Питер Браун

 

НОВА РЕЛИГИЈА У НОВОМ ЦАРСТВУ: ХРИШЋАНСТВО ПРЕ КОНСТАНТИНА

(Поводом године Миланског едикта)

 

Само девет година пошто је Диоклецијан подигао на Римском форуму споменик поводом двадесет година стабилне владавине, на којем је себе приказао крај задимљеног олтара, окруженог свагдаприсутним боговима и животињама од памтивека сматраним прикладним за велике жртве, цар Константин је ушао у Рим, 29. октобра 312, после победе над својим супарником Максенцијем, извојеване дан раније, ван града, у бици код Милвијског моста. Жртвеници богова на Капитолу стајали су спремни да приме жртву прикладну прослави његовог победоносног уласка у град, али Константин је, наводно, отишао право у царску палату не приневши никакве жртве. У то време овај Константинов привид можда још није тумачен као раскид са старом религијом. Као немилосрдном политичару, први корак му је био да помрачи успомену на Максенција. Учинио је то испунивши традиционални центар града споменицима у потпуности схватљивим старомодним Римљанима (споменицима попут тријумфалног лука, Константиновог лука који и данас стоји наспрам Колосеума на путу према Форуму). Ови споменици нису носили никаква хришћанска обележја.(1)

Истовремено је, међутим, Константин обзнанио хришћанима да сматра да своју победу надомак Рима дугује специфичном и јединственом знамењу једнога Бога кога су они прослављали. Пишући хришћанима јасно је рекао да своје успехе који су уследили у потоњим годинама дугује заштити самог „Вишњег Бога“. Више од деценије касније (нешто после 324) писао је младом персијанском цару Шапуру II: „Њега зазивам коленопреклоно, клонећи се све одвратне крви и мрских мириса /паганских жртава/.(2)

Константиново „преобраћење“ било је сасвим „римско“ преобраћење. Састојало се из чињенице да је Константин сада „Вишњег Бога“ хришћана, а не традиционална божанства, почео сматрати прикладним примаоцем religio. Прослављање хришћанског Бога донело му је напредак, а донеће напредак и Царству. На власт је дошао преко неколико убилачких грађанских ратова који су уништили ситем подељеног Царства који је устројио Диоклецијан. Он је окупирао Рим 312. године, али то му није дало сву власт коју је желео. Само 12 година касније, 324, преузео је, после више крвавих битака, источну половину Царства. А све је то урадио не приписујући свој успех ни на који начин исправној religio према старим божанствима. Управо су на основу оштрог одсуства пијетета према боговима, као традиционалним чуварима Царства, поданици схватили да је њихов цар хришћанин.

Константин није био млад преобраћеник. Имао је више од 40 година и био искусан политичар када се најзад изјаснио као хришћанин. Имао је времена да одмери нову релију и тешкоће које су цареви искусили у покушају да је сузбију. Просудио је да је хришћанство религија која одговара потребама новог царства. И тако је Константин 325. године, годину дана пошто је постао једини владар римског света, сабрао хришћанске епископе свог Царства у Никеји (данас Изник у Турској). Никеја је била град на мирном језеру, подједнако удаљен од Мраморног мора (на чијој је европској обали Константин основао град Константинопољ) и од царских путева који су долазили с истока. Никејски сабор је требало да буде „васељенски“ – што ће рећи „светски“ – сабор. Њему је присуствовала чак и симболична скупина епископа из далеке Персије. Константин је овим сабором желео да постигне једнообразност. Договорен је чак и датум прослављања Васкрса, како би све хришћанске цркве, у свим областима, овај главни празник Цркве прослављали у исто, тачно одређено време. Та брига за свеопштом једнообразношћу, одана прослављању само једнога Бога, била је супротна живописној разноврсности religionеs, религијских свечаности од којих се свака одвијала на свом месту и у своје време, а које су биле својствене Царству из времена када је оно било многобожачки “комонвелт градова“(3).

Константин је умро 337. године. Владао је деценију дуже од Диоклецијана и само девет година мање од цара Августа. Његов избор новог бога за заштитника Царства, а камоли дуговечан успех његове власти, није се могао предвидети 300. године. Сада морамо да погледамо хришћанске цркве у Римском царству да бисмо разумели смисао Константинове одлуке да прославља њиховог Бога.

Године 312. хришћанство је постојало већ преко 250 година. Свет Исуса Назарећанина и Светог Павла био је удаљен од Константинових савременика исто колико је и доба Луја XIV од нас данас. Хришћани су представљали своју цркву као закључану у непроменљиви и непрестани сукоб са паганским Римским царством. Али, то је био мит. У стварности, раздобље после 250. године представљало је нову ситуацију. И Црква и Царство су се променили.

Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи била је потребна заштита богова. Дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе „хулу“ која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства више није било питање „локалних власти“ градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут едиктима на нивоу Царства усмереним против Цркве у целини. Први од њих издат је 250. године, а следећи 257. Коначни низ мера, хришћанима познат као „Велики прогон“, установио је цар Диоклецијан 303. године. Велики прогон у неким деловима Мале Азије, Сирије и Египта трајао је пуних 11 година. Означио је почетак новог доба, како у Царству тако и у историји хришћанске Цркве.(4)

Велики прогон показао је да се хришћанска црква изменила исто колико и Царство. То није више била притајена констелација сићушних група. Постала је универзална црква која је претендовала на оданост свих верника, у исто време када је и Римско царство постало право царство с идеолошким претензијама према свим поданицима. Током 3. века Црква је развила препознатљиву хијерархију с истакнутим вођама. Цареви су одреаговали на овај развој. Године 303, као и 250. и 257, царске власти су издвојиле црквене вође као мете напада. Епископи и свештенство, а не обични верници, били су хапшени и приморавани да приносе жртве старим божанствима. Кипријан Картагински, на пример, погубљен је 258. За њега је објављено да је био „барјактар хришћанске фракције“ у том граду. Епископи Кипријановог угледа били су нова појава. Он је био добро позната месна личност. Његова писма обухватала су сваки аспект живота у великој хришћанској заједници. Она показују како је Црква почела да функционише као жустро независно тело – права „држава у оквиру државе“(5).

У време када су закони које су издавали цареви сматрани извором свеукупног поретка (и који су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи) Црква је тврдила да, у виду хришћанског Светог писма, поседује сопствени универзални законик. Овај нови, „божански закон“, био је мета напада. Диоклецијан је наредио да хришћанско Свето писмо треба износити из цркава и спаљивати. Чак је формат хришћанског Светог писма говорио о ургентности новог доба. То више није био свитак класичног доба. У питању су били codices књиге какве су и наше данас. Codex (реч из које је изведена данашња реч кодекс) се брзо развио у овом раздобљу живе организације. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан. Чиновници и запослени људи радије су се служили кодексом. Исто тако и хришћани. Повезана књига била је прикладније средство за ширење новог „закона“ од старомодног свитка. Овај закон био је подједнако недвосмислен и универзалан у својој примени колико и било који други закон који би издао један римски цар, а потицао је из извора вишег од било ког цара. То је био Божији закон. Хришћанско Свето писмо могло се консултовати свуда, а оно што је у њему стајало било је применљиво у свакој прилици. И док су religionеs богова зависиле од ћудљивости локалних обичаја и ретко биле записиване, код хришћана је било довољно отворити кодекс Светог писма и прочитати у њему Божији закон у коме је стајало која religio је била исправна а која не. Порука је била недвосмислена: Онај ко приноси жртве другим боговима биће потпуно уништен.(6)

На крају, али не и најмање важно, Диоклецијанови званичници разарали су хришћанске цркве. Хришћанске цркве 3. века биле су сразмерно скромне зборнице унутар постојећих структура кућа. Црква у Дура Еуропусу, на Еуфрату, била је саграђена у стилу тридесетих година 3. века, као простор за сабирање цркве која није бројала више од седамдесетак чланова. Стотинак метара низ улицу, налазила се јеврејска синагога у Дури, која је била већа грађевина, украшена фрескама, на којима је био приказан Мојсије и остали јунаци Израиља, а имала је седишта за бар 120 верника. Каснија хришћанска базилика у Авилеји била је грађевина од 37,4 са 20,4 метра у основи и могла је да прими сабрање са 750 чланова. Насупрот томе, савремена јеврејска синагога у Сарду била је величанствена грађевина са основом 80 пута 20 метара која је могла да прими бар 1.500 верника. Оно што је било важно, међутим, јесте представа коју су хришћани имали сами о себи: хришћанске цркве биле су „тачка раста“. Примале су обраћенике и очекивале од њих да остану верни. Према томе, сравнити са земљом такве зидове значило је зауставити једну институцију која је већ била препозната као кадра за „нагли раст“.(7)

Није могуће знати колико је хришћана било у Царству у ово време. Неки су претпоставили да их је било више од десет одсто свеукупне популације, са тежиштем у Сирији, Малој Азији и већим градовима римског Средоземља. Али, ово је претпоставка. Важније је то што су се током 3. века хришћанске заједнице шириле брже и неочекиваније.(8)

Остаје врло мало простора за мит о томе да су хришћани били непрестано прогоњена мањина, буквално сатеривана под земљу непраштајућим прогонима. Нема нимало истине у модернијем миту који напредовање хришћанства представља као последицу ширења једне религије милосрђа и једнакости међу обесправљенима. Хришћанство ни у ком случају није било религија само робова и простог народа. Баш је 3. век био доба изненађујућих хришћана, међу којима је цар Константин био тек последњи. Марција, утицајна конкубина цара Комода, била је хришћанка и заштитница римских епископа. Вардесан је био и дворанин и хришћанин. Његов цар, Абгар VIII Озроенски, веровало се, био је „побожан човек“, па чак и „верник“. Јулије Африканац, грчки ерудита из Палестине, био је хришћанин. Он је посетио Вардесана, писао великом хришћанском теологу Оригену из Александрије, а затим отишао у Рим да помогне цару да оснује библиотеку у Пантеону...

 

НАПОМЕНЕ

1 J. R. Curran, Pagan City and Christian Capital Rome in the Fourth Century, Oxford 2000, 70-90.

2 Eusebius, Life of Constantine 4, 10, превод (са изванредним комантаром) Averil Cameron and S. Hall, Oxford 1999, 157/

3 H. A. Drake, Constantine and the Bishops, Baltimore, MD 2000, 250-272; T. D. Barnes, Constantine and Eusebius, Cambridge, MA 1981, 208-223.

4 J. B. Rives, „The decree of Decius and the religion of empire“, Jurnal of Roman Studies, 89 (1999), 135-154; Barnes, Constantine and Eusebius, 3-27 и 148-163.

5 G. W. Clarke, The Letters of St. Cyprian, Ancient Christian Writers, 43-44 и 46-47, New York 1984-9, садржи превод и непревазиђен коментар.

6 C. H. Roberts and T. S. Skaet, The Birth of the Codex, London 1983; R. Lane-Fox, „Literacy and power in early Christianity“, у:A. K. Bowman and G. Woolf (eds.), Literacy and Power in the Ancient World, Cembridge 1994, 128-148.

7 G. F. Snyder, Ante Pacem. Archaelogical Evidence for Church Life before Constantine, Macon, GA 1985.

8 K. Hopkins, „Christian number and its implications“, Journal of Early Christian Studies, 6 (1998), 185-226.

 

Преузето из књиге: Питер Браун, Успон хришћанства на Западу:

тријумф и разноликост 200-1000. године, Београд 2010.

Превела с енглеског Богдана Николић

 

О књизи Питера Брауна, Успон хришћанства на Западу:

 

Revolucionarni prodor u novo i nepoznato

Oko 400. godine Sveti Avgustin je uzviknuo „Ceo svet slavi Isusa Hrista“. Premda ovu rečenicu, koju je izrekao jedan od najvećih hrišćanskih otaca, ne bi trebalo apsolutizovati, činjenica je da je pred kraj IV veka hrišćanstvo postalo državna vera Rimskog carstva. S druge strane, na razmeđu IV i V stoleća paganstvo je lagano i neopozivo odlagalo oružje. Istina, mnogoboštvo će još dosta dugo postojati, ali nalazeći se u neprestanom povlačenju i postepenom iščezavanju. Istorija prvog milenijuma hrišćanstva, burna i ispunjena dinamičnim promenama i stalnim usponom, izložena je u velikom broju knjiga i naučnih rasprava. Novi pogled na povesnicu hrišćanstva u latinskom svetu zapadne Evrope pruža knjiga Pitera Brauna. On je danas jedan od najuglednijih proučavalaca kasne antike i ranog Srednjeg veka, naučnik koji ima ogroman uticaj među širokim krugovima evropskih i američkih istraživača. Predavao je na nekoliko u svetu prestižnih univerziteta: Oksford, London, Berkli u Kaliforniji i od 1986. u Prinstonu.

Knjiga Pitera Brauna obuhvata veliki vremenski odsečak od osam vekova, a polazeći od početka uspona hrišćanstva u Rimskom carstvu (200), stiže do pokrštavanja skandinavskih naroda oko 1000. godine. Ona se sastoji iz četiri velika poglavlja, koja obuhvataju ukupno dvadeset odeljaka, a snabdevena je i uporednim hronološkim tablicama, ogromnom bibliografijom i podrobnim indeksom. Ukoliko pogledamo mapu hrišćanskog sveta na početku tog perioda, oko 200. godine, vidimo da je zapadna Evropa zapravo provincijalna zabit verujućih u Isusa Hrista. Jezgro i stvaralačko središte ondašnjeg hrišćanstva činili su prostor Bliskog istoka, severne Afrike i Male Azije. Najveće bogoslovske raspre i nova učenja nastajala su zapravo na tom prostoru. Tada Rim nije bio centar monoteističke religije koja je već premrežila veliki deo nastanjenog sveta. Podsetimo se na jednostavnu činjenicu da su svi bogoslovski sporovi, koji su rešavani na sedam vaseljenskih sabora, svoje korene imali na Istoku. Istočno hrišćanstvo se, dakle, neprestano menjalo. Kako će mnogo stoleća kasnije ispravno reći nemački istoričar i učesnik Drugog krstaškog rata Oton Frajzinški „Sva moć i ljudska mudrost rođene su na Istoku!“.
 (...)
 Piter Braun revidira inače sjajnu tezu čuvenog Anrija Pirena koji je smatrao da „jedinstvo ostvarenog Rimskog carstva nisu raskinule varvarske najezde (njihov dugoročni razorni uticaj preuveličali su zaprepašćeni savremenici) jer je ono počivalo na trgovini i životu gradova, odnosno na Sredozemlju,
svehranećem moru“. „Tek su arabljanska osvajanja Mediterana u VII veku i njihovo ovladavanje istočnim i južnim obalama sredozemnog basena“ – verovao je Piren – „zapravo uništile ‘rimsko’ jedinstvo.“ Ova teza je za gotovo četvrt milenijuma „produžila“ život starom svetu. Trgovina je, a ne „rimokatoličanstvo“ Zapadnu Evropu držala ujedinjenom u vekovima posle tzv. „varvarskih najezdi“. Međutim, ovaj obrazac, za koji se zalagao Anri Piren, vremenom je postao neprihvatljiv. Strpljivi rad arheologa do sredine 80-ih godina XX veka nije podupro njegovu tezu o trajnoj snazi trgovine u Sredozemlju i gradovima merovinške Galije. Presuda arheologa bila je jasna i nalik na neopozivu dijagnozu: „Do 600. godine veći deo zapadne Evrope bio je u stanju potpune privredne involucije (oronulosti, nazadovanja). Velike oblasti u zaleđu Italije, Galije i Španije su se zatvorile“.

Dakle, „vrlo krhko rimsko jedinstvo Zapada urušilo se posle 400. godine, i to, izgleda, brže nego što smo mi mislili.“ Uz to, zapadna Evropa je ostala bez centra! Rim će to postati tek kasnije u razvijenom srednjem veku. U međuvremenu, upozorava nas Piter Braun, „od 535. do 800. godine Rim je bio pogranični grad“.

Tu na scenu stupa izuzetna „međusobna povezivost“ hrišćanstva kao organizovane kulturne i verske sile sposobne da izvrši koheziju ovih u paramparčad rasutih i nepovezanih delova. „Hrišćanstvo je bilo univerzalna religija!“. „Hrišćani možda nisu preobratili svakoga, ali su bar mogli biti svuda.“ „U Božijem svetu nije bilo razlike između ‘centra’ i ‘periferije’“. Uz to, istorija Zapadne Evrope onog vremena nije bila obeležena pojavom suparničkih crkava kao što je to bilo na Istoku.

Piter Braun takođe smatra da se treba osloboditi jednog moćnog stereotipa po kome je hrišćanstvo između 400. i 1000. godine jedan mračan period, razdoblje koje nije dalo velika bogoslovska dela. O tom vremenu se ne može raspravljati kao o „paloj“ religiji. Nikako ne bi trebalo da nas „glamurozna manifestacija“ književnosti u doba otaca Crkve, u IV i V veku – inače sama po sebi nesporna – toliko zaseni da u narednim vekovima vidimo samo duboku tamu. Jer, ako se samo malo bolje zagledamo nećemo ni ugledati tamu nego svet koji polako, ali sigurno postaje sve sličniji našem. Ne smemo zaboraviti, na primer, da je izgled knjige koji danas poznajemo nastao upravo u stolećima mračnog doba hrišćanske Evrope. „Evropa ranog srednjeg veka možda se i nije toliko razlikovala od helenističkog i rimskog sveta iz kog je potekla!“
Još jedna Braunova ocena zaslužuje posebnu pažnju: „Seljaštvo je bilo znatno manje pasivno i manje izolovano od hrišćanstva nego što smo mislili, ali je njihov pristup hrišćanstvu bio drugačiji i često su ga osuđivali njihovi pretpostavljeni kao opasno nekonvencionalan.“ Po novim idejama, po drugačijim pogledima na istoriju prvog milenijuma hrišćanstva na Zapadu, po odlučujućem prodoru u novo i do sada nepoznato, dakle, knjiga Pitera Brauna zaslužuje da ponese epitet „revolucionarne“ (bez obzira na činjenicu da je taj pridev, unekoliko izlizan u našem vremenu, možda izgubio na uverljivosti).

Radivoj Radić, objavljeno u:

Bogoslovlje“, Pravoslavni bogoslovski fakultet, 2012 (vol. 71, br. 1)


 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо