижевности тако и многи критичари који су започели раније, у крилу других покрета, да би почетком 30-их година направили заокрет и постали поборници реализма и ангажоване литературе. Међу овим последњима налазе се и три наша најважнија међуратна критичара: Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Ђорђе Јовановић.

Милан Богдановић (1892-1964) произишао из Скерлићева академског круга. Он је студирао књижевност код Скерлића и у свом каснијем раду био умногоме његов ученик и настављач. Као критичар афирмисао се 20-их година, када је с пуно разумевања и осећања писао о најважнијим представницима послератне књижевности. Тридесетих година његов став се из основе мења. Од критичара који је одупирао послератни модернизам претворио се у његовог оштрог негатора (Слом послератног модернизма, 1934). У исто време поставио је захтев да књижевност мора постати "активна у друштвено-историјском смислу". У раздобљу после другог светског рата, полазећи од уверења да је свака добра литература реалистичка, Богдановић прихвата углавном писце традиционалне оријентације, док одбацује нове модернисте. Своје критике објављивао је у књигама под заједничким насловом Стари и нови, што показује његову двоструку усмереност, с једне стране на критичку ревалоризацију традиције (обухватио је углавном писце 19. и ранг 20. столећа, романтичаре и реалисте), а с друге – на праћење текуће књижевности. Главне вредности постигао је у овом другом, у оценама нових писаца, својих савременика. Најбољи је у основном жанру критике, у приказу појединачног дела, тек изашлог из штампе. Ту он надилази све друге наше критичаре. Надахнут лепотом књижевног дела, он се често и сам претварао у песника.

За разлику од Богдановића, који је типичан пример благонаклоног критичара, најбољега кад пише о писцима које прихвата, Велибор Глигорић (1899-1977) био је негатор, полемичар, памфлетиста, снажнији и аутентичнији у оспоравању него у прихватању. После првог светског рата појавио се у књижевној арени као млади гневни човек, рушилац свих утврђених вредности. Главна мета његових напада били су водећи критичари и идеолози предратне књижевности, Богдан Поповић и Јован Скерлић, те најважнији њен песник Јован Дучић. Тридесетих година, када је напустио индивидуалистички и помало анархоидни бунт своје младости и приближио се радничком покрету и марксизму, полемичка оштрица његове критике окреће се против послератних модерниста. У исто време у његовој критици, поред оспоравања, јавља се тежња за афирмацијом запостављених вредности, указује на Матоша, Диса и Ујевића као аутентичне представнике модерног духа у српској и хрватској књижевности, обраћа пажњу на српски реализам као најзначајнију традицију наше литературе. После другог светског рата, као професор нове српске књижевности на Београдском универзитету, објавио је више књига књижевноисторијских студија, међу којима је најважнија Српски реалисти (1954). Иако значајне за историју књижевности, те књиге нису сачувале нимало од свежине и убојитости предратних критика, полемика и огледа, у којима су снажно одјекнуле тадашње књижевне и друштвене дилеме и битке.

 

1 2 3 4 5 6 7 8

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо