Владан Перишић

 

ИГЊАТИЈЕ АНТИОХИЈСКИ

ЕПИСКОП – МУЧЕНИК – БОГОНОСАЦ

 

Увод и Закључак књиге Владана Перишића Игњатије Антиохијски, епископ – мученик – богоносац, Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Београд 2012

 

Увод

Мисао Светог Игњарија Антиохијског, „епископа Сирије“ и „Богоносца“, схватљива је једино у контексту у којем је настала, дакле у окриљу Цркве почетком другог века. То је први и основни од замишљених концентричних херменеутичких кругова којима се она да тумачити. Међутим, иако је то најтемељнији и најнезаобилазнији круг, он, наравно, није и једини. Други, шири од њега, је онај у коме се налази не само Свети Игњатије као појединац (у том случају би то био онај први – црквени – круг), него и он и цела Црква тог доба, а то је друштвено-политички, културни и религијски контекст Римског царства уопште а грчко-римске културе Сирије и Мале Азије посебно. Познавањем барем неких од великог броја релавантних елемената овог другог херменеутичког круга баца објективније светло и на Светог Игњатија и на Цркву тог времена. У овој студији покушаћу да посветим пажњу и једном и другом, то јест како самој теолошкој мисли Светог Игњатија (а само донекле и његових савременика), тако и оним аспектима античког многобожачког света који, мање или више, доприносе разумевању ако не баш суштине Игњатијеве теолошке мисли, а оно руху у које је она одведена и које са своје стране понекад ни теолошки није ирелевантно, али је готово увек у најмању руку корисно, а понекад чак и по себи занимљиво.

Док је природно да овде у први план долазе проблеми Цркве, Евхаристије, епископа, христологије, јереси и слично, дотле се ипак мора рачунати и са другим планом у који спадају језичке карактеристике Друге софистике, римска политичка реторика из доба царства, терминологија култова, посебно империјалног и томе слично (којима је у овом раду, равнотеже ради, дато мало више простора не зато што би њихов утицај на Игњатија био већи од утицаја црквених писаца, него просто зато што у сличним радовима ови чиниоци обично нису довољно обрађени). Само избалансиран приступ који узима у обзир и један и други елемент може рачунати на иоле објективан увид у проблематику попут ове.

Не претендујем на то да сам ову тему ни издалека исцрпео, нити да сам увек понудио најбоља решења. Трудио сам се, међутим, да имам што објективнији приступ и да у материју стару две хиљаде година што мање (уколико је то смртнику могуће) улазим „наоружан“ предусловима данашњице. При том је било нарочито тешко Цркву и њене структуре посматрати и процењивати у њеном формативном периоду, а не „учитавати“ у њену најранију фазу (рецимо првих сто година њеног постојања) не само данашње, него и развијеније структуре Цркве на пример оне из четвртог века. То што се решења једног периода не морају сматрати обавезним за сваки следећи и што се ни једна не морају схватати као богомдана, нипошто не значи одузети Духу Светоме кључну улогу у историји Цркве. Историја, па ни историја Цркве, међутим, не би била то што јесте да у њој Дух Свети има једину улогу. Када он буде имао једину улогу, то ће бити сигуран знак да се налазимо у царству небескоме. У историји, међутим, увек је реч о оном људском, нажалост често и сувише људском.

О нечему од тога људског у овој студији о можда најзначајнијем човеку Цркве раног другог века овде ће бити говора. Као што ћемо видети, његова реч је јеванђелска, истовремено и јака и блага, и самоуверена и болно ишчекујућа. Његова еклисиологија је нова, иако је он представља готово као саморазумљиву. Његова теологија је Халкидон у малом. Његова брига за јединство и опастанак Цркве је равноапостолна. Његова љубав према Христу је безрезервна и безусловна. Његов лик (у историји целокупне Цркве) је јединствен.

 

Закључак

Из досадашњих, иако ни из далека свеобухватних, разматрања можда се ипак могу извући неки закључци.

1) О приватном животу Игњатијевом, о његовој години рођења (па чак и смрти), о образовању и сличним стварима, не знамо готово ништа.

2) Игњатије је, по свој прилици, неколико деценија био епископ у Антиохији у којој је од стране римских власти ухапшен и спроведен на погубљење у Рим. Зашто је тачно Игњатије ухапшен, не знамо. Ниједна од многих хипотеза се, за сада, не може доказати. Најинтересантнијом се, међутим, чини она по којој је он у својој Цркви у једном тренутку наишао на жесток отпор (који је можда тињао годинама и који није био ограничен само на Цркву у Антиохији) једне или више група (докети, јудаизатори, харизматици, антиепископалци), и који он, као епископ, више није могао да контролише. Избио је сукоб. Црква се поделила. Десило се нешто, по Игњатијевом суду, најужасније – изгубљено је јединство Цркве без којег нема спасења. Пошто више није владао ситуацијом, а подела и нереди били су све већи, да би спречио интервенцију римских власти, Игњатије се њима сам предао преузимајући на себе улогу изазивача сукоба и тако се жртвовао за своју Цркву у нади да ће, када њега ту више не буде било, Антиохијска Црква поново постићи јединство – што се заиста ускоро и збило.

3) Своје дуготрајно сужањско спровођење из Антиохије у Рим Игњатије је искористио да на ингениозан начин хришћанске Цркве Мале Азије, својим посланицама, као неком врстом свог тестамента, додатно увери у то да је нова вера (хришћански култ) супериорнији од старе (многобожачких и империјалног култа). Зато он, пишући им и поучавајући их о стварима суштинским за Цркву (јединство у вери, међусобна слога, учесталост Евхаристије, потчињавање лаоса клиру /на челу са епископом/ и слично) не пропушта да, кад год му се учини пробитачним, користи свима њима близак појмовни апарат и терминологију савремене грчко-римске културе и религије како би им предочио контра-културни али и контра-култни образац којим им он готово иконично показује надмоћ Цркве над сваким од мноштва владајућих култова, а посебно над имепријалним култом.

4) Узбудљив пример тога је Игњатијево приказивање сопственог споровођења на погубљење као победоносног саможртвовања које се, као продужетак Христове евхаристијске жртве, догодило на крају дугачког путовања које је он, колико год је у датим околностима могао, осмислио као антипод свечаној процесији империјалног култа са свим пратећим садржајем: хористима, храмоносцима, светоносцима итд. на челу са њим као правим Богоносцем.

5) Игњатије је, по свему судећи, први који експлицитно заговара трочлану поделу клира, са јасним разликовањем епископа од презвитера (старешине). Док код црквених писаца пре њега, на пример код Светог Климента Римског, Црквом управљају старешине (επίσκοπι-πρεσβύτεροι) који су наследници апостола, код Игњатија је то један епископ који је представник Бога Оца. Такође, он трочлану структуру клира не изводи из традиције, апостолског учења и томе слично, него из тога што је она типолошки оправдана стањем ствари на небесима. Трочлана структура игњатијевског клира одражава трочлану структуру небеског поретка: епископ је τύπος Бога Оца, ђакон је τύπος Исуса Христа, а презвитер је τύπος апостола. Земаљска Црква је слика небеске. Кад једна хришћанска заједница не би имала трочлани клир, она уопште не би била Црква, јер не би одражавала стање на небесима.

6) Игњатије нигде не заснива епископску службу на апостолској. Епископи за њега нису наследници апостола. Ове две категорије припадају потпуно различитим нивоима. Док се епископи, за Игњатија, увек налазе на нивоу овоземаљске Цркве, заједно са презвитерима и ђаконима, дотле он апостоле смешта у вишу, небеску сферу, заједно са Оцем и Христом.

7) Као conditio sine qua non спасења, Игњатије заговара међусобну слогу хришћана и њихово јединство у заједничкој Евхаристији. Такво јединство, међутим, могуће је само ако му претходи јединство у правилној вери.

8) Да би и једно и друго уопште било могуће неопходно је да се лаос подчини клиру. Пошто у игњатијевском клиру епископ има посебно место, он често (мада не увек) ово потчињавање клиру формулише као потчињавање (али не и као „подређивање“ = „субординисање“) епископу (који код њега уосталом и јесте на врху како организационе тако и свештенослужитељске пирамиде у Цркви).

9) Епископ, презвитеријат и ђаконат сачињавају нераздељиво јединство. То, на пример, значи да презвитера нема без епископа, али да је исто тако и епископ незамислив без презвитера (исто важи и за ђаконе). Све ове црквене службе, барем код Игњатија, „иду у пакету“.

10) То црквено потчињавање лаоса клиру могуће је, према Игњатију, искључиво као Божији дар, а не као само људско постигнуће. Ако, међутим, изостане спремност да се прими благодат Божија, онда уместо Цркве као „усклађеног хора“ који молитвено пева Богу Оцу, имамо или а) црквене поделе (када надвлада дух раздора и разједињености) или б) „монархијски епископат“ (када надвлада дух аутократског деспотизма).

11) После Игњатија и преовладавања и победе његовог (локалног и фиксног) концепта структуре Цркве, над (тада) традиционалним харизматским, готово да не чујемо ништа више о активностима других (путујућих) служби ране Цркве: богонадахнутим пророцима, учитељима и другим.

12) Игњатије се бори на два фронта: а) спољашњем – против многобожачких култова, са империјалним култом као средишњим, и б) унутрашњем – против неколико типова „противника“ који су својим секташењем раздирали јединствену Цркву (јудаизатори, докети, харизматици, антиепископалци).

13) На први поглед Игњатије у својим посланицама велича епископа.(1) На други поглед, то јест када се мало боље погледа, он, кроз епископа, као гаранта црквеног јединства и једномислија, велича Цркву.(2) Међутим, на трећи поглед, то јест када још пажљивије проучимо текст његових посланица, постаје јасно да он у ствари понајвише велича Христа,(3) који је у Цркви саборна личност, реално (то јест телом и крвљу, што значи – живим телом) присутна на Евхаристији, и то га велича и као Бога и као човека, то јест као онога чија је Црква тело и као онога без кога не само да не би било ни Цркве ни епископа, него ни спасења ни вечног живота.

 

__________________

1 Магнежанима 6. 1: „епископ је по лику Божијем“; Смирњанима 6. 2: „... оно што он одобри, то је Богу угодно... “; Смирњанима 8. 1: „Сви следујте епископу као Исус Христос Оцу... “, Смирњанима 9. 1: „Ко поштује епископа, тога Бог поштује... “; Поликарпу 6. 1: „Држите се епископа, да и Бог вас држи“; Филаделфијцима 7. 2: „Без епископа ништа не чините“; Магнежанима 13. 2: „Потчините се епископу... “ итд.

2 Ефесцима 13. 1: „Старајте се, пак, да се чешће састајете на Евхаристију /= Литургију/ Божију и на славу. Јер када се често окупљате на исто место /= на сабрање/, силе Сатанине се /тиме/ уништавају и његова се погубност разара једнодушношћу наше вере.“ Тралијанцима 7. 2: „... ко је унутар жртвеника /= унутар Литургије/, тај је чист, а ко је изван жртвеника /= изван Литургије/, тај није чист.“ Поликарпу 1. 2: „... нема ничег бољег од јединства Цркве... “ Из Игњатијевог опуса је недвосмислено: јединство Цркве не служи епископу, него епископ служи јединству Цркве, и управо то јединство је разлог што Игњатије толико уздиже епископов положај (а није разлог тај највиши положај сам по себи).

3 Ефесцима 3. 2: „... Исус Христос, наш живот са којим се ништа не да поредити... “; Ефесцима 7. 2: „Један је лекар – и телесни и духовни – рођени и нерођени – у телу јављени Бог – у смрти живот истинити – и од Марије и од Бога – најпре страдалан а онда нестрадалан – Исус Христос Господ наш“; Ефесцима 11. 1: „... само да се у Исусу Христу нађемо да бисмо истински живели“; Ефесцима 11. 2: Нека нам ништа не треба мимо Њега“; Филаделфијцима 9. 1: „једино су /Христу/ поверене тајне Божије“ и сви који улазе у јединство са Богом улазе само кроз Христа, који се зато и назива „врата Очева“; Тралијанцима 9. 2: „... без којега /Исуса Христа/ немамо истинског живота“ итд, итд.

 

Издања:

Ignace d’Antiche. Polycarpe de Smyrne. Lettres. Martyre de Polycarpe, прир. P. Th. Camelot, Sources chrétiennes 10. Paris: Cerf, (3)1958: 56-154 (критичко издање Игњатијевих посланица)

Игњатије Богоносац, Посланице у: Дела апостолских ученика (превод, увод и напомене епископ Атанасије Јевтић), Врњачка Бања – Требиње, 1999, стр. 227-269.

(http://www.scribd.com/doc/98470230/Dela-Apostolskih-Ucenika)

 

 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо