Анастасије (Јанулатос), архиепископ Тиране и целе Албаније

 

СНАГА КОЈУ ЈЕВАНЂЕЉЕ НУДИ КУЛТУРИ

 

Када се Црква сусреће са новом културом, делује у три основна правца: прво, прихвата елементе који су усклађени са поруком Јеванђеља. Друго, критички негира друге елементе који су бескомпромисни. Треће, улива нову крв и нови дух оплођујући оно што је позитивно.

 

Нова динамика у грчкој култури

1. Покрштавањем грчког света у првим хришћанским вековима започео је оплемењујући рад који је дао нову виталност, подстицај и сјај опадајућој грчкој култури. Платоновом термину γαθόν дата је нова ширина и дубина. Грчка мисао спојила је ум са чулима, и све то заједно даље одвела до Неизрецивог.(1)

Философска мисао Отаца Цркве пружила је нова решења и одговоре на старе ћорсокаке људског постојања.(2) Византијска уметност изнедрила је нове начине изражавања. Није се ограничила на просто имитирање материјалне природе. Постала је средство контаката са трансцендентним, које је покушала да изрази. У правом смислу, Јеванђеље је одредило нове принципе за регулисање људских односа усклађујући старе непомирљиве супротности између власти и слободе, појединца и друштва, реализма и идеализма. Из спреге грчких и хришћанских принципа проистекла је читава данашња европска култура.(3)

Нови смер грчкој култури дали су нарочито: а) јеванђелско наглашавање јединствене вредности људске личности, проповедајући непроцењивост душе; б) нагласак на слободи и одговорности човека; в) прокламовање једнакости и братства међу свим људима без изузетка; г) откриће највишег закона несебичне и жртвујуће љубави која поставља на потпуно нове основе људске односе, усклађујући мноштво личности и људску слободу; д) вера у оно што је логички немогуће, што је дало специфичан подстрек превазилажењу појаве неопходности развоја и трагања за сваком врстом истине – и научне – ван феномена, е) изазов и позив на духовни живот континуираним превазилажењем појаве стварности, позив на напрезање свих људских снага на покретање и кретање „из славе у славу“.

Јеванђеље се не бави појавним феноменима. Оно директно иде у корен и тражи да се измени дубина личности како би је препородила. Унутрашњим преображавањем започиње све друго. Јеванђеље мења постоље вредности живота. Даје огромно поверење човеку, открива му порекло („икону Божију“), будућност (обожење), неискоришћене могућности. Ово је пружило стваралачки дух уметности, новим идејама и пророчкој визији у мисли и науци, вољи за уздизањем друштвеног и политичког живота.

Синтеза грчке традиције и хришћанства у византијској култури није одвела у стагнацију. Напротив, Јеванђеље, живећи у сваком културном простору, наставља у свакој генерацији да ствара свете ликове који пророчки суде о разним конкретним изразима културе бележећи опасна одступања; реч је о изванредним личностима које „сведоче“ својим животом „о истини“. На тај начин Јеванђеље непрекидно чува своју критичку, корективну, обнављајућу улогу, своју преображавајућу енергију и снагу. Продире у све области живота. Целокупна људска стварност треба да се искали у пламену Педесетнице. Не постоји област његовог дејства. Не само духовни свет већ и материјална творевина позивају се на покрет преображења.

 

Преображавајући принцип и „јеванђелске константе“

2. Одређујући витални принцип културе коју је образовало православље у друштвима која су га прихватила, усудили бисмо да га назовемо преображавајућим, евхаристијским принципом који за своје духовне „константе“ има Оваплоћење, Преображење, Распеће, Васкрсење, Педесетницу.

Божанска Евхаристија артикулише живот. У свим областима где се шири православна хришћанска вера, од саборних храмова до удаљених манастира и најмањих цркава, милиони верника окупљају се око тајне трпезе Божанске Евхаристије, прочишћавајући своје идеје, мисли, расположења, намере; црпећи нову снагу за љубав, наду, мир, веру, радост, истину, часност, племенитост; покушавајући да им сјај пренесу у свакодневну стварност.

Обредни ритам Цркве координира цео живот и као једно велико срце креће се непрекидно и прочишћава крв заједнице, обнавља је плућима јеванђелских истина, шаље је до најдаљих судова вешеобразног организма заједнице. Јеванђеље прожима људску личност не само као учење, као проповед, већ као постојећи догађај. Оно буди, преображава, освећује у Светом Духу. Остали изрази живота последице су и дејства личности преображене у Христу.

У Православној Цркви није прихваћено било какво иделаистичко раздвајање простора духовних, религиозних идеја и материјалне области која се налази изван Божијих дејстава. Оваплоћење Логоса доживљено је у свим димензијама и последицама. Православна теологија, одбацујући сваку тенденцију иделистичког реза између материјалног и духовног, инсистира на јединству људске природе, на томе да Божанске енергије преиначују цело постојање, духовно и материјално. Оваплоћење и Васкрсење владају у православној свести не као сукцесивни стадијуми, већ као јединствени догађај који пројављује славу Божију. Не поричићи измирење између човека и Бога које се одиграло крсном жртвом, православна мисао и даље проповеда како тајна љубави Божије кулминира у коначном преображењу трагичног, у категоричној победи над смрћу, у пружању једног коренито новог живота. Нагласак на Васкрсењу представља одлучујући елемент хришћанске етике на Истоку, превазилази сваку мисао и дејство, велича веру у чудо, уверење о коначном превазилажењу сваког безизлаза у животу. Испуњава душу оптимизмом у сагледавању будућности човека. Улива немерљиву наду и снагу за преображење у светлу Васкрсења.

Након изливања Светога Духа, човек се позива на стално преображење под дејством Духа који привлачи у овај процес творевину, уколико је човек њен логос. Избор и позив човеков је „да корача унапред“.(4) Никада верник не може да нађе мира на месту где се налази. Непрекидна човекова критика сопствене личности и достигнућа, односно културе, у основи је хришћанског позива. Покајањем се одређује динамично кретање према непрекидном обнављању. То је оно што јасно разликује хришћанску културу од оних који вреднују постојећи поредак света и друштва, једноставно поштујући законе које мисле да су открили.

Снагом јеванђеља култура постаје процес преображења целога света активирањем свих људских потенцијала. Визија овог континуираног ширења постиже се очекивањем есхатона. Свет учествује у динамичком развоју. Циљ је победа љубави слободних личности; склад и мир живота по угледу на Свету Тројицу. Ова есхатолошка визија изнутра неупоредиво оснажује човекову енергију. Онострано не хипнотише већ постаје снага садашњости.

Оваплоћење, Преображење, Распеће, Васкрсење, Педесетница, очекивање есхатона – то нису само догматске тезе већ осовински принципи мисли и делања који одређују морал, образују свест и подсвест верника, а они са своје стране постају фактори културе.

Не желимо да оставимо утисак да се на православном простору ствари крећу идеално. Постоје у историји многи промашаји и одступања. Оно, међутим, што има значаја јесте да су живи прави прототипи као темељни принципи. И на основу њих могу се потражити и постићи нова решења за нова стања. Грешке су се дешавале и дешавају се сваки пут када се игноришу или занемарују ове јеванђелске основе или када се не вреднују пружене снаге Духа. Ради се о грешкама и одступањима, а не о поништавању аксиома вере. Ове духовне „константе“ Јаванђеља чувају апсолутну функционалност у свим временима и друштвима, од најпростијих до најразвијенијих – од аграрних у прошлости до електронских у будућности.

 

***

 

Резимирајући ово кратко богословско разматрање културе и Јеванђеља са православне тачке гледишта, подвлачимо да Јеванђеље прихвата и преображава; оваплоћује се у новим условима и изнова изграђује у Светом Духу сваку културу дајући јој нови онтолошки садржај.

Култура која ствара не идентификује се са једном облашћу, са једним народом. Не постаје затворени круг. Она је стално отворена према другим групацијама. Не тражи се једообразност, већ једнодушност у вишезвучју. Прихватањем културе вишеобразности увек је било карактеристично за православно хришћанство. Сваки народ, задржавајући свој карактер, и своју својеврсност, може слободно да се изражава и ствара живећи „јеванђелске константе“. Трајно обнављање и самопревазилажење чине динамику хришћанског Јеванђеља.

Реч је о непрекидном ширењу са погледом упереним у есхатон. Никакво ропство ни у једном културном обрасцу није прихватљиво, ниједан затворени шовинистички круг не да се оправдати.

Својеврсност помесних Цркава са специфичним културним карактеристикама не спречава једнодушје народа, дубоки осећај јединства који се стабилизује тајним центром у светој Литургији. Тајна Божанске Евхаристије уједињује све у „једно“ у Христу, објављујући тајинствено коначно визглављење свих у Њему, коначну победу љубави, славословну заједницу слободних личности.

 

НАПОМЕНЕ

1 C. H. Dodd, The Bible and the Greeks, Лондон 1935; H. Tahner, Griechische Mythen in chrislicher Deutung, Цирих 1957; J. Pepin, Mythe et Allegorie. Les origines grecques et les censtetstations judeo-chretiennes, Париз 1958; W. Jaeger, Early Christianity and Greek Paideia, Мембриџ Мас. 1962 ; A. Wifstrand, L’Eglise ancienne et la culture grecque (превод са немачког), Париз 1962; J. B. Skemp, The Greeks and the Gospel, Лондон 1964; H. Chadwick, Early Christian Thought and the Classical Tradition, Оксфорд 1966; М. Сиотис, Грчка генијалност и хришћанска вера, Атина 1971.

2 St. Runciman, Byzantine Civilization, 1933; B. Tatakis, La philosophie Byzantine, Париз 1949;H. W. Haussing, Kulturgeschichte von Byzanz, A. Kröner, Штутгарт 1959; H. A. Wolfson, The Philosophy of the Church Fathers, Комбриџ Мас. 1970; G. Podskalsky, Theologie und Philosphie in Byzanz, Byzantinisches Archiv, 15 Минхен 1977; E. Ahrweiler – Гликадзис „Хеленизам и Византија“. IEE том VII (1978): Византијски хеленизам. Рано византијско доба (324-642), 6-29; Н. А. Мацукас, Историја византијске филозофије, Солун 1981 (ревидирано издање 1994).

3 П. Канелопулос, Хришћанство и наше доба. Од историје до вечности, Атина 1953; Исти, Историја европског духа, св. 1-4, Атина 1966-1974.

4 Григорије Богослов, „Јулијану“ (19), VII, ΒΕΠΕΣ 59, 149, 2.

 

Део студије Culture and Gospel. Some Observations from the Orthodox Tradition and Gospel,

International Review of Mission 74 (1985), 185-198

Пренесено из књиге: Анастасије, архиепископ Тиране и целе Албаније,

Глобализам и православље, Београд 2002,

превод Јелена Фемић-Касапис, Јасмина Ђекић


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо