Георгије Флоровски

 

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

 

1. Живот и дела

Живот Златоуста био је тежак и буран. То је живот подвижника и мученика. Међутим, Златоуст се није подвизавао у својој келији, нити пак у пустињи, него усред животне таштине, усред света, на епископском престолу, на катедри проповедника. Био је и мученик, али не до крви. Нису га прогонили туђини, него лажна браћа – живот је окончао у оковима, у изгнанству, изопштен, прогоњен од хрушћана у име Христа и Евангелија које је он благовестио као откривење и као закон живота.

Златоуст је био пре свега благовесник, проповедник Евангелија. Уједно, увек је био врло савремен и катуелан учитељ. Најдубљи смисао његовог учитељства може се схватити само у живом историјском контексту. Био је то евангелски суд над савременошћу, над тобожном црквеношћу живота у којој су, по сведочењу Златоуста, многи налазили привремено спокојство у хришћанском друштву IV века. У томе лежи и објаснење оштрине и суровости са којом је подучавао овај васеленски проповедник љубави.

Њему самом чинило се да сведочи и да проповеда пред мртвима. Неправда и нељубавност хришћанског света њему су се откриле у катастрофичном и скоро апокалиптичним цртама... „Угасили смо ревност, и тело Христово постало је мртво... “ И лаки јарам љубави за нељубећи свет постао је неподносив. Тиме се и објашњава тужна судбина Златоуста, прогнанога правде ради... „Због тога ће вас свет омрзнути.“

2. Свети Јован је био родом из Антиохије, и по свом духовном склопу и по свом верском погледу на свет био је типичан Антиохијац. Година његовог рођења није тачно позната, приближно то су четрдесете године IV века, између 344. и 354. године.

Потицао је из богате и познате хришћанске породице. Рођењем и васпитањем припадао је хеленистичним културним круговима малоазијског друштва. Одатле и његова висока лична култура и аристократско благородство његовог лика, као и његово светско опхођење. Од културе Златоусти се није одрекао ни одна када се одрекао света и свега светског. О њему се може говорити као о правом Хелену. Добио је блиставо и широко образовање. Учио је код знаменитог Ливанија.

Златоуст није био мислилац и философ. У категоријама античког света о њему можемо говорити као о оратору или ретору. Антички ретор је – учитељ, моралист, проповедник. Такав учитељбио је и Златоуст. Хеленизам Златоуста огледа се пре свега у његовом језику и стилу. Као беседника и стилисту можемо га упоредити са демостеном, па чак и са Ксенофонтом и Платоном – у стилу Златоуста поново су оживели снага и блесак класичне Атине. И његови савременици у њему су видели Атињанина. Не може се рећи да је његов хеленизам био нешто спољашње и формално – то није само форма него и стил... Истина, Златоуст се по свему судећи није узбуђивао философском проблематиком хеленизма и никада у себи није помирио Хелена и Хришћанина. Али то је општа карактеристика антиохијског културног типа, „историјске“ културе Мале Азије – то је била више „филолошка“ него „философска култура... У сваком случају, Златоуст је заувек остао Хелен...

То се осећа већ у његовом морализму. Морализам је био нека врста природне истине античког света. Тиме се објашњава и оправдава преображавајућа рецепција стоицизма у хришћанској етици – то је било уздизање природне истине до благодатних висина. И код Златоуста су веома изражене црте тако преображеног стоицизма. Он је увек учио о моралној мудрости, о моралној племенитости. Увек је размишљао у категоријама моралне оцене свега. Међутим, испуњење природне истине видео је само у откривеном евангелском идеалу.

Није тачно да Златоуст није био мистик. „Морализам“ не искључује „мистицизам“. И мистицизам Златоуста имао је пре свега морални смисао. То је – мистика савести, мистика добра, мистика доброделанија и врлине... Много мање код њега су изражени естетски мотиви. Лепо је за њега било више етичка него естетска категорија. Он је лепоту видео пре свега у делативном добру. За њега је Евангелије књига о лепоти добра јављеног у лику Богочовека. Тиме је и одређена његова животна тема...

Морални карактер Златоуста формирао се доста рано, већ у младости. Пример мајке као и њене поуке били су утврђени и појачани поукама свештених наставника: Мелетија Антиохијског, Диодора, аскете Картерија... Световно звање није задовољило Златоуста. И пре но што је оставио свет, још у родитељском дому он се предаје аскетским подвизима. Одмах након мајчине смрти, 374. или 375. године свети Јован је добио прилику да се повуче у манастир недалеко од Антиохије где је провео четири године, а потом још две године у пустињи.За Златоуста је то била привремена провера. У свет се вратио да би се у њему подвизавао.

Аскетизам је за њега био више духовно устројство него нека одређена спољашња форма и начин живота. Аскетизам је за њега означавао пре свега одрицање, односно унутарњу слободу и независност од света, спољених околности и услова живота. У том смислу он је остао аскета читавог живота. Златоусти се у свет вратио као поповедник аскетизма. Али не зато да би позивао на спољни одлазак из света, из градова – тај одлазак је за њега био само привремена мера...

Често сам се молио“ – говорио је Златоусти тих година – „да престане потреба за манастирима и да и у градовима наступи такав поредак да нико никада не би осетио потребу да оде у пустињу... “

Он се трудио да и живот градова организује на евангелским начелима, у духу „најузвишеније философије“ – због тога је и постао пастир и проповедник.

3. Светог Јована за ђакона је рукоположио Мелетије Антиохијски 381. године, а за презвитера – Мелентијев прејемник Флавијан 386. године. О свом новом призвању Златоуст је говорио у познатим књигама О свештенству (заправо о епископском служењу) – тешко је рећи када их је писао, сигурно не много после рукоположења за презвитера.

Полазио је од идеја светог григорија Богослова. Златоуст је истицао два основна мотива. Прво, говорио је о узвишености свештеничког звања, као призвању на чинодејствовање. „Свештеничко служење збива се на земљи, али му је место међу силама небеским... “ Јер свештенство је установио сам Утешитељ. Зар можемо остати на земљи када /у Литургији/ поново видимо Господа принесеног и мртвог и као запечаћени Његовом крвљу. А свештеник стоји пред часном трпезом... Престо свештеника постављен је на небесима. Њему је дата небеска власт над кључевима која није дата ни ангелима...

Друго, у свештенику Златоуст види пре свега учитеља, наставника, проповедника, пастира душа. Он највише говори о учитељском служењу свештенства. У том смислу свештеника ставља изнад монаха – у пастирском служењу има више љубави нега у манастирској осами, пастирско служење је служење делатне љубави, служење ближњима...

То је управо и изопачило сву васелену јер ми мислимо да је тобоже само монасима потребна већа строгост живота, а остали могу да живе безбрижно“, примећује Златоуст.

Сам Златоуст као пастир и презвитербио је пре свега проповедник. Тешко је набројати све теме којих се дотицао. Међу антиохијским проповедима нарочито треба истаћи знамените беседе О статуама, а онда и дуги низ егзегетских беседа – на Матеја и на Јована, на Посланицу Коринћанима, Галатима, Титу, можда Ефесцима и Римљанима, по свој прилици и на Постање. У то време падају и говори против јевреја, против аномеја... Златоуст никад не говори на апстрактне теме. Његове беседе су увек животне и живе, он увек говори о живим људима. По његовим беседама као да можемо видети његове слушаоце, па и самога проповедника. Свој говор он увек води ка вољевитим закључцима, ка практичним позивима – изнад свега учи љубави. Упоредо са тим он увек захтева целовитост, позива на одговорност. Златоуст је говорио као онај који има власт, али је то увек била власт вере и убеђености. Сам је говорио да је то преображавајућа власт, сила Духа. Али то је пре свега била власт љубави. Њега је љубав повезивала са његовом паством.

4. Године 398. Златоуст је позван на епископску катедру у Константинопољу. Позван је управо као признати пастир и учитељ. Била је то воља и клира, и црквеног народа, и двора. Златоуст је у Константинопољу наставио да проповеда. Созомен каже да је Златоуст имао обичај да седи међу народом, на амвону чтеца – а слушаоци су се тискали око њега. То су биле више беседе него говори...

Из тог времена потичу његова тумачења дела апостолских, Паслама и већине Посланица апостола Павла. Многе његове беседе биле су стенографски записане – управо то је сачувало сву живост усмене речи. Задатак моралног превспитавања друштва и народа Златоусту се чинио најпречим. Он сам имао је утисак да проповеда људима за које је хришћанство постало ствар моде. „Међу толиким хиљадама“ – говорио је он – „не може се наћи више стотина њих који се спасавају, па и у тај број сумњам... “ Збуњивала га је многобројност хришћана – „тим више хране за огањ... “ Са горчином је говорио о насталом благостању: „безбедност је највеће гоњење побожности, нешто горе од сваког гоњења. Нико не схвата, не осећа опасност – безбедност рађа безбрижност, слаби и успављује душе, а ђаво убија успаване“. Глас проповедника постаје суровији у разобличавању, он око себе види једино сено које је добро само за огањ... Морална посрнулост је узнемиравала Златоуста – не само разврат, него више од свега – прећутно одустајање од виших захтева и идеала... И то не само међу обичним верницима, него и у клиру...

Златоусти се није борио само речју која разобличава, него и делом – делима љубави... „Нико не би остао многобожац уколико бисмо ми стварно били хришћани“, говорио је он... Бавио се добротворним пословима, оснивао болнице и прихватилишта. Старао се да све снаге привуче на стваралачки рад, од свих је захтевао подвиг. То је изазвало противљење и незадовољство – не само у Константинопољу него и у другим епархијама. Не једном испољила се мржња према светом Јовану. Сукоб са царицом Евдоксијом био је само последњи повод за провалу гнева. Златоуст је свуда имао непријатеља. Најпре међу клиром, а посебно међу монасима луталицама. Затим на двору и међу богатима.

Исувише је компликовано приказивање мрачне историје свргавања и осуде Златоуста – на срамном сабору „под Храстом“. Међу епископима нашли су се издајници на челу са Теофилом Александријским. А међу осталима активно су непријатељски иступали они које је Златоуст увредио: Акакије Веријски, Северијан Гавалски и Антиох Птолемаидски. Против Златоуста је било много оптужби – између осталог и сумњичење за оригенизам. Златоуст је био збачен, а цар је потврдио пресуду.

Прогонство Златоуста није дуго трајало. Убрзо се вратио и народ га је дочекао ликовањем. Међутим, мржња на њега није утихла. Против Златоуста истакнута је као оптужба сама чињеница да се вратио без укидања саборске пресуде. А за то, према IV правилу Антиохијског сабора, следује лишавање права, чак и ако је пресуда била неправедна. Златоуст није признавао сабор који га је осудио, није признавао ни антиохијско правило (у томе није био једини), међутим, захтевао је сабор ради оправдања. Епископи су опет осудили Златоуста. Он је пак наставио своје сужење. Међутим, узнемиреност је расла. И у јуну 404. године Златоуст је по други пут прогнан и послан најпре у Кукуз у Малој Јерменији, а затим у Питиунт. Није поднео тешкоће путовања и умро је на путу 14. септембра 407. године.

Убрзо се показала сва неправда осуде Златоуста. Године 417. константинопољски епископ Атик вратио је његово име у диптихе, позивајући се на глас народа. Кирило Александријски је оштро протествовао: „Ако је Јован у епископату, зашто Јуда није међу апостолима. А ако има места за Јуду, где је онда Матија... “

Године 419. попустили су и у Александрији. А 438. посмртни остаци Златоуста били су пренети у Константинопољ и сахрањени у храму Светих Апостола. Осуда сабора „под Храстом“ била је стављена ван снаге општим сведочењем Церкве.

5. Књижевно наслеђе Златоуста је огромно. Није лако одредити његов тачан обим. Временом, име Златоуста је постало тако славно да су њему приписивали и туђе беседе и говоре. Могу се издвојити списи који уопште нису спорни, други му изгледа не припадају, а многи остају под знаком питања, посебно у случајевима када није могуће установити име другог аутора. Већи део списа Златоуста представљају беседе или говори, омилије. Остале беседе имају најразноврснији садржај. Нарочито треба споменути говоре поводом празника и спомена светаца. Све су то изговорене беседе. Други низ списа Златоуста чине поуке назначене за штиво. Нарочито треба поменути дела аскетске теме и књиге о свештенству, које потичу из раног периода. Осим тога сачувано је 240 писама, сва из времена другог изгнанства. Она су веома важна као материјал за карактерисање свете личности Златоуста.

Вепма је сложено питање о литургији Златоуста. У најстаријем попису, у Барбериновом Евхологију (VIII век) нема његовог имена, мада се литургија Златоуста помиње већ у VI веку. Није лако издвојити шта заправо може бити приписано Златоусту у каснијем чину који је у вези са његовим именом. У том смислу веома је поучно поређење историјских чињеница из његових беседа, посебно оних раних, али и то не решава проблем.У сваком случају не подлеже сумњи његова брига око сређивања богослужења, посебно евхаристијског.

Утицај Златоуста био је огроман. Веома брзо он је постао „васеленски учитељ и светитељ“ – више делима него именом. Од VI века га називају Златоустим, а у VIII веку то је свуда прихваћено. Посебно у егзегетици он је заувек остао ауторитет и пример за углед. Управо за њим су кренули готово сви потоњи византијски тумачи, нарочито теофилакт Охридски. Историја књижевног утицаја Златоуста једно је од најблиставијих поглавља у историји хришћанске књижевности и отачког предања.

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо