Негослав Јованчевић

ДВА ВЕКА ОД ЊЕГОШЕВОГ
И СТО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

 

Предавање у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу 27. новембра 2013. године после Литургије, као и парастоса ктиторима школе, које је служио Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован.

 

Контраверзе које прате наше јавно сећање, боље рећи световно прослављање важних јубиларних годишњица из опште и националне историје, обавезује нас да у две-три реченице настојимо да разјаснимо „историјат прослављања историје“. А неспоразуме и опречне реакције у овој години изазивали су и подсећање на седамнаест векова од доношења Миланског едикта, као и слављење деветсто година од рођења Стефана Немање, две стотине година од рођења Петра Петровића Његоша, два века од покретања Новина сербских Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића у „царствујушћем граду Виени“, сто двадесет година од рођења књижевника Милоша Црњанског. Ни Западна Европа није у сагласју прославила двеста година од рођења Рихарда Вагнера и стогодишњицу рођења Албера Камија. Да не помињемо шта нас је све снашло годину дана пре него што ће се навршити сто година од почетка Првог светског рата.

 

Мада ми хришћани не робујемо „притиску округлих бројева“, Црква сећању на догађаје из Старог и Новог завета, као и споменима на Божија дела у историји, приписује суштински значај. Тако се у науци с правом говори о „меморијалном карактеру хришћанства“. Али, код нас хришћана, на изворишту свеколиког сећања стоје недељни, а не годишњи обредни (то јест богослужбени) помени и извиру искључиво из идеје о васкрсењу. Велики број овде присутних много више од мене зна о теологији празника, али само да подсетим да слављење Богородице (Возбраној Војеводе) као заштитнице Цариграда и Недеља православља – спомен на победу иконофила – указују да ни наш календар није занемарио годишњице, а изгледа ни политичке инпликације догађаја из црквеног живота.

 

Термин annus iubilaeus – година опроста – долази из Западне Цркве: 22. фебруара 1300. године, на празник Петрове столице, папа Бонифације VIII издаје булу по којој су сви који би те године посетили цркву Светог Петра у Риму добијали потпуни опрост; уствари папа прихвата распрострањено народно веровање да се ходочашћем сваких сто година може задобити опрост.

 

Оваква папска јубиларна година представља зачетак једног сасвим новог типа празника. Поред светих дана који су се понављали у годишњем ритму, јављају се и свете године, које би требало да се понављају у много дужим временским интервалима. Термин annus iubilaeus повезује ове свете године с јубилејима модерног доба. Исходиште је у Старом завету: Опросна година да вам је та педесета година; немојте сијати, нити жањите што само роди те године, нити берите грожђа у виноградима нерезаним. Јер је опросна година; нека вам је света, са свакога поља једите род његов. Овнујски рог којим се на дан помирења сваке педесете године обзнањује света година звао се „јобел“. Ознака annus iubilaeus, односно реч јубилеј, изведена је из тог корена.

 

Не помињући многобројне манифестације „светог почетка“ и „дела светих предака“ у историји, ево како савремена, критичка наука гледа на јубиларне националне и државне прославе: У складу са религиозним коренима јавног обележавања спомен-дана, прослава историје представљала је истовремено и веровање у историју. Религиозно-историјска предања нису се смела дирати, пошто су преношењем доносила спасење. Национално доба XIX века такође није доводило у питање своје исконске митове, већ је и изван наслеђеног садржаја проналазило нове митове – уколико се у прошлости није могло наћи оно што је било потребно садашњости, историја се могла изменити. Слика прошлости је тако често бивала одређена актуелном ситуацијом или надама упереним у будућност. Наводни „притисак“ прошлости представља, у ствари, интерес у садашњости, нарочито интерес оних који имају моћ да одлуче шта ће се и у коју сврху славити; и по правилу јубилеји и спомен-дани се уприличују онда када се уклапају у задати политики концепт.

 

Дакле, сви ми који учествујемо у обележавању годишњица, знамо да је у таквим приликама готово немогуће саопштити неки нови податак о односним догађајима и личностима, а тешко да ће бити изведена и хипотеза, а камоли синтеза. Међутим, у време када је све мање прилика да се у васпитни и образовни процес укључе аутентични угледни примери (нормално, не у епигонском смислу или по моделу оних лоших проповеди: треба да се угледамо...), многи пристају да искористе и ове пригодне прилике. Али, да ли сви преузимамо одговорност да не уносимо нове смутње, пројектујући виђење „по мојој памети“ или по ономе што је у овом тренутку за нашу заједницу пожељно? Када је Његош у питању, изгледа да су многи по овом моделу грешили.

 

Чинило се да се Његошева двестогодишњица у форми реферата лако може „отарасити“ ако се напабирче ставови других великана који су о њему писали. Али, испоставило се, односно требало је то знати пре него што се ова обавеза прихватила, да у очекиваном времену за припремање овог излагања, није могуће ни прелистати само оно што су о Његошу написали, на пример, Исидора Секулић и Свети владика Николај. После овако дугог увода, остала је могућност да наша тема буде само актуелна перцепција Његоша у јавности, његово поимање неких основних појмова јудео-хришћанског, дакле и европског, етоса, као и подсећање на худу судбину песникову након смрти. Нормално, до ставова које преносим не долазим домишљањем на основу сопствених предубеђења о Његошу, већ уважавајући пре свега ауторитете, и то најпре ствараоце, ауторе, а мање критичаре и тумаче.

 

Андрић је давно писао како му је један шпански пријатељ, велики познавалац књижевности, рекао да се не би могао орјентисати у свету и животу, да није имао свог великог националног писца Сервантеса и његова Дон Кихота. Наш нобеловац вели да га потпуно разуме, па ако би и сам одговарао на неко слично питање о орјентацији о свом времену, онда би то за њега био Његош и његово дело, у којем има за свачији пут по неки путоказ. Велико Његошево дело, наглашава Андрић, преливало се преко граница његове Црне Горе и то на чудесан начин да су га заправо и они други доживљавали као свога.

 

И ђацима у нижим разредима него што су наши богослови, понавља се да се таква песничка личност као што је Његош не може свести само на једну димензију. Али, већина нас је наилазила на непромишљена тумачења која долазе са руба политике и под притиском савремених историјских збивања и трагичних догађаја. Има и таквих који га терете за непочинства на ратиштима бивше Југославије: „Муслимани су убијани уз гусле и Његошеве стихове. За рат у Босни може се рећи да је био његошевски.“

 

Из многих предмета ученици наше школе се уче да је крајње апсурдно ишчитавати дела из далеке прошлости у идеолошкој оптици садашњег времена. У Његошевом случају, Истрага потурица је пуки историјски оквир, за жанр Горског вијенца непходни заплет, унутар којег Његош развија универзалну метафизичку димензију свог спева по коме је заслужно сврстан међу српскоцрногорске – и шире – великане. Али, у времену у коме је настао, тај говор је био уобичајен и у много развијенијим културама. Увођење категорије „политичке коректности“ (political correctness, политикл коректнес) – производа позног либерализма осамдесетих година прошлог века у Америци - у тумачење појава, дела и личности из ранијих периода је „одличан параван за сваковрсне глупости позамашне некоректности“, каже Светислав Басара.

 

„Али, убојица би, драги Октавијане, починио злодело и без мојих стихова, они су му само оправдање“ одговара Вергилије када му у роману Хермана Броха Вергилијева смрт будући Август спочитава да су његови стихови одговорни за злодела кад год је из њих пробијала мржња према владару. Аутор Енеиде још додаје да је поезија успела када у њој чак и убојица налази утеху. Иако ми се чини да је сувишно, треба знати да Вагнер и Ниче не могу сносити никакву одговорност за Аушвиц и да Бетовен није могао знати да ће нацисти истребљивати Јевреје уз звуке Девете симфоније.

 

И још једно упозорење, ако имам право: „стихови се не уче напамет да би се примењивали у лошим и нељудским приликама“, каже Мирко Ковач, овог лета преминули велики српски, црногорски, босанскохерцеговачки и хрватски писац (!), у беседи приликом пријема Његошеве награде 2009. године. Још додаје: „О томе је најбоље писао латиноамерички писац и тумач поезије Алберто Мангел, који је рекао да би сваки вриједан човек морао научити напамет што више стихова великих пјесника, јер ако те сутра ухапсе и одведу у затвор нећеш бити сам, говорићеш те стихове себи и другоме. Ако допаднеш било какве невоље, болести, самоће, туђине – стихови ће те спашавати и кријепити. Па и када дође смртна ура преко стихова ћеш се достојно опростити од овог свијета.“ А ако неко неке актуелне догађаје или појаве илуструје цитатима, као из рукава, па и Његошевих дела, треба  га се клонити. Опаснији је него што изгледа.

 

Ако бих морао да о слободи – и са хришћанског и са општедруштвеног становишта – нешто више говорим, верујем да је најбољи почетак за многобројне варијеције, али и коначна дефиниција, Његошев стих да је слобода све оно „што се нешће у ланце везати“.

 

Доминација произвољног говора о многим темама и појмовима прелази у какофонију када је у питању наш однос према моралу. Предлажем да наш етички вредносни систем има у виду Његошев стих: „Смрт је лакша но грдна срамота“.

 

Канонску вредност, и по црквеним и по световним начелима живота,  има реченица из Његошевог писма хрватском бану Јосипу Јелачићу: „Ја сам, истина је, с овом шаком народа, под анатемом тирјанства и шпионства свободан, али шта ми је боље када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце“. Има ли бољег путоказа за разјашњење хришћанског односа према ближњем, или за то како да данас водимо акције солидарности без којих би овај свет и живот у њему, у материјалном виду, пропали?

 

Пре готово четири деценије још веће смутње него данашње „примењено“ читање, изазвала је одлука тадашњих власти да се Његошева гробна црква на Ловћену поруши и замени Мештровићевим монументалним маузолејем који личи, како каже Меша Селимовић, на „фараонску гробницу“. Детаљна повест о раскопавањима гроба владике Рада не може се испричати укратко, па само да подсетим да су моћници на отпор против рушења ловћенске цркве и подизања Мештровићевог маузолеја, који су, са за то време нечувеном одлучношћу и јединственошћу, пружили Српска православна Црква и водећи уметници и интелектуалци, елита у правом смислу речи, гледали по ономе: пси лају, а каравани пролазе. Данас елите ни приближно нису јединствене и гласне, па зато каравани пролазе и без псећег лавежа...

 

Пошто данас није лако доступан часопис Уметност из 1971. године, који је био забрањен, а у којем је обједињен крик умних и честитих против сумрака Ловћена, као илустрацију те побуне доносимо песму Већи гроб за нову смрт Душана Радовића:

Његоша подмићују
нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове
праве мисли
да није мислио оно што је мислио
да није написао оно што није написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.

 

За омаж Милошу Црњанском и исказима и појмовима као што су Бескрајни плави круг, и у њему Звезда; Има сеоба! Смрти нема; Живот има врло чудне везе. Ја те везе називам суматризмом; Дрхтим још витак, од река, и небеса; Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни, из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут; Јер волим: да склопим очи и ћутим; О, да ли се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши; Пробудимо се ноћу и смешимо, драго, на Месец са запетим луком; Стражилово, Итака, Чарнојевићи, Принцип, случај комедијант... који су постали топоними наше вере у поезију, овом приликом нећемо имати довољно времена. Мада је Црњански више пута писао о Његошу, на пример, драгоцено је његово сведочанство о томе како су Аустроугари 1916. године оскрнавили ловћенску крипту, односно, како су 1925. године његове кости враћене са Цетиња на Ловћен, логично је да овом приликом чујемо строфу његове песме Његош у Венецији. Ова песма је похвала над похвалама, и Његошу и Црњанском:

Мирисаше болан своје беле руже
и гледаше како галебови круже,
тужни и бели, ко мисли на Ловћен,
и смрт.

............................................................

Тада заплака у води звоно
Светог Марка.

Имајући у виду пригодност овог излагања, оно би се овде могло завршити. Али, како смо сви узнемирени такозваним припремама за обележавање стогодишњице, умало да погрешим, па кажем „прослављања“ почетка Великог рата и Принципових хитаца у Сарајеву 1914. године, верујем да су природан крај две последње строфе песме Црњанског Спомен на Принципа и неколико реченица из његовог објашњења ове песме:

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

„У ушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба (Францу Фердинанду). Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави, а шешири били су накићени зеленим перјем из репова петлова. Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала.

 

Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година.

 

Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

 

Атентатор је имао чудно име.

 

Састављено од имена принца и архангела.

 

Европа и сад још слави убице атинског тиранина Пизистрата у својим школским уџбеницима. Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.

 

Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

 

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба.

 

Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

 

Тај циљ је био револуција.

 

Ни после рата, Принцип, у нас, није био омиљена тема.

 

Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина. Буржоазија није одобравала акт Принципа. При крају рата, сви су у нас говорили само о потреби подизања једног велелепног Косовског храма према нацрту Мештровића.

 

Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; Ave Serbia! (Morituri te salutant, Поздрављају те они који ће умрети). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.“


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо