Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

XII

 

Послератна књижевност

Проза

Поезија

Драма и сатира

Књижевна критика и историја књижевности

 

Рат је завршен, револуција победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да књижевност "заостаје за нашом савременом стварношћу", па писци нису испунили свој дуг према револуционарној борби и према социјалистичкој изградњи. Савремена стварност постала је императив књижевности. Из тематских и идеолошких ограничења произилазила су и друга што су се тицала приступа, технике, стила, форме. Стварност је захтевала истинит, веран, реалистичан одраз, који ипак није смео бити неутралан, објективан, него борбено ангажован. Предратни ставови социјалне литературе доводе се до крајњих консеквенци. Истовремено говори се о потреби обнове "традиције наше борбене и реалистичке књижевности" прошлога века, а одбојност се показује према предратним авангардним, модернистичким истраживањима.

Кретање које је постепено довело до промене није се зачело у самој књижевности, него у оној области у којој је моделирано и постојеће стање, у политици. С лаганим попуштањем идеолошких и политичких стега, нарочито после сукоба с Коминформом 1948, дошло је до крављења леда и у уметничкој сфери. Књижевна слога до које је дошло под упливом спољашњих чинилаца није дуго трајала. Чим су идеолошке сметње ослабиле, чим се оштрица политичке борбе померила на друго подручје, књижевни рат почео је свом жестином. У књижевности се образују две непроменљиве странке: једна се залаже за традиционални модел књижевности, а друга, у почетку обазриво, затим све отвореније, тежи к обнови предратне књижевне авангарде. Њихови припадници популарно су називани "реалистима" и "модернистима". Главна попришта битака била су књижевна гласила. Полемике су се водиле најпре између "Књижевних новина" (излазе од 1948. до данас) као заступника реалистичких и "Младост" (1945-1952) као носиоца модернистичких тенденција, затим између "Књижевних новина" и "Сведочанстава" (1952) и, на крају, најдуже, између "Савременика" и "Дела" (оба од 1955. до данас), док су обновљени "Летопис Матице српске" и најдуготрајнији послератни часопис "Књижевност" (од 1946. до данас) заузели углавном неутралан став. У тим борбама и независно од њих постепено се мења читава књижевност, и то не само она која је на својим полазиштима била "модернистичка" него и она која је по својем опредељењу била "реалистичка". Изграђује се нов модел књижевности, супротан оном из претходног раздобља. Његова су основна обележја: естетизам, формализам и авангардизам, узори су му у међуратном експресионизму и надреализму, те у страним модерним писцима. Света Лукић је у новом правцу видео супротност али и пандан социјалистичком реализму и назвао га социјалистичким естетизмом Наша варијанта естетизма, настала између 1950. и 1955, остаје владајући стил све до средине 60-их година, када избијају на видело нове, супротне тенденције, које се поткрај тог десетлећа уобличавају као други стил. Он обележава савремену епоху. И једно и друго раздобље одликује динамику књижевног развитка и значајни стваралачки резултати. Напредак се осетио нарочито у прози и поезији, значајни резултати постигнути су такође у књижевној критици, док је драма тек у наше дане доживела известан полет.

Проза

Најобимнији развитак имала је проза, посебно роман. Прве године после ослобођења биле су традиционално обележене приповетком и мемоарском прозом, док су покушаји романа, ако се изузму три велика Андрићева остварења, доста ретки. Роман је и даље показивао знаке традиционалног заостајања. Међутим, почетком 50-их година почиње експанзија романа која траје све до данас. До тада је приповетка несумњиво била главна наративна врста, а онда је то место заузео роман и задржао га и у наредним деценијама.

Весници препорода српског романа јесу Михаило Лалић с романом Свадба (1950) и Добрица Ћосић с романом Далеко је сунце (1951). Прекретничка година била је 1952, када су се појавила два велика романа, Песма Оскара Давича и Пролом Бранка Ћопића. Иако се међусобно разликују по поступку и изразу, та четири романа имају заједничко тематско исходиште. У њима су приказани различити видови наше ослободилачке борбе и револуције. Роман с темом из НОБ-а заузима средишње место у романсијерској продукцији 50-их година, а четири споменута писца његови су главни представници. Док су Давичо и Ћопић у роману потврдили оно што су раније постигли у поезији односно у приповеци, Лалић и Ћосић остварили су се првенствено као романсијери.

Михаило Лалић (1914), као и већина црногорских писаца, његових савременика, развио се и стварао у београдском књижевном кругу, али и он је, у још већој мери него они, тематски везан за стварност Црне Горе и као писац поникао је с њенога духовног тла. Прве радове, песме и приповетке, почео је објављивати 1935, али је запажен тек после рата. До сада је штампао неколико књига приповедака и десет романа. Приповетке су му, и поред несумњивих вредности, остале у сенци романа. У првом роману, Свадба, приказан је један детаљ ратне драме на северу Црне Горе: живот у колашинском затвору, бег групе одважних на слободу. Вредности дела су традиционалне: епска једноставност, изворно приповедање, упечатљивост ликова и ситуација, драмска напетост радње. Након Свадбе уследио је циклус од пет ратних романа. Радња се и у њима збива претежно иза ватрених линија, у позадини, илегалности, у затворима и логорима. Уметнички је поступак, међутим, битно различит. Док је Свадба класично реалистичко дело, остали су модерно конципирани психолошки романи дати техником унутрашњег монолога а неки, уз то, исприповедани у првом лицу. Нова оријентација добила је најпотпунију потврду у најбољем Лалићеву роману Лелејска гора (1957; друга, коначна верзија 1962). Полазећи од једног наоко неважног детаља, случајног одвајања главног јунака од партизанске групе с којом се скривао на окупираној територији, тај роман је израстао у модерну поему о човеку, проткану драматичним окршајима, лириком слика и осећања, интроспективним анализама и мисаоном узнемиреношћу људском судбином. Други велики Лалићев роман Хајка (1960) непосредан је наставак претходнога. У њему је приказана крвава четничка и италијанска хајка на десетковане остатке партизана. Том догађају дато је универзално значење. Ту се све заверило против човека: и природа, и институције људског друштва, и невидљиве силе у човеку, и оне изван њега. У поступку се стапају епско и лирско, психолошко и социолошко, реалистичко о модерно. Тим синтетичким тежњама Хајка се отвара према новом циклусу састављеном од четири романа међу којима је најбољи први Ратна срећа (1973). У њима је дата епски широко заснована романсирана историја модерне Црне Горе, од времена краља Николе до народне револуције.

Добрица Ћосић (1921) развијао се на сличан начин као и Лалић. Његов први роман Далеко је Сунце (1951) донео је нов, неконвенционалан, проблемски приступ тематици НОБ-а. У њему је дата судбина једног партизанског одреда у Србији, који је остао иза главнине војске да води герилски рат. Окружен са свих страна непријатељем, одред се нашао пред судбоносном дилемом: да ли наставити борбу или се расформирати како би се избегло уништење. То је узбудљив акциони роман, остварен традиционалним реалистичким поступком, једноставан и читљив, тако да је врло брзо постао омиљен у најширим слојевима читалаца. У другом роману, Корени (1954), Ћосић се враћа у прошлост Србије, у сумрак обреновићевске епохе. Окосницу радње чини породична хроника, историја раслојавања богате сеоске породице, сукоб очева и синова, њено грчевито настојање да добије наследника у ситуацији када биолошке снаге сахну. У позадини су дати социјални и политички потреси тог доба. Новина Корена је, пре свега, у поступку и стилу. То је поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње. С Коренима је Ћосић започео циклус романа који сви заједно треба да пруже романсирану историју модерне Србије. У Деобама (1961), опсежном тротомном роману, поново смо на исходишту пишчевих трагања за смислом минулих епоха. То је роман о контрареволуцији, српски Тихи Дон, посвећен историјској, социолошкој и психолошкој анализи четништва. Писац је дубоко потресен страхотама о којима говори, отуда је његово казивање узнемирено, испрекидано, са сталним драматичним нагласцима, а његов стил назван је патетичним реализмом. Ћосићева снага је у откривању судбинских колективних драма. Стварани јунак романа јесте маса, покрет, док су појединци одређени пре свега као припадници масе и покрета. Замисао о роману као историји земље и народа најпотпуније је остварен у Времену смрти (I-II, 1972; III, 1975; IV, 1979), сложеној књижевној композицији састављеној од неколико самосталних романсијерских целина, у којој је приказана најтежа и најсудбоноснија година у историји Србије, хиљадудеветстопетнаеста. Последњи Ћосићев роман, Грешник (1984), наставак је претходних и уједно отварање новог круга чија је тема критичка анализа комунистичког покрета између два рата.

Почетком 50-их година у први ред наших прозаиста избија Владан Десница (1905-1967), српски писац из Хрватске. Настављачке традиције далматинске прозе, модерни следбеник Матавуља, он се карактером свог дела и својим деловањем уклапа и у српску и у хрватску књижевност. Као писац развијао се споро: први рад објавио је 1933, а прву књигу, роман Зимско љетовање, објавио је 1950. Писао је романе и приповетке, есеје из наше културне историје или с општим темама, преводио је с италијанског. У почетку код њега преовлађује дескриптивни поступак, регионализам, анегдотизам, сликање појавних видова стварности. Касније се његов реализам све више модернизује, социолошка компонента употпуњује се психолошком и медитативном. Реални географски простор препознатљив је, али су неки моменти у њему пренаглашени тако да добијају симболичко значење. У роману Зимско љетовање група грађана, побегавши из разореног Задра у суседно село Смиљевац, као да улази у сасвим нов свет, географски близак, али сасвим непознат и застрашујући. Тај роман, мозаички компонован, статичних детаља и окамењених предела, језички остварен зрелим, интелектуализованим изразом, нема ничега заједничког с другим романима с почетка 50-их година. У њему нема ни трунка идеологије, ни револуционарне патетике, ни огорчености на окупатора, него само сурова, гротескна слика живота. У неким делима, нарочито каснијим, регионална обележја сасвим се губе, а уместо социјалних првенство добијају егзистенцијалне теме. У поступку се, уз реализам и психологију, јављају и нови елементи, поетизам и есејизам. Фабула се редуцира, догађаји губе значај, приповедање се замењује интелектуалном анализом. Тим поступком, уз више приповедака, изграђено је и његово најзначајније дело, есејистичко-поетски и философски роман Прољеће Ивана Галеба (1957), повест о судбини уметника, музичара, саткана од његових сећања и самоанализа, размишљања и слика, снажно синтетичко дело, један од најбољих југословенских послератних романа.

Уз Десницу треба споменути још неке српске писце из Хрватске, песника Владимира Поповића (1910), аутора једне од најбољих поема из НОБ-а Очи; песника за децу Глигора Витеза (1911-1966); прозаика Војина Јелића (1921), који је у својим романима и приповеткама дао слику сеоског живота у далматинској Загори; хроничара револуције Милана Ножинића (1921); песника и новелисту Милана Лентића (1920); песника, приповедача и романсијера Драгана Божића (1931), књижевног критичара Станка Кораћа (1929) а од млађих песника Јордан Јелић (1942) и Здравко Крстановић (1950). Сви су они између две књижевности. За већину се може рећи исто што и за Десницу: да су постали хрватски не престајући да буду српски писци.

 

1 2 3 4 5 6 7

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо