Милена Милин

 

О ЛАКТАНЦИЈУ И ЊЕГОВОМ ДЕЛУ

 

Податке, макар врло оскудне, о животу позноримског писца Лактанција, дугујемо Блаженом Јерониму. У свом делу О славним људима он наводи да је Лактанције – пуним именом L. Caecilius Firimianus qui et Lacantius – рођен у Африци (претпоставља се око 250. године) и да га је на место професора реторике у царској резиденцији Никомедији, у Малој Азији, поставио цар Диоклецијан. Лактанције је ту остао све до почетка великог хришћанског прогона 303. године. У дубокој старости (негде око 315) отишао је у Галију, на позив цара Константина, да буде васпитач његовог најстаријег сина Криспа. Неку годину касније завршио се и његов живот.

Јероним такође каже да се због малог броја студената Лактанције бавио и писањем и наводи његова дела. Најважнији сачувани списи су О Божијем гњеву, О Божијем стварању или о стварању човека, О птици фениксу и, као главно дело, Божанска наука (Divinae institutiones, 7 књига). Изгубљени су списи Grammaticus, Итинерер од Африке до Никомедије и Symposium. Образован у духу античке паганске културе, Лактанције је примио хришћанство у зрелом животном добу. Као велики зналац античке књижевности, покушавао је да њене вредности приближи хришћанима.

У науци се дуго времена сумњало да је Лактанције аутор De mortibus persecutorum, списа који нам је сачуван само у једном рукопису. Ипак, према подацима које о овом делу даје Јероним и низа других аргумената, оба најновија издавача (L. Creed, J. Moreau) убеђени су у аутентичност дела које идентификују као Лактанцијево. Такође је пажљивом анализом података дошло до закључка да је књига писана убрзо по завршетку прогона, највероватније већ 314-315. године, свакако пре сукоба између Константина и Лицинија 316. године, о којем у делу нема ни помена. Лактанције делом познаје догађаје из аутопсије (упореди гл. 10-19, жива слика повода и почетка прогона и Диоклецијанове абдикације) а делом из казивања других сведока, укључујући и самог цара Константина. Са књижевне стране поменуто поглавље је врло успело, јер дијалогом прекида пишчево наративно казивање (гл. 18).

О смрти прогонитеља посвећено је Донату, једном од хришћанских исповедника који је и сам претрпео мучење у време прогона, али је остао жив (упореди гл. 1; 16,3; 35). За иницијатора такозваног Великог прогона хришћана од 303. до 311. године аутор оптужује Галерија, под чијим је утицајем остарели Диоклецијан донео наредбу о прогону и мучењу хришћана, рушењу или затварању храмова, отпуштању из државне службе. Прогон је нарочито сурово спровођен у источном делу Царства, под влашћу Галерија и Максимина Даје, док је у западним провинцијама, под управом Констанција Хлора, прогон био много блажи. Треба приметити да о самом току прогона и мучења хришћана у источним провинцијама више обавештења даје Евсевије, аутор обимне Историје хришћанске Цркве, писане на грчком језику.

Али, главни циљ Лактанцијевог дела De mortibus persecutorum јесте доказивање да Провиђење свима управља и да су стога сви прогонитељи и сами доживели страшну смрт. С друге стране, важност овог дела је и у томе што представља најпотпунији наративни приказ историје периода тетрархије и почетка Константинове самосталне владавине (прва и друга деценија 4. века). Лактанције двапут доноси и важна званична документа – Галеријев едикт о престанку гоњења хришћана (гл. 34) и такозвани Милански едикт, којим савладари Константин и Лициније дозвољавају слободу хришћанству (гл. 48): оно тада уместо забрањене (religio illicitа) постаје религија коју је, као и друге, слободно исповедати широм Римског царства (religio licita).

Логично је што је композиција књиге једног професора реторике добра и вешта, а излагање јасно, дотераног стила, налик Цицероновом. Наилазимо, мада ретко, и на неке покласичне изразе и, чешће, на оне карактеристичне за хришћанство. Нарочито је упадљиво цитирање античких писаца, пре свих Вергилија, чијим стиховима Лактанције више пута уводи казивање. То чини управо на ударним местима, па тако и почетак прогона уводи стиховима из Енеиде (6, 625-627):

Ни када бих имао стотину језика и стотину уста и глас

гвоздени, не бих могла избројати свих злочинстава

нити бих казне све поименце могла навести...

Управо ова повезаност са античком књижевношћу и посебно Лактанцијева склоност ка Вергилију допринела је да он представља спону између класичне и средњовековне књижевности на латинском језику. Тако се О смрти прогонитеља проучава и као дело које припада римској књижевности и као незаобилазан историјски извор за познавање једног важног периода у историји Хришћанске Цркве.

 

Уводни део књиге: Лактанције, О смрти прогонитеља,

увод, превод и напомене Милена Милин, Београд 2011.

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо