Антоније Алевизопулос

 

ПРАВОСЛАВНО ПИМАЊЕ ЗЛА. СТАВ СВЕТИХ ОТАЦА (I)

 

Човек и свет нису последице нужности, него су плод слободе и љубави Божије. Кроз стварање, Бог је желео да Својим створењима преда љубав: не принудно, него на начин који приличи човеку сазданом по образу Божијем.

Да је љубав Божија наишла на потврдан одговор од стране човека, могла је да уздигне створење и да га учини заједничаром Божијим „по пресушаству; да га доведе до стања да буде по подобију Божијем, односно до превазилажења тварне стварности и до вечног заједничарења са Нествореним Богом. Човек је призван да ову љубав пренесе на осталу творевину јер је постављен да је чува и да је одржава. У тим природним оквирима човековог живота, зло није постојало. „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Постање 1, 11).

Данас, међутим, видимо да ствари не стоје тако. Раздор и несклад постоје свугде, а њихове негативне последице представљају претњу за човеков живот и за целокупну творевину. У творевини више не владају јединство и склад. Чини се да човек више не осећа одговорност према свему што је Бог створио: он више није чувар и заштитник света; не употребљава овај свет, него га злоупотребљава и заједно са целокупном творевином срља у пропаст. У чему је узрок свих ових невоља?

 

Човеков пад

Човек је непостојан и измењив. Бесловесна творевина не може да се мења у односу на свој првобитни положај: „Небо и земља су у самом почетку стварања ступили у поредак; а Сунце и Месец и Земља“ немају „своју вољу.“ „Но, ти си створен по образу и подобију (Божијем) зато да би – као што је Бог слободан и чини што хоће – и ти био слободан, па ако желиш, можеш се уништити. Твоја природа се мења: ако хоћеш да богохулиш, да справљаш какве отрове и да убијаш некога, нико ти се не супроставља и нико те не спречава. Ако неко жели да се потчини Богу, тај ходи путем праведности (Друга Петрова 2, 21) и господари над својим жељама; јер, и сам ум је противник који, уз помоћ снажних мисли, може да загосподари над поривима ка злу и над срамним жељама“ (Свети Макарије Египатски).

Човек је одговоран за своја дела, а та одговорност подразумева слободу. Због тога ни у човековим делима не постоји принудност. Њихов извор је у личном извољењу. Бог свега и свих је, дакле, нашу природу створио слободном, чиме је открио Своја властита својства. Делујући по Своме човекољубљу и знајући добро оно што је скривено и што се налази у дубинама нашег ума, Он нас саветује и подстиче (на добра дела), успевајући тако да предухитри рђаво дело. Па ипак, Он нам ништа не намеће присилно: пошто изнесе одговарајући лек, оставља да свака појединачна ствар зависи од извољења болесника“ (Свети Јован Златоусти).

Како би човек могао знати да је промењив, а не непромењив? Да би то знао „и да би се прибрао и остао у оном добром, божанском стању“ (Свети Јован Дамаскин), дата му је заповест. „И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну“ (Постање 1, 29). И запрети Господ Бог човеку (Адаму) говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (Постање 2, 16-17).

Иако је Бог створио човека измењивим и подарио му слободу да одлучује о ставу који ће заузети чак и према своме Творцу, ипак није допустио да све зависи од човекове природе: „Није допустио да сав терет падне на човеково извољење, да не би овај посустао од трудова врлине; него савест показује вољи шта треба да чини – а чиниће то што јој је показано, она сама преузима на себе све трудове“ (Свети Јован Златоусти).

Логосом Божијим човек је створен по образу Његовом. У саму природу човекову усађено је нешто од логосности (словесности) Логоса, тако да човек, „на неки начин, поседује извесне сенке Логоса и бива логосан (разуман, словесан), и тако може да пребива у благостању, живећи истинским и рајским животом светих. А опет, пошто је знао да човечија воља нагиње на две стране, Бог је унапред законом поткрепио благодат коју је људима даровао. Поставио их је, наиме, у рајски врт и дао им закон, по коме ће, уколико очувају благодат коју им је даровао и уколико остану добри, живети у рајском врту без икакве бриге, бола и патње, а осим тога имаће и обећање небеске непропадљивости“ (Свети Атанасије Велики).

Закон који је дат човеку, представља чин човекољубља Божијег. Бог је подарио човеку уживање у рајском врту и поставио нам само једну забрану, „да би схватио да је нижи од Господа, Коме треба да буде послушан и чијим заповестима треба да се покорева“ (Свети Јован Златоусти).

Својом вољом човек се одрекао тога „господства“ и напустио место које му је Бог дао приликом стварања. Желео је да средиште на коме ће бити усмерен, буде у њему самоме: претворио је самога себе у егоистично биће, које је далеко од заједнице љубави са Богом и које нема никакве одговорности према творевини. Престао је да се према творевини односи са осећањем одговорности; једина његова брига била је у томе што би могао приграбити од користи њему самоме. Тако је, покушавајући да без Бога оствари свој циљ, изгубио све и стекао свест само о својој голотињи.

А змија рече жени: Нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега (са дрвета познања) отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро, што ли зло. И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло добро ради знања, узбра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче“ (Постање 3, 4-7).

Зашто, дакле, Бог није саздао човека по природи безгрешног? Јер, тада би човек принудно остао у заједници са Богом, а то не би било израз његове љубави према Творцу. „Јер, ни ти своје робове не сматраш пријатељима онда кад их држиш у оковима, него онда када видиш да својом вољом извршавају своју дужност према теби. Ни Богу, дакле, није угодно оно што се чини да је по принуди, него оно што се кроз врлину остварује. А врлина се постиже слободном вољом, а не принудом... Онај, дакле, који оптужује Творца зато што нас није створио безгрешнима по природи, тај уместо словесне природе изабира бесловесну, односно изабира природу у којој нема кретње и нагона воље“ (Свети Василије Велики).

Зашто ме, дакле, Бог није створио господаром врлине? Па зар да те доведе на небо док спаваш и дремаш, док прижељкујеш зло, и док живиш безбрижним животом и прекомерно се преједаш? Али тада ти не би био у стању да избегнеш зло. Јер ни сада, кад постоји претња, ти се никако не удаљаваш од зла, иако ти је небо понуђено као награда. Када ћеш, дакле, престати да биваш све лењи и све гори? А као оправдање нећеш моћи да наведеш ни то да ти је Бог, додуше, подарио добра, али ти није помогао, јер ти је обећао многе помоћи“ (Свети Јован Златоусти).

Дакле, човеков пад са места на које га је Творац поставио, није последица човекове природе него његове воље. Бог није хтео да створи човека тако што ће му дати природу бесловесних животиња, обдарио га је слободом и могућношћу да се окрене ка добру, вођен свешћу која му је усађена да га подстиче ка добру. Да би човек спознао да је колебљив и измењив, и да би имао осећање да се налази под влашћу Божијом, Творац му је даровао закон.

Човек је, међутим, начинио избор противно вољи Божијој – а сагласно са вољом ђавољом. Мислио је да ће, када постане аутономан, доспети до „знања“ које ће му помоћи да превазиђе своју тварну стварност, и да ће се тако изједначити са Богом. Али не на начин који му је Бог показао тако што га је саздао по Свом образу, него некаквим аутоматским процесом. Последице су, међутим, трагичне: једино што је човек, после стицања аутономности, спознао јесте његова властита голотиња.

 

Са грчког превео Н. Јакшић (Беседа, Нови Сад 2001)

 

Наставиће се

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо