Небојша Ракић

 

ЕВХАРИСТИЈА У ЈЕВАНЂЕЉИМА

(Професорски рад)

Увод

 

Отац Георгије Флоровски на питање шта је Библија и да ли је Библија књига попут било које друге књиге која је доступна и схватљива било ком случајном читаоцу, одговара да је Библија свештена књига која је намењена првенствено онима који верују. Ако постоји у Светом Писму као целини било какава коначна вест, та вест не може бити упућена појединцу или појединцима, него заједници, односно појединцима искључиво у оној мери у којој они јесу чланови те заједнице.1

Свето Писмо, притом мислимо искључиво на Свето Писмо Новог Завета пошто је наша тема новозаветна и односи се на јеванђеља - прве четири књиге Новог Завета, није нешто аутономно, апсолутно и независно, нема неки аутономни живот, већ потребује нешто што ће му удахнути живот и што ће му на неки начин дати право значење, смисао и функцију. То нешто јесте Света Евхаристија. Нови Завет живи пуним животом једино у Светој Евхаристији, и једино у њој је могуће схватити прави смисао Новог Завета, и право значење његових речи.

Неко ће, можда, поставити питање, од куда Евхаристији тако велики значај? Разлог је што Евхаристија претходи Новом Завету. Ово је све прихватљивији став и међу протестанским теолозима, предходи искуство Цркве, а за њим следи проповед, реч, Свето Писмо.2 У прилог овој тврдњи говори и добро позната историјска чињеница да у тренутку установљивања Божанствене Евхаристије није постојала ни једна књига Новог Завета. А после Христовог вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле, прва хришћанска заједница је неколико деценија живела пуним духовним животом, окупљајући се на Евхаристијска сабрања, без књига Новог Завета. Свето Писмо првих хриишћана дуго су биле само књиге Старог Завета, а за Нови Завет можемо рећи да је благодатни плод Свете Евхаристије и сведочанство о њој.

Свети апостоли – писци књига Новог Завета били су личности које су и саме живеле евхаријстијски, приносили Евхаристију, учествовали у њој, и веровали у њу. Један број писаца књига Новог Завета били су и сами учесници Тајне вечере - Последње Христове вечере са апостолима, док су други били њихови непосредни ученици.

Настанак канона (примање књига у канон тј. ред светих књига) дело је Свете Евхаристије. Књиге које се нису слагале са Евхаристијом, са вером и Духом Евхаристије нису ни могле постати део канона, а нису примане у канон ни оне књиге које нису биле читане на Литургији. Дакле, Црква - жива литургијска заједница са епископом, презвитерима, ђаконима и народом одлучивала је које ће књиге бити прихваћене као Нови Завет, а које не. Ово дело је било дело Цркве а не нека небеска уредба или неки Богом дани закон. Нови Завет као књига, у целини, била је дело заједнице - хришћанске Цркве, то је био "избор одређених списа, који је ауторизован и потврђен, пре свега, литургијском употребом у заједници, а потом и званичним ауторитетом Цркве".3

Све ово што смо навели, ипак, не значи да је Нови Завет подређен и потцењен. Свака књига од тренутка када је била примљена у канон, она је за Цркву постајала света књига - Свето Писмо. Црква је била свесна да је то документ Цркве од прворазредног значаја, то је било сведочење оних који су видели и окусили, шта више, то су биле саме Христове речи које су апостоли, добротом својом и надахнућем Духа Светог, записали и тако нам пренели. Верујем да никада у Цркви није постојала дилема где ће се таква књига чувати. Одувек је, а то важи и данас, њено место најсветије место у цркви - Часна трпеза.

Мислим да је хришћански став, стар колико и књиге Новог Завета, одувек био да је немогуће открити прави смисао, не само Новог Завета, него и целе Библије изван свете Литургије. Мимо свете Литургије она остаје књига "запечаћена са седам печата"(Отк 5,1). Ван Евхаристије она не само што не користи, него може и да штети. Ово нам данас, више него очигледно, потврђују бројни секташи којима не служи на спасење, него на пропаст њих самих као и оних које они врбују и заводе "Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје.. " (Мт 24, 4-5), претварајући њен свети садржај у поштапалице за њихове бескрајне и бесмислене полемике. Са друге стране, познато је из патролошке књижевности да су многа вредна тумачења Новог Завета изговорена, а нека можда и настала, управо на Литургији као проповед Јеванђеља.

У контексту свега овога можемо рећи, да вечно-важеће речи светог Иринеја Лионског "Наше учење је сагласно са Евхаристијом а Евхаристија потврђује наше учење"4, и овде на примеру Новог Завета и Евхаристије, имају пуну примену. Заиста, можемо слободно рећи да је Свето Писмо Новог Завета у потпуној сагласности са Евхаристијом и сведочи о њој, а Евхаристија потврђује Нови Завет и у пракси га примењује.

Овим уводним напоменама, желели смо да покажемо нераскидиву повезаност Свете Евхаристије и књига Новог Завета. Такође, смо желели да покажемо да су оне толико нераскидиво повезане да заправо чине нешто јединствено, нешто што је немогуће поделити или раздвојити, и да је сваки покушај да се раздвоје катастрофалан промашај. Задатак овог рада биће покушај да пронађемо најважнија места код синоптичара у јеванђењима по Матеју, Марку и Луки, и у Јеванђељу по Јовану, која су по своме садржају и смислу евхаристијска, која нам описују Евхаристију, или нам откривају нешто о Евхаристији првих векова.

Потешкоћа са којом се суочавамо јесте чињеница да су сведочанства која налазимо у Новом Завету о Евхаристији јако ограничена и по својој природи веома тешка за тумачење. Опис Вечере Господње који налазимо у неколико одељака код синоптичара и код апостола Павла у Посланици Коринћанима је готово све што имамо. О самом поретку Евхаристије, засноване на Тајној вечери, у апостолској Цркви знамо још мање. У Јеванђељу Јована Богослова налази се Христова беседа о „хлебу живота“ која нам може бити од користи на један другачији начин. Слично овој беседи има и других текстова, значајних за нашу тему, као што су: Молитва Господња, прича о свадби царева сина или о великој вечери, пут за Емаус итд. али су они још мање конкретни. Напомињемо да ови последњи одељци из јеванђеља, ипак, не говоре експлицитно о нашој теми, па су самим тим и мање важни.

Из ових разлога рад ћемо конципирати на следећи начин:

Тајна вечера.

Капернаумска беседа.

Остала сведочанства (Молитва Господња, Прича о свадби царева сина (Мт); Прича о великој вечери (Лк), Пут за Емаус).

 

 

 

Тајна вечера

 

Мислим да нипошто не бисмо претерали када бисмо рекли, да је опис Тајне вечере најзначајнији новозаветни евхаристијски текст. Налазимо га код тројице јеванђелиста, код Матеја, Марка и Луке, а налазимо га и код светог апостола Павла, у описима у којима постоје разлике али су оне незнатне. Истичемо да су у суштини исте речи биле саставни део Божанствених Евхаристија почев од древних литургија па све до, данас нама најпознатијих, литургија светог Јована Златоустог и светог Василија Великог.

Опис који имамо у Новом Завету сумирано изгледа овако:

"И рече им: веома зажељех да ову Пасху једем са вама пре него што пострадам; Јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем. И узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и разделите је међу собом; (Лк 22, 15-20). И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје; (додаје апостол Лука - ово чините у мој спомен). И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у царству Оца мојега. И отпојившу хвалу изиђоше на гору Маслинску (Мт 26, 26-30). И ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих (Лк 22, 29-30).

У савременој науци води се, већ даценијама, научна расправа око питања времена одигравања Тајне вечере, као и око питања, да ли је Христова последња вечера са Његовим ученицима била пасхална вечера – пасхални обед5 или је напросто била вечера заједнице6?

Што се тиче првог питања времена одржавања Христове пасхалне вечере, иако се према Синоптичким јеванђељима стиче утисак да је Тајна вечера обављена кад и јудејска пасха, православно литургијско и теолошко предање заступа хронологију вечере према светом Јовану Богослову, то јест да се вечера одиграла уочи јудејске пасхе.7

Да би смо могли дати одговор на друго питање потребно је да бар укратко опишемо обред јудејске пасхе. Јудејска пасхална вечера празновала се једанпут годишње у спомен ослобођења из египатског ропства, и у њој је учествовало најмање десет особа. Отац породице би благословио прву чашу, потом би попили вино и јели горке траве које би умакали у сок од воћа. Отац породице би затим објашњавао млађим члановима породице смисао празновања празника као и порекло послужених јела. Пошто би отпевали мало „алилуја“ и попили по други пут вина почињало би главно јело, које се састојало од печеног јагњета. Потом би попили по трећи пут вина – „чаша благослова“ уз коју би изговарали молитву благодарења (псалми 115 -118 – „велико алилуја“).8 Обред се завршавао око поноћи.

Ако упоредимо ова два описа, опис Христове вечере са апостолима који је записан у јеванђељима и овај опис јудејске пасхалне вечере, можемо да приметимо велику сличност. Код оца Кипријана Керна у његовом знаменитим делу „Евхаристија“ налазимо тврдњу да је Христос обавио Јудејску а не новозаветну пасху.9 По његовим речима „Вечера је обављена у кругу најближих ученика, што није било лако обезбедити због великог броја ходочасника пристиглих из свих крајева царства, у сионској горњици у дан и час по закону“.10

Готово исти став налазимо и код оца Александра Шмемана у његовој књизи „Евхаристија“. Он констатује да је „Тајна вечера по својој форми била традиционална религиозна трпеза са прописаним обредима и молитвама. И све њих је Христос испунио“.11 Међутим, он додаје да су ти прописи и форма „постали првобитна основна форма Цркве, њеног сведочења о себи и њеног самоостварења у свету управо стога што их је Христос (испунивши их) довео у везу са собом, са својим спасоносним делом“.12

Ове речи оца Александра Шмемана нас опомињу, да ако говоримо о Тајној вечери само из перспективе јудејске пасхалне вечере, нећемо моћи да откријемо нити прави смисао изговорених речи, нити ћемо открити смисао и значај саме Христове последње вечере са апостолима. Ако је Христос испуњење Старог Завета, ако у беседи на гори Христос објављује „не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним“(Мт 5,17), што се тумачи да не укида старозаветне заповести него их оснажује, онда Христова вечера са апостолима не може и не сме бити само јудејска пасхална вечера. У трагању за правим смислом не треба се враћати уназад обреду и празнику старог Израиља и прослави ослобођења из египатског ропства, него ићи напред ка Новом Завету ка „слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5,1) и ка будућем веку и Царству небеском.

Добро је и корисно знати какав је однос између Христове вечере и старозаветне пасхалне вечере, међутим, нама је много потребнији одговор на питање какав је однос између Христове вечере и Евхаристије? Не, шта је Христос испунио, већ шта је установио? Не, које је молитве и речи старозаветног обреда изговорио, већ шта је под тим мислио, и са којим циљем их је изговорио? Другим речима, нама је потребно да схватимо прави смисао Христових речи изговорених на Тајној вечери, као и прави смисао самог догађаја, саме вечере Христове са апостолима.

Потврду налазимо у ставовима православних теолога. По речима оца Георгија Светогорца на јудејској пасхалној вечери коју је Христос обавио са својим ученицима у сионској горњици, Христос је установио Божанствену Евхаристију и основао прву Цркву која своју актуализацију доживљава на Педесетници. Била је то прва Света Литургија.13

Код епископа захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића наилазимо на овакво мишљење: „Последња пасхална вечера Христова са својим ученицима није била само обредна јудејска вечера, него и потпуно нова вечера Царства Божијег“.14 Опис Тајне вечере истовремено је и опис Евхаристија апостолског времена. Ово је потпуно природно с обзиром на чињеницу да је Господ заповедио ученицима „ово чините у мој спомен“ (Лк 22, 19), дакле, ученици Христови су наставили да врше Евхаристију онако како су примили од Господа и исту предали својим ученицима.

Литургијски карактер имају глаголи које налазимо на почетку овог одељка који описује Тајну вечеру, као што су: „узевши“, „заблагодари“, „благословивши“, „преломи“ и „даваше“.15 Ове изразе сусрећемо и у извештајима о умножавању хлеба, који су по веровању Цркве представљали предображење Свете Евхаристије. За нас је од посебног значаја израз „заблагодари“. Овај појам се нигде у Новом Завету не среће у смислу у ком га ми данас схватамо као синоним за Свету Литургију али он јасно указује на карактер свете тајне као молитве благодарења – евхаристије, без кога не може бити Литургије. Наравно, јасан је закључак, да је ова света тајна и добила свој назив Божанствена Евхаристија захваљујући чињеници да ова реч (евхаристија) најбоље изражава суштински карактер хришћанских сабрања.

Христос је, речју „заблагодари“ којом је почињала традиционална јеврејска молитва благодарења, започео своје ново благодарење које је требало да узнесе човека Богу и да спасе свет.16

Једино је у Христу могуће благодарити Богу. По речима оца Шмемана: „Евхаристија је стање савршеног човека. Евхаристија је рајски живот. Евхаристија је једини, прави и потпуни одговор човека на Божије стварање, искупљење и дар небески. Али овај савршени човек који стоји пред Богом је – Христос. Само у Њему било је испуњено и враћено небу све што је Бог дао човеку. Једино је Он савршено евхаристијско биће. Он је евхаристија света. У његовој евхаристији и кроз њу сва твар постаје оно што је увек требало да буде“.17

Тежиште овог јеванђељског извештавања налази се на Исусовим речима које чине саставни део Божанствене Евхаристије: „Узмите једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“(Мт 26, 27-28).

Поређењем текстова синоптичких јеванђеља можемо примети да се текстови јеванђелиста, иако су донекле различити, у суштини потпуно подударају. Из текстова сазнајемо: а.) Да је Христос хлеб поистоветио са својим телом. б.) Да је Христос вино поистоветио са својом крвљу. в.) Да нам Христос саопштва за кога даје тело односно крв.18

Христос овим речима најављује своје страдање (реч је о томе да ће се Исусова крв пролити). Веза између Тајне вечере и добровољних страдања Христових је несумљива. Тајна вечера, као што видимо у јеванђељима, обавља се нарочито пре Христовог страдања. Своју опроштајну беседу ученицима, коју почиње на Тајној вечери, наставља и завршава у Гетсиманском врту. Стога су нам излазак и усхођење Крсту представљени као завршетак Тајне вечере.

Сама најава страдања нас упућује на још једну димензију Христове вечере а то је жртва. Ова жртва је сам Господ наш Исус Христос његова смрт на крсту, на коме се тело и крв Његова приносе „за многе“ (Мт 26,28).19 Тачније, сав Христов живот је био жртва, Христова савршена љубав је савршена жртва. Он је приноси оваплоћењем, крштењем на Јордану, проповеђу и чудима, а заокружује је Тајном вечером и страдањем на крсту. Ту савршену жртву Син приноси Оцу претварајући је својом савршеном послушношћу у самопредавање „за живот света“.20 Овај жртвени карактер Тајне вечере веома је важан. Христос не само да најављује своје страдање већ нас упућује на спасоносни и искупитељски карактер свога жртвовања. Речју „ за многе“ као и речи „за живот света“ значе ништа друго до чињенице да је у Христовој жртви даровано искупљење од грехова као и опроштај грехова човечанству и свету.

Сви показатељи историје Тајне вечере сведоче о томе да су се Христове речи „ово је тело моје“ и „ово је крв моја“ односиле на Њега као Пасхално јагње.21 Исту тврдњу налазимо и код Јеремиаса „Изричито служење обредним изразима (мисли на исте речи „ово је тело моје... и ..крв..“) чини веома вероватном претпоставку да је Христос у своме пасхалном сећању пасхално јагње протумачио на тај начин што је себе самог назначио као пасхално јагње последњег времена чије ће полагање живота довести до Новог завета тј. Савеза“.22 Рана црква је своју увереност да је Христос себе поистоветио са Пасхалним јагњетом које узима на себе грех света, и жртвује се за живот света, јасно је изразила својом уметношћу. Треба ући у ранохришћанске катакомбе и видети колико је представа Христа као пасхалног јагњета била омиљена и распрострањена. Додајмо овоме, да је у литургијском језику Цркве преовладао обичај да се део хлеба на дискосу који се на Евхаристији претвара у Тело Христово, назива „Агнец“.23

Речи Христове на Тајној вечери откривају нам још једну важну истину о Светој Евхаристији, а то је да је Христос поистоветио себе, не само Пасхалним јагњетом, него и са самим евхаристијским даровима, који се на Литургији претварају у тело и крв Господњу, а који вернима бивају доступни преко причешћа. Свети Јован Златоуст пише: „Верујте да ова наша садашња Вечера јесте она иста Вечера на којој и сам Христос бијаше за софром. Јер нема никакве разлике између једне и друге..“.24 Као што смо већ раније видели, Христос није изговорио само трпезну молитву над хлебом и вином, већ је придодао речи, којим је преломљени хлеб и црвено вино протумачио као своје тело и своју крв, дакле као личну жртву, лично страдање и смрт „за многе“ тј. ради искупљења многих и спасења од смрти. Уколико би непосредно после тога својим ученицима давао од тога хлеба и вина, онда је то значило да им Христос преко јела и пића дарује учешће у својој крсној смрти. Тиме што свако од њих учествује у заједничкој вечери, у ломљењу хлеба и благословеној чаши, лично бива ословљен и постаје свестан да припада заједници за коју ће Син Божији да пострада.25 Учествујући у овим даровима, ученици Христови учествују и у Његовој крсној смрти, али исто тако, учествују и у делу спасења, они (ученици) постају представници новог народа Божијег.

Удубљујући даље у смисао Христових речи на Тајној вечери, закључујемо да је последња Христова вечера, иако најважнија, једна у дугом низу вечера, које је Христос имао са својим ученицима а које су они наставили свршавати и након Васкрсења. Трпезна заједница са Христом није само обична пасхална вечера, она представља нешто више, она најављује почетак спасења. Христос је радо говорио о новом народу Божијем, као што је често говорио и о потреби замене породице. Он је домаћин Божије породице последњих времена. Ову изразито есхатолошку орјентацију трпезних заједница ране цркве још јасније објашњавају следеће речи цењеног библисте Јоакима Јеремиаса: „Ако је Исус Месија онда свака вечера са њим, за његове ученике значи, приказивање унапред, остваривање унапред (тачније би требало рећи давање унапред) вечере која ће се остварити тек након Христовог Васкрсења. Од тог тренутка, наиме, вечера са учитељем представљаће ништа мање од заједништва спасене заједнице са Спаситељем, свадбено весеље, залог учешћа у вечној вечери“.26 Дела апостолска говоре да су се чланови ране заједнице у Јерусалиму свакодневно сакупљали на заједничку вечеру. Они су на тај начин продужавали трпезну заједницу коју је Христос за време свог земаљског живота даровао својим ученицима. Ова је заједничка вечера била предукус коначног испуњења у Царству Божијем, већ овде и сада изгубљеној деци је дозвољено да седну за Очеву трпезу.

Христова снажна жеља да обави Пасхалну вечеру са апостолима, као и топлина односа и речи, коју примећујемо у описима, посебно у тренутку када се приближава „час Његов“ - час страдања, затим реченице које изговара да неће јести ни пити до онога дана када ће пити са апостолима „новога у царству Оца“ (Мт 26,29) свога, појачавају есхатолошку симболику Тајне вечере.27 Речи у Лукином јеванђељу: „И ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих“ (Лк 22, 29-30), указују да је Тајна вечера била један есхатолошки догађај нераскидиво везан за Царство небеско. Исто важи и за речи „ово чините у мој спомен“, и оне, као и претходне имају, исти есхатолошки карактер. Спомен о којем говори Господ је спомен пред престолом Божијим у Његовом царству, то је у суштини „сећање, праслика, односно предокушај и пред-дар будућег Царства Христовог“.28

Истичући ову есхатолошку димензију вечере Господње постаје још јасније да Литургија није само понављање Тајне вечере, коју је Христос обавио са својим ученицима некада давно, него благодарећи освећујућој сили Духа Светог и учешће у новој трпези у Царству Божијем. Евхаристија је икона Царства Божијег, али Царство Божије није одсутно из Евхаристије, напротив оно се на земљи у историји пројављује као Евхаристија, и због тога никада не смемо заборавити овај есхатолошки контекст Божанствене Евхаристије. У Евхаристији није присутна само историја него и есхатологија,29 и то, можемо слободно рећи, чак и више него историја. Шта више, Евхаристија црпе свој идентитет управо из будућих догађаја,30 из Царства које ће се тек остварити, и од Христа који ће поново доћи.

Из ових разлога се у православној теологији, нарочито савременој, толико наглашава улога Духа Светог у Цркви да би се остварила Тајна Христова. Познато је да апостоли нису вршили вечеру Господњу, све док на њих није сишао Дух Свети на дан Педесетнице, од када почиње да се врши Евхаристија.31 После вазнесења Христос није присутан у телу, већ бива присутан у Цркви – сабрању светих, и у евхаристијским даровима силом и дејством Духа Светог. Овде се најбоље види неопходност молитвеног призвања „епиклезе“ при служењу Литургије. Не мисли се да је Дух Свети потребан само због претварања евхаристијских дарова хлеба и вина у „тело“ и „крв“ Христову, Дух Свети силази на Цркву у целини „на нас и на предложене дарове“, на верујући народ окупљен на једном месту који учествује у служењу Литургије. По речима митрополита пергамског Јована: „Присуство Христово у Евхаристији предпоставља и подразумева сабрање на једном месту есхатолошке заједнице коју окупља Дух“.32 Без надахнујуће и освећујуће улоге Светог Духа не може бити ни Евхаристије а ни Цркве.

 

Капернаумска беседа

 

Беседа коју је Христос изговорио на обалама Тиверијадског мора, мало времена после чудесног насићења пет хиљада људи, а доста времена пре Тајне вечере, као да је изговорена да би разоткрила тајанствени смисао саме Тајне вечере. M. Stanley тврди да је свети Јован изванредно представио хришћанско схватање свете тајне Евхаристије.33 Тема беседе јесте Хлеб живота.

На ову проповед Христа су подстакли апостоли поменувши старозаветно чудо о падању „мане“ са неба. Христос одговара, да није „мана“ хлеб са неба и не даје га Мојсије, него Бог Отац даје истинити хлеб који силази са неба и који даје живот свету. Притом треба истаћи, да речи „Хлеб Божији“, „Небески хлеб“, „Хлеб живота“, Христос употребљава у смислу нечега што доноси вечни живот,34 спасење и бесмртност. Није „мана“ хлеб са неба, јер су они који су јели ману помрли, него је хлеб са неба хлеб који доноси вечност, који је и сам живот, сушти живот, живот самог живота. Хлеб је одувек био симбол живота,35 али Христос као да каже не обичан хлеб који води у смрт, већ истинити хлеб који је храна бесмртности.

Насупрот мане коју је Бог преко Мојсија дао старом Израиљу, „хлеб истинити“ који силази са неба јесте нико други до сам „Син човечији“ (Јн, 3,13).36 У беседи имамо, можемо слободно рећи, праву евхаристијску теологију, Христос себе поистовећује са хлебом живота: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети.“ (Јн 6, 35). „Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла, да сваки који види Сина и верује у њега има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн 6, 38-39).

Ако је за стари Израиљ хлеб небески била реч Божија – Закон, и ако је Закон била небеска храна којом се хранио Израиљ, у Новом завету – новом Израиљу Закон постаје Личност оваплоћени Логос. Једино се у сусрету са Христом хранимо самим живим Богом, једемо истински „небески хлеб“.37

Христос није дошао да утоли земаљску глад, него да да хлеб који ће људе хранити за живот вечни. Порука има по Брауну двојаки смисао:

1. Христос доноси Божију науку и човек мора поверовати у Сина Божијег да би имао живот вечни.

2. Човек се мора хранити Његовим телом и крвљу да би имао живот вечни,38 притом треба истаћи да ови изрази указују на Евхаристију.

„Ја сам хлеб живота. Оци ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овог хлеба живеће вавијек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“(Јн 6, 48-51).

„Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе тело моје и пије моју крв у мени пребива и је у њему“ (Јн 6, 53-56).

Поставља се питање: како се можемо хранити Богом, како Син Божији може постати храна, како можемо живети од Њега тако да Господ постане наш хлеб? Одговор је, Бог постаје хлеб у оваплоћењу. „Логос постаде тело“ (Јн 1,14). Логос постаје један од нас, улази у нашу стварност, постаје неко нама доступан. Друго питање је: како можемо пити „крв“ Христову? Христос страда, бива распет на крсту и умире зарад спасења света.39 У жртвовању на крсту Христова крв се пролива за нас, излази из самог себа, излива се и даје се нама.40

Гнилка примећује да Христос у првом делу беседе говори о себи као о хлебу са неба, који даје свету Његов Отац и који свету даје живот. А у другом делу беседе Христос говори о хлебу који ће Он дати за живот света, а који се даје управо на Евхаристији .41

Повезаност Христових речи из овог јеванђељског одељка и Евхаристије је насумљива. Син Божији је тај који даје „јело које остаје за живот вечни“ (Јн 6,27), ово јело је „хлеб истинити“ који није ништа друго до сам „Син човечији“. У Јовановом јеванђељу Господ се појављује као „Син човечији“ у свом односу према Евхаристији.42 Евхаристијска заједница се описује као једење не само тела Господњег него и тела „Сина човечијег“: „Ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“(Јн 6,53). Син човечији се овде поистовећује са хлебом Евхаристије.

У Евхаристији добијамо хлеб живота, тј. Самога Христа, сам живот вечни као тело Христово „и хлеб који ћу ја дати тело је моје“, као евхаристијске дарове. Као што је раније Христос себе поистоветио са хлебом живота тако сада себе поистовећује са евхаристијским даровима. Христос и вечни живот су нам на један јединствени и тајанствени начин доступни на светој Литургији. Ове Христове речи не само да је могуће схватити у овом евхаристијском контексту, већ је апсолутно немогуће схватити их изван овог евхаристијског контекста. Иначе шта би могло да значе речи да ће Христос дати тело своје за храну и крв своју за пиће?

У овом делу беседе имамо изражену још једну важну богословску истину. Нема спасења, ни вечнога живота мимо Цркве и Божанствене Евхаристије. По речима оца Кипријана „природа Цркве је евхаристијска јер Евхаристије нема ван Цркве, јер нема тела ван Тела, и Црква не може бити без Евхаристије. Због тога је немогуће бити члан Цркве а не причешћивати се јер је Евхаристија знак Црквености“.43 Учествовањем у гозби, једући и пијући, односно причешћујући се, сваки човек понаособ постиже повезаност са Христом „У мени пребива и ја у њему..“(Јн 6, 56).44 Ко учествује у Евхаристији, и ко се прићешћује евхаристијским даровима, причешћује се самим телом и крвљу Господњом и на тај начин има приступ самом Христу и постаје једно с Њим. Христос се у Евхаристији нама даје као хлеб небески као храна вечног живота.

Веома је важно овде истаћи, да нас повезаност са Христом у причешћу не води индивидуализму, нити схватању да је спасење последица индивидуалног односа према Христу. Однос Евхаристије и Сина човечијег важно је схватити у светлости „Једног“ који сабира у себи „мноштво“. Ова идеја да „Један“ представља „мноштво“ дубоко је укорењена у евхаристијској традицији Новог Завета и имамо је код светог апостола Павла „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христовог? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо (1 Кор 10, 16-17). Идеја о индивидуалном спасењу, као и виђење да је причешће индивидуалан чин са позиције Новозаветне теологије је неодрживо. Ове речи апостола Павла као и текст Капернаумске беседе показују нам да је индивидуа увек виђена као део заједнице. У Евхаристији „мноштво“ постаје „Један“ и „Један“ узима у себе или на себе „мноштво“, народ Божији.45 Реч је, дакле, о евхаристијској заједници коју треба посматрати из преспективе хришћанске еклисиологије. „Једно“ и „мноштво“ имају еклисиолшко значење евхаристијског Тела Христовог. Једино у Цркви, у заједници хришћани – „многи“ постају једно са „Једним“– Исусом, и „једно“ међусобно као многи удови једног тела, и једино у Цркви „Један“ постаје „многи“. Омиљени назив за Цркву код апостола Павла је управо „тело Христово“ а ово је немогуће схватити изван евхаристијског искуства апостолске Цркве.

Свети Кирило Александријски овако тумачи ове речи: „Животворни Логос божији усели се у тело, и Он га преобрази у нешто посебно – Живот, сјединивши се с њим неизрецивим образом сједињења, учини га животворним. Због тога тело Христово оживотворује оне који постају његови причасници, побеђујући смрт, носећи у себи Логос који потпуно уништава пропадљивост“.46

 

Остала сведончанства

 

„Молитва Господња“

Молитва коју је изговорио сам Господ наш Исус Христос углавном се узима као пример како се треба молити. Временом као да се заборавио њен евхаристијски смисао у тумачењима, међутим, данас на срећу, све је више теолога који истичу управо евхаристијски смисао и значај ове молитве. Чињеница да молитва Господња, почев од древних Литургија па све до данас, представља саставни део поретка Божанствених Литургија, и чита се на свакој данас нама познатој Литургији, несумљиво доказује њену веома снажну везу са Евхаристијом.

За нас су од значаја речи молитве: „хлеб наш насушни дај нам данас“. Ове речи обично се тумаче као прозба да нам Господ дарује свакодневни хлеб, онај хлеб који нам је потребан да би смо живели. Молитва претпоставља сиромаштво ученика и следбеника Христових, они који траже свакодневни хлеб су сиромашни. Међутим, они који траже свакодневни хлеб одрекли су се света вере ради, и његових богатстава и обмана и у скромности траже само оно што је неопходно за живот.47

Друго тумачење ових речи, а у томе су готово једнодушни Свети оци, јесте да у овој прозби тражимо да нам Господ дарује не свакодневни већ насушни хлеб, надсуштаствени духовни хлеб тј. Евхаристијски хлеб – Христа Бога нашег. Речи митрополита Зизиуласа потврђују исто: „Постоји пак изобиље сведочанства који воде ка закључку да хлеб који тражимо у овој молитви није свакодневни хлеб, како то обично сматрамо, већ је то евхаристијски хлеб који је надсушни у смислу долазећег, будућег времена, то јест будућег Царства“.48 Ово је есхатолошка прозба, прозба да нам Господ већ данас дарује будући хлеб, хлеб новога света – Себе лично.49 Само место које ова молитва заузима на Литургији, као и тренутак када се чита – пред свето причешће, указује на то да треба дати предност овом другом тумачењу. Прозба „хлеб наш насушни..“ не односи се на свакодневни хлеб, већ на јело Новог Завета, на Евхаристијски хлеб, на храну у Царству Божијем. На Евхаристији, данас или сада, тражимо сутрашњи или будући „долазећи“ хлеб Царства Божијег.50

 

 

 

 

„Прича о свадби царева сина“ (Мт 22, 1-14) и „Прича о великој вечери“ (Лк 14, 15-24)

 

Две Христове параболе, парабола о свадби царева сина и парабола о великој вечери, које имамо забележене код јеванђелиста Матеја и Луке су готово идентичне по садржају. Параболе нам говоре о човеку цару који је уготовио свадбу своме сину (код Матеја), односно о човеку који је уготовио вечеру (код Луке). Позивају се званице, међутим, званице се не одазивају, тачније изговарају се да не могу доћи и домаћин је принуђен да пошаље слуге на раскршћа да позову на кога год наиђу. Коначна констатација параболе је „Јер је много званих, али је мало изабраних“ (Лк 15,24).

Слика свадбене гозбе на коју су позвани пријатељи Женика, то јест они који су све напустили, своју природну егзистенцију, своје домове и породице да би постали учесници свадбене вечере, немогуће је другачије тумачити осим у евхаристијском контексту51. Порука је очигледна, упућена је свима јер Христос све позива на гозбу, сви су позвани да буду учесници Његове вечере у Царству Божијем. Међутим, учесници ове вечере постајемо по мери учествовања у Божанственој Евхаристији, за коју смо већ у раније видели да је управо она (Евхаристија) та вечера коју је уготовио Господ за нас. Ако је Евхаристија икона будућег Царства Божијег,52 а Царство небеско истина, онда учествовањем у икони већ сада учествујемо у будућој „Истини“. Они који су се оглушили о позив да дођу на вечеру нису препознали непроценљиву вредност вечере на коју су били позвани. Исто тако и они који одбијају да постану учесници Евхаристијске вечере, не препознају у њој свеизузетну и одлучујућу моћ коју она има за спасење.

 

„Пут за Емаус“

 

Од јеванђељских текстова, као драгоцен за нашу тему, споменули би смо још и кратки одељак светог апостола Луке о сусрету двојице апостола са васкрслим Господом Христом на путу за Емаус. „И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другом: Не гораше ли срце наше у нама док он говораше путем и док нам објашњаваше Писма (Лк 24, 30-32).

Овде имамо опис обедовања Васкрслог Господа са Његовим ученицима. Речи на које наилазимо у тексту као што су „сеђаше са њима за трпезом“, „узевши хлеб“, „благослови“, „преломвши“ и „даваше им“, већ смо их раније срели у опису Тајне вечере, па према томе и оне имају исто евхаристијско значење и упућују нас на свету Евхаристију. Интересантна је констатација да су апостоли Христа препознали тек када је преломио хлеб. Не саопштава ли нам овај податак, да после васкрсења Христовог, Христа можемо познати само у Евхаристији и да само у Евхаристији имамо приступ Христу.

Будући да се Евхаристија може схватити само у светлости васкрсења Христовог, а исто важи и за Тајну вечеру, учествовање у смрти Христовој јесте уједно и учествовање и у Његовом животу. Они који су видели васкрслог Господа и седели са њим за трпезом, за њих смрт и гроб Господњи постају извор живота.53 Сусрет васкрслим Христом као и могућност да учествујемо у животу васкрслог Господа испуњава Евхаристију атмосфером радости. Васкрсење Христово је показало победу Божију над његовим противницима и означило долазак Царства Христовог у историју.54 Због тога су прва хришћанска сабрања била испуњена радошћу, „И сваки дан бејаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца“ (Дап 2, 46-47). Снажна вера да је Христос васкрсао, да је смрт побеђена, као и вера да на литургији ми у тој победи учествујемо, заувек је Евхаристију испунила атмосфером и амбијентом „велике радости“.

 

Закључак

 

На основу свега до сада изложеног, мислим да са пуним правом можемо устврдити, да нам оскудност сведочанстава у књигама Новог Завета не омогућава детаљнију реконструкцију поретка првих Евхаристија.55 Овакво сиромаштво извора дугујемо или „дисциплини ћутања“ којом се Црква штитила од очију нехришћана, или природној тежњи прве Цркве да не дефинише и не расправља о ономе што чини саму срж њеног живота.56

Такође, интересантна је чињеница да је прошло више деценија, између две и четри деценије, од тренутка од када Тајна вечера обављена до тренутка записивања речи установљења и описа Тајне вечере, у некој од књига Новог Завета. Овако дуг временски размак је настао углавном због снажног есхатолошког уверења прве Цркве у скори долазак Спаситељев у слави.57 Предпоставља се да је записивање било могуће остварити, упркос чињеници да је прошло више деценија, захваљујући управо Евхаристији из које су могле и бити позајмљене ове речи.

Са друге стране, ни речи установљења, ни описа Христове вечере са апостолима нема у јеванђељу од Јована које је написано доста касније, пред крај првог века око 100 године после Христа. Нема их вероватно зато што су за хришћане, који су редовно учествовали у евхаристијским сабрањима, ове речи биле толико познате да их није имало смисла изнова понављати.

Ипак, јасно је да је Тајна вечера била образац евхаристија апостолског времена, као што је јасно да је и сама јеврејска традиција у великој мери одредила начин свршавања првих литургија. Евхаристију је Господ установио као обед у контексту пасхалних празника58 и историје народа Божијег – древног Израиља.

На основу књига Новог Завета о начину свршавања Свете Евхаристије у првој Цркви знамо следеће. Знамо да су на Евхаристији читане посланице апостола и да је потом следио целив љубави (2 Кор 13,12; Рим 16,16). После целива литург је благосиљао верне „Благодат Господа нашег Исуса Христа...“ (2 Кор 13,13), а затим је следила молитва благодарења и речи „Узмите једите... и пијте из ње сви..“(Мт 26, 26-27). О молитви призива Светог Духа, на жалост, немамо довољно јасних сведочанства. Следило је затим пручешће (1 Кор. 11, 27-29). Овако се обављала Евхаристија у апостолска времена.

Са друге стране постоји обиље текста, зачала, парабола, поука, реченица или само речи, које је могуће тумачити евхаристијски или које нам откривају понеки аспект Евхаристије. У евхаристијској теологији не можемо наћи ни једну значајнију област а да за њену основу немамо макар најмањи навод у књигама Новог Завета. Податак да се у чину свете Литургије налази 114 цитата Новог Завета,59 речитије од било чега, говори у прилог оваквом ставу.

Треће, свака промена која је настала током времена у односу на древну Евхаристију, или свака недоумица коју имамо по истом питању, може се проверити у књигама Новог Завета. Управо због тога се новији теолози предводници тзв. Евхаристијске теологије окрећу првим вековима, древној Евхаристији и Новом Завету. Ово је најсигурнији пут да ћемо стићи до истине. На крају ћемо навести мишљење, једног од првих теолога двадесетог века који се бавио овом тако значајном темом, оца Николаја Афанасјева: „Кад би смо одбацили све што је у наш литургијски живот унето у току последњих векова, више не би било велике разлике у односу на древну праксу Цркве. Главни дефект нашег литургијског живота састоји се у давању већег значаја случајно или намерно придошлим особеностима наших литургијских чинова неголи њиховој суштини. Основни принцип учења о Евхаристији у њима су довољно јасни. Природа Евхаристије је у њима потпуно сачувана. Стога се наш задатак не састоји само у извесној промени нашег литургијског живота, него и у упознавању истинске природе Евхаристије.“60 Давно је то, потпуно тачно, на следећи начин приметио и свети Иларије, "Писмо није у читању, већ у поимању."61

 

Литература

 

Афанасјев, Николај, Црква Духа светога, Вршац, 2003,

Brown, Raymond, Uvod u Novi zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2008.

Βασιλειάδης, Πέτρος, Το βιβλικό υπόβαθρο του Μυστηρίου της Θείας Ευχαριστίας, Το μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας, Αθήνα, 2004.

Gnilka, Joachim, Teologija Novog zavjeta, Zagreb, 1999.

Зизиулас, Јован, „Евхаристија:неки библијски аспекти“, Богословље LXIV/1-2 (2005).

Зизиулас, Јован, „Евхаристија и Царство небеско“, Црква у тајни пројављена, Пожаревац, 2012.

Зизиулас, Јован, „Јединство Цркве у светој Евхаристији и у епископу у прва три века“, Нови Сад, 1997.

Ζηζιούλας, Ιωαννής, Θεία Ευχαριστία και Εκκλησία, Το μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας, Αθήνα, 2004.

Јевтић, Атанасије, Трагање за Христом, Београд, 1993.

Јевтић, Атанасије, „Христос алфа и омега“, Врњачка Бања, 2000.

Јеремиас, Јоаким, „Ово је тело моје..“, Логос, Београд, 2003.

Каравидопулос, Јоанис, Јеванђеље по Марку, Београд – Шибеник, 2007.

Керн, Кипријан, Евхаристија, Шибеник, 2000.

Kodell, Jeronim, The Euharist in the New Testament, Minnesota, 1998.

Мидић, Игнатије, „Сећање на будућност“, Београд, 1995.

Рацингер, Јозеф папа Бенедикт XVI, Исус из Назарета, Evro-Giunti, Београд, 2008.

Светогорац, Григорије, „Божанствена Литургија“, О Литургији, Београд, 1997.

Stanley, D. M. The Bread of Life, Worship, 32, 1958.

Флоровски, Георгије, „Откривење и тумачење“, у: Црква је живот, Београд, 2004.

Шмеман, Александар, Евхаристија, Манастир Хиландар, 2002.

Шмеман, Александар, За живот света, Београд, 1999.

 

 

1 Флоровски, Георгије, „Откривење и тумачење“, у: Црква је живот, Београд, 2004, 133.

2 Βασιλειάδης, Πέτρος, Το βιβλικό υπόβαθρο του Μυστηρίου της Θείας Ευχαριστίας, Το μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας, Αθήνα,2004, 49.

3 Флоровски, исто.

4 Шмеман, Александар, Евхаристија, Манастир Хиландар, 2002, 10.

5 Зизиулас, Јован, „Евхаристија:неки библијски аспекти“, Богословље LXIV/1-2 (2005), 6.

6 Каравидопулос, Јоанис, Јеванђеље по Марку, Београд – Шибеник, 2007, 348.

7 Каравидопулос, н.д.,351.

8 Каравидопулос, н.д., 349.

9 Керн, Кипријан, Евхаристија, Шибеник, 2000, 17.

10 Керн, исто.

11 Шмеман, н.д.,153.

12 Шмеман, исто.

13 Светогорац, јеромонах Григорије, „Божанствена Литургија“, О Литургији, Београд, 1997, 7.

14 Јевтић, Атанасије, Трагање за Христом, Београд, 1993, 46.

15 Каравидопулос, исто, 346.

16 Шмеман, исто, 131.

17 Шмеман, Александар, За живот света, Београд, 1999, 51.

18 Јеремиас, Јоаким, „Ово је тело моје..“, Логос, (2003), 8.

19 Зизиулас, Јован, „Евхаристија и Царство небеско“, Црква у тајни пројављена, Пожаревац, 2012, 49.

20 Шмеман, Евхаристија, н.д., 162.

21 Зизиулас, исто.

22 Јеремиас, н.д., 10.

23 Зизиулас, исто.

24 Преузето из, Светогорац, Григорије, н.д., 19.

25 Јеремиас, н.д., 11.

26 Јеремијас, н.д., 3.

27 Brown, Raymond, Uvod u Novi zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2008, 250.

28 Зизиулас, н.д., 34.

29 Јевтић, Атанасије, Христос алфа и омега, Врњачка Бања, 2000, 104.

30 Мидић, Игнатије, Сећање на будућност, Београд, 1995, 18.

31 Јевтић, Трагање за Христом, н.д., 46.

32 Зизиулас, Црква у тајни пројављена, н.д., 85.

33 Stanley, D. M., The Bread of Life, Worship, 32, 1958, 477.

34 Шмеман, Евхаристија, н.д., 86.

35 Шмеман, За живот света, н.д., 25.

36 Зизиулас, Јован, Јединство Цркве у светој Евхаристији и у епископу у прва три века, Нови Сад, 1997, 71.

37 Рацингер, Јозеф Бенедикт XVI, Исус из Назарета, Београд, 2008, 238.

38 Brown, н,д,.338.

39 Gnilka, Joachim, Teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 1999, 263.

40 Рацингер, н.д., 239.

41 Gnilka, н.д., 262.

42 Зизјулас, н.д.,71.

43 Керн, н.д.,12-13.

44 Gnilka, н.д., 262.

45 Зизиулас, Евхаристија: неки библијски аспекти, н.д.,17.

46 Керн, исто,12.

47 Рацингер,н.д., 142.

48 Зизиулас, Евхаристија и Царство Божије, н.д.,37.

49 Рацингер, н.д.,144.

50 Зизиулас, Евхаристија и Царство Божије, н.д.,37.

51 Зизиулас, Евхаристија: неки библијски аспекти, н.д., 8.

52 Ζηζιούλας, Ιωαννής, Θεία Ευχαριστία και Εκκλησία, Το μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας, Αθήνα, 2004, 32.

53 Зизиулас, Евхаристија: неки библијски аспекти, н.д.,27.

54 Зизиулас, Евхаристија и Царство Божије, н.д.,35.

55 Керн, н.д.,23.

56 Зизиулас, Евхаристија: неки библијски аспекти, н.д.,6.

57 Kodell, Jeronim, The Euharist in the New Testament, Minnesota, 1998, 21.

58 Зизиулас, Евхаристија: неки библијски аспекти, н.д.,35.

59 Вер, Тимоти, Православна Црква,Београд, 2001, 195.

60 Афанасјев, Николај, Црква Духа светога,Вршац, 2003,

61 Флоровски, н.д.,133.

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо