Др Ксенија Кончаревић

 

ЦРКВА И ИЗАЗОВИ АДОЛЕСЦЕНТСКОГ ДОБА

 

Блумово искуство: он је са 15 година први пут узео Јеванђеље у руке, приступивши читању изазивачки, дрско, тек да би својим љубопитљивим умом испитао имају ли икаквог смисла вредности којих се придржавају његови побожни родитељи, да би, неочекивано за себе самог, доживео силовит унутрашњи преокрет и осећај Христовог реалног присуства

Под адолесценцијом се у развојној психологији подразумева период преласка из доба детињства у зрело животно доба, при чему он обухвата широк дијапазон развојних фаза – од ступања у виши основношколски до завршетка студентског узраста. Већина истраживача сматра да период адолесценције почиње са завршетком позног детињства, у пубертету (око 12. године), а у вези са његовим завршетком мишљења су веома подељена: једни сматрају да је он означен постизањем психичке и социјалне зрелости, други – престанком формирања коштаног ткива; оријентационо би се, дакле, могло рећи да се адолесценција завршава између 17. и 23. године.

Уопште узев, сматра се да је основна карактеристика адолесцентског доба изложеност снажним биолошким, психолошким и другим променама и суочавање са бројним кризама. Тако је, примера ради, Е. Ериксон увео појам «кризе идентитета» који означава кључни догађај током адолесценције, за који су карактеристична осећања конфузије и анксиозности. Ипак, бројна истраживања показала су да тај период не мора да буде буран: у свет одраслих може да се пређе и сасвим мирно и постепено. Јасно је, дакле, да треба узети у обзир културни и историјски контекст, као и индивидуалне и социјалне разлике међу појединцима. Сматра се да адолесценција има мање буран ток у случајевима када су притисци средине (културе, традиције и сл) мањи и када се више уважава индивидуалност појединца.

Све до почетка 20. века адолесценција није била формално дефинисана као посебан период: организација рада, школства, породичног живота била је таква да су деца из позног детињства готово непосредно прелазила у период ране зрелости, при чему је интервал тог прелажења био веома кратак и неупадљив. Како је индустријализација убрзо поставила захтеве за продужењем школовања, прелазно, «зависно» доба постало је дуже, а његови проблеми изразитији. Тиме ово животно раздобље, негде на прелому векова, доспева у жижу интересовања психологије и педагогије, да би постепено заокупила и пажњу пастирске теологије и пастирске психологије.

Један од првих аутора који се са позиција православне пастирске психологије бавио проблематиком адолесцентског узраста био је истакнути руски теолог, епископ Теофан Говоров (св. Теофан Затворник) (1815–1894), иначе дугогодишњи предавач моралног и пастирског богословља на Петроградској духовној академији, врстан познавалац кретања у психологији и педагогији свога доба и њихов интерпретатор са становишта светоотачке аскетике. У делу «Пут ка спасењу», једном од најкапиталнијих и најоригиналнијих остварења руске патристичке мисли, овај истакнути богослов «васељенске смелости, велике духовне слободе и еластичности», како ће га окарактерисати протојереј Георгије Флоровски, једну од три композиционе целине посветио је проблематици духовног сазревања адолесцената. Међу ауторима из 20. века треба посебно поменути архимандрита Кипријана Керна, предавача Богословског института Св. Сергија у Паризу, који се у свом уџбенику из пастирологије објављеном 1937. под насловом «Пастирско богословље» такође бави неким аспектима пастирско-саветодавног рада са младима, у првом реду онима који извиру из исповедничке праксе. Утисак је, међутим, да овај бурни и осетљиви животни период још увек није довољно проучен са становишта формирања духовности и нарочито уцрквењења, као и из перспективе конципирања школске и ваншколске катихезе намењене овом узрасту. Овде ћемо покушати да изнесемо извесна запажања везана за ову комплексну и вишедимензионалну проблематику.

Архимандрит Кипријан Керн карактерише младост као доба у коме се збивају најдубље промене у души, формирање карактера, смена ранијих недозрелих осећања новима, зрелијим, прекаљеним у огњу повишене рационалности.

Одавно је констатовано да је младост најпресудније и уједно најдинамичније време у животу човековом. Како би, у најмаркантнијим цртама, изгледао душевни и духовни портрет адолесцента? Даћемо реч истакнутим теолозима који су се бавили овом проблематиком. «Мирни ток реке нашега живота прекида узбуркани вал младости», пише св. Теофан Затворник. «То је доба када у човеку буја телесно-духовни живот. Тихо живе одојчад и мала деца, мало је силних замаха и полета код одраслог човека, а и поштовања достојне старине теже за спокојством и миром. Само је младости својствено бујање животних снага. Срце младићко је попут врења комине, попут стихија разбукталих: све потребе природе су пробуђене, свака од њих тражи задовољење и даје глас од себе». То је «доба великих нада и нежне туге», период романтике, бурних очарања и горких разочарања; време првих истраживања радозналог разума, појаве првих сумњи, изазваних налетом неповерења према ранијим ауторитетима. Све пређашње сада се доживљава као пука маштарија и предрасуда: адолесцент сматра да је само оно што у овом тренутку осећа истинито и реално. Ово су године када се усковитлавају вихори гордости, самољубља, упорне одбране свога ја по сваку цену, године буђења ероса и плаховитог откривања полности. Са овим је у вези и изражена жеђ за снажним утисцима, која свим активностима адолесцента придаје силовитост, полетност, разноврсност. Он би желео да све испита и истражи сам, да све види, све чује, да свуда буде присутан.

«Младић би», уочава св. Теофан Затворник, «желео да непрестано буде у силном вртлогу живих утисака, увек нових и разноврсних: не седи му се у кући, не може да задржи пажњу на једном предмету, разонода му је страст. Али и то му није довољно: он се не задовољава оним што је сам реално испитао и искусио, већ би желео да усвоји и пренесе на себе утиске других људи, да сазна и испита шта су осећали и како су поступали други у сличним околностима или уопште узев». У тим годинама назревају први сусрети са тајнама бића, трага се за смислом постојања, за циљем живота. Осећа се аверзија према животној стварности, свакидашњици, према свему ономе што се доживљава као наметнуто: породица, школа, окружење спутавају адолесцента и сувише га затварају у одређене границе и конвенционалне оквире, док он жуди за некаквом нејасном слободом. Зато се неретко бежи од стварности, у властити свет. Постављају се «незгодна», «проклета» питања, што сведочи о узнемирености сазнања, о неравнодушности савести, о натпросечности умних стремљења, о жеђи за истином. Сумњама заокупљени млади ум протестује против свих догми и против свих ауторитета, а истовремено је веома осетљив према свему лажном и нестварном. У тим критичним и бурним годинама романтичарства младе веома привлачи све што је тајанствено, мада истовремено пробуђени разум жели да обори све што није потврђено разумом. Снажно је изражена и склоност ка општењу, која се испољава у потреби за пријатељством, дружењем и љубављу. Млада душа, с једне стране, чезне за разумевањем, подршком, топлином, а с друге, својствене су јој властите «тајне», затвореност, скривање од одраслих, па чак и недовољна искреност према себи, заузимање намештене позе при самопреиспитивању и самоисповедању. Не треба посебно наглашавати колико је деликатна позиција свештеника или катихете који треба да разговара са младићем или девојком о најдубљим питањима постојања и смисла живота, да му укаже путоказ не само у његовим философско-богословским трагањима, него и у суочењу са властитом личношћу, властитим недоумицама, кризама.

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо