ГОГОЉЕВ КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ

 

Николај Васиљевич Гогољ, Шињел (потпуни текст приповетке)

http://www.scribd.com/doc/45649436/%C5%A0injel-Gogolj

 

Dejan Vukićević, Osobenosti Gogoljeve pripovetke I

 

 

Ja i danas osećam da nezemaljska volja usmerava
moj put. On je, po svoj prilici, za mene neizbežan.″
(Pismo M. P. Pogodinu, 15. maj 1836)

„Gledajte razumno na svaku stvar i ne zaboravite da
ona može imati dve sasvim suprotne strane, od kojih
vam jedna još nije otkrivena″.
(O pozorištu)

 

Na razmeđi književno-istorijskih epoha koje će se kasnije nazvati romantizmom i realizmom, u vreme načinjanja onog što će se kasnije zvati klasičnom ruskom književnošću pojavio se pisac koga su odmah prozvali genijem a koga će kasnije krstiti i rodonačelnikom ruske književnosti, ruskog realizma i ruskog romana, pisac na koga je malo njih uplivisalo a pod čijim su uticajem mnogi stvarali, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Autor, autentičan u svakom i ambivalentan u mnogom pogledu (od karakternih osobina, preko biografskih detalja, do menjanja književnih stilova), primećen je već posle „prvog bačenog mačeta″ objavljenog pod pseudonimom V. Alov, Hansa Kihelgartena, 1831. kada izlazi prvi, a sledeće godine i drugi deo Večeri na salašu kraj Dikanjke. Zbirke Mirgorod i Arabeske(1) pojavljuju se 1835. i Gogolj već tada, a posle Revizora i Mrtvih duša definitivno ulazi na, ili bolje rečeno, otvara velika vrata ruske književnosti, oduševljavajući poznanike-pisce, Puškina pre svega, kao i ondašnjeg kritičarskog autoriteta Bjelinskog. Bjelinski će tumačeći Gogoljevo delo, a pre svega Mrtve duše, oglasiti novu „naturalnu školu″ ruske književnosti a Gogolja ocem te škole.

 

Fantastično – realno
U prvoj zbirci, Večeri na salašu kraj Dikanjke, ono što se odmah uoči je korišćenje folklora(2). Mihail Bahtin u tekstu Rable i Gogolj zanimljivo i jezgrovito zapaža kako „tematika samog praznika i slobodno-vesela praznična atmosfera određuju siže, likove i ton ovih pripovedaka″, te da „praznik i s njim povezane praznoverice, njegova posebna atmosfera opuštenosti i veselja, izvode život iz njegove uobičajene kolotečine i nemoguće čine mogućim″(3). Gogolj će u mnogim pismima tražiti da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je transponovao u pripovetke. Glavni junak ove zbirke svakako je đavo a glavna okosnica čudo. „Čuda li neviđenog – Večeri na salašu kraj Dikanjke″, tako započinje zbirka u kojoj nas Gogolj zaista začudi, zadivi, zasmeje i pomalo zaplaši onim strahom od pakla koji je po mišljenju mnogih(4) osećao vrlo intenzivno. Od nečistih sila katkad ćemo se uplašiti kao u Noći uoči Ivanj-dana ili Strašnoj osveti, katkad i zasmejati kao u Badnjoj noći, Izgubljenom pismu ili Začaranom mestu, a ponekad biti zbunjeni mešavinom humora i straha kao u Soročinskom sajmu. Najčešće su sve te veštice, đavolci, vile, rusalke bezazleni i toliko srođeni sa seljacima da se ponekad učini kako su njihove komšije. Ovakvim prikazom fantastične slike sela Gogolj nalazi i spretno koristi prostor za komično. Gukovski će za Gogoljevog đavola reći da je „zabavan, jadan″ i „sasvim domaći″.(5)
Tako se đavo u
Majskoj noći nalazi u džaku s nekoliko seljaka, u Izgubljenom pismu deda pretpostavlja da je đavo zajedno sa Zaporošcem odneo i konja da ne bi pešačio do pakla, u Začaranom mestu deda misli da đavo kija jer ne voli burmut itd. Nana Bogdanović o tom svetu kaže: „Fantastični svet Dikanjke je svet naivne duše primitivnog čoveka. Njegov doživljaj irealnog, nerazlučen od realno doživljenoga, nije ni širok ni raznovrstan. Đavo i veštica određuju granice u kojima se njegova fantazija kreće. Međutim, iako bi se očekivalo da zbivanja u kojima demonske sile igraju glavnu ulogu nose pečat mračne misterije, bitna odlika fantastičnosti ovih Gogoljevih pripovedaka je najčešće šeretska igra čoveka i natprirodnih sila″, i dalje: „Reklo bi se da je to vesela igra letnjih noći, u kojoj đavoli i veštice samo po imenu i ruhu pripadaju drugome svetu. Irealnost zbivanja i fantastika zapleta, kontakt sa svetom pakla oslobođeni su more i mraka, i zaista zabavno deluju. Strah je tu šeretski, a čovek lukaviji od Lukavoga.″(6) Dakle, Gogoljev svet Dikanjke je svet maštarija seljaka koji sede kraj ognjišta i ismevaju i plaše nečiste sile i sebe same pretočenih u živo književno tkivo, svet snovnog, košmarnog, halucinantnog, ili kako bi Nana Bogdanović rekla, „fantastični doživljaj irealnog″.(7)
Maja Bošković, uz tvrđenje da je suprotstavljanje demonskih sila hrišćanskoj religiji karakteristično romantičarskoj literaturi, pravi paralelu s nemačkim fantastičnim piscima – Hofmanom i Tikom – koji su izvršili jak uticaj na rusku književnost.(8) Kod prvog čarobnjak od unučetovog srca spravlja lekove, kod drugog se dečjom krvlju zadobija ljubav mladića, a kod Gogolja, isto tako, dečjom krvlju ljubav devojke (
Soročinski sajam). I Konstantin Močuljski upućuje na dve tradicije – nemačku romantičarsku demonologiju, tj. Tika i Hofmana, i ukrajinsku narodnu bajku, tj. borbu boga i đavola.(9)
Uvođenjem usmenog kazivača (Pčelar Riđi Panjko i Foma Grigorijevič) s autentičnim seoskim govorom, skazom se ostvaruje prisnost između kazivača i slušaoca. Pored skaza, postupkom trostepenog pripovedača (korišćenog i kod Puškina), uz kompoziciono izdvajanje
Predgovora, stvara se iluzija autentičnog i realnog, što predstavlja tipičnu crtu realizma.(10)

 

Demonologija
Gogoljeva opsednutost paklom, đavolom i nečistim silama jasno je uočljiva i o njoj su pisali Vladimir Nabokov, Dmitrij Mereškovski, Visarion Bjelinski, Roman Šovari, Žaklin de Proajar, Golešnjikov-Kutuzov, Konstantin Močuljski i drugi. „– Znate li vi da sam ja dušu davno prodao đavolu? – E, čudna mi čuda! Ko u svom veku nije imao posla s nečastivim? Baš se tad treba veseliti, što se kaže, namrtvo.″(11) Dijalog iz Izgubljenog pisma može se smatrati poetičkom maksimom, a ako imamo u vidu način kako je okončan Gogoljev život i odemo korak dalje – maksimom života.
Đavo je u Gogoljevim ranim pripovetkama junak, aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje: krade mesec pa se pijanci ne snalaze u mraku, skriva se od ljubavnika-konkurenta u džak, kocka se u paklu sa glavnim junakom, poigrava se sa blagom i starcem, vodi u propast nesrećno zaljubljenog mladića i uzornu ženu uzornog kozaka. I u svim ostalim delima Gogolj neće propustiti priliku da oslovi đavola u psovkama, uzrečicama, poštapalicama: „Uh, đavolji sotono [sic!], trulom se dinjom zadavio, dabogda!″, „Đavo bi znao šta je!″, „Gle ti sina đavoljeg!″, „Đavo da te nosi″, „Usnila sam ga tako gadna″ (đavola – prim. autora), „Nije ju mogao razumeti sam đavo″, „Žena je zaljubljena u đavola!″, „Đavo će znati kako da to uradim!″, „Samo đavo bi to mogao razumeti!″, „Vrag me odneo zajedno sa tobom″ itd., tako da mirne duše možemo kazati Gogolju kao što govori Ivan Ivanovič u pripoveci
Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič: „Eto, ne može on da ne spomene đavola″.
Neće, zato, iznenaditi naziv nezgrapne krilate bube iz pripovetke
Rim „što leti uspravno kao čovek″, kao ni ime konja Tarasa Buljbe – Đavo. Čak i u jednoj od kasnijih pripovedaka, Nevskom prospektu, đavo je taj koji „lično pali fenjere samo zato da bi sve prikazao u lažnoj boji″.(12) A major Kovaljov za nestanak nosa optužuje – koga drugog – nego samog đavola.
Nabokov, bez podrobnijeg objašnjavanja, kaže da je Gogolju strah od pakla usadila njegova majka – Marija Gogolj, dok za Čičikova kaže da je „plaćeni zastupnik Đavlov, trgovački putnik iz Hada″(13). Kao da predviđa svoju budućnost, u jednom pismu Gogolj piše: „Divi se, sine moj, užasnoj moći đavola. On traži da u sve pronikne: u naša dela, u naše misli, pa čak i u samo nadahnuće umetnika. Bezbrojne će biti žrtve tog paklenog duha koji živi nevidljivo, bez lika, na zemlji″, a u pismu Aksakovu od 16. maja 1844: „No ne gubite iz vida da je on (đavo – prim. autora) piskaralo i da se sav sastoji od naduvenosti... No čim pođeš na njega on će podviti rep. Mi sami od njega stvaramo veličinu. A u samoj stvari on je đavo će ga znati šta.″(14)
Poslednjih godina, a posebno poslednjih dana kada je imao stravične vizije, Gogolj je vodio borbu s nevidljivim silama. Bilo sa strahom od Strašnog suda, bilo protiv Nečastivog s kojim se poigravao često praveći ga smešnim, on se svakako plašio smrti: „Osećao je da boluje od iste bolesti od koje je umro njegov otac – preplavio ga je strah od smrti″.(15)
Na samrti je povikao: „Lestvice, dajte brže lestvice″(16). Ž. de Proajar je ovako shvatila te poslednje reči: „Čudan i neuhvatljiv čovek, obuzet lepotom i videvši samo ružnoću, genijalan pisac mučen Đavolom, Gogolj se kune da je ’svoga neprijatelja učinio smešnim’, ali, po njegovom nagovoru spaljuje drugi deo Mrtvih duša i umire od iscrpljenosti preklinjući da mu se pruže lestvice. Koje? Đavolske ili anđeoske?″(17) Gogoljev beg u hrišćanski misticizam i presmrtno ludilo uzrokovani su strahom od paklenih sila i dijaboličnim karakterom. Kao da, poput svog junaka Home Bruta iz
Vija, nije izdržao unutrašnju borbu sa demonskim silama.(18)

 

Gogoljev ogoljen junak
Za razliku od uopštenih, nediferenciranih, idiličnih, „papirnatih″ likova prve zbirke, slikanih u događaju (mi zapravo i ne znamo kako oni izgledaju, već šta rade), jasno se izdvajaju likovi Mirgoroda i Arabeski kojima Gogolj započinje „gomilu″ novih likova ruske književnosti, gomilu odbačenih, običnih, nesrećnih, malih, nevažnih, „poniženih i uvređenih″, „пошлых″.
Odbegli nos majora Kovaljova dobija sopstveni identitet i uzvikuje: „Ja sam svoj čovek.″ I to je ono što obeležava novog paradoksalnog junaka kojeg Gogolj uvodi u literaturu – on ne može poput nosa da kaže: Ja sam svoj čovek! Gogoljev junak nastaje iz čudesno intenzivnog osećaja petrogradske realnosti, iz Gogoljevog pronicljivog oka i inventivnog duha koji prodiru poput rendgen aparata do srži, biraju detalj i, prikazujući ga, dočaravaju suštinu stvari. Moglo bi se reći da Gogoljeva razvojna linija u građenju junaka ide od prve, preko kasnijih zbirki, do
Mrtvih duša u kojima će, iako statični, biti oslikani likovi i spoljašnjom i unutrašnjom karakterizacijom. Starovremske spahije, Kako su se zavadili..., Nevski prospekt, Nos, Portret, Šinjel, Kočija i Zabeleške jednog ludaka daće novog „junaka″ (junaka koji je to ponajmanje).
Gogolj već od prve knjige pripovedaka pa sve do
Mrtvih duša počinje da govori i kroz imena svojih likova. Tako će junaku Šinjela Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu dati ime i srednje ime koji se ponavljaju (o čemu će kasnije biti više reči) kao što i on prepisujući akta ponavlja iste reči, a prezime po predmetu (i to pri-zemnom, bašmaki – cipele). Junak Nevskog prospekta je Pirogov (pirog – vrsta kolača), Poprišćin iz Zabeležaka jednog ludaka koji je „uznapredovao″ od zarezača pera do kralja, nastao je od reči поприще (karijera) itd. U Revizoru, Ženidbi i Mrtvim dušama Gogolj će nastaviti sa „opredmećivanjem″ imena junaka: Korobočka (kutijica), Sobakevič (sobaka – pas), Pljuškin (плыш – pliš), Hlopov (hlop – bum, tras), Zemljanika (jagoda), Špekin (verovatno od špik – uhoda, špijun), Jajičnica (kajgana), Neuvažaj-korito (ne haj za korito), Korovij Kirpič (kravlja cigla), Propka (zapušač, čep), Dojezžaj-ne-dojedeš, Nozdrjov, Surla, Antipator, Kopejkin, Petar Petrovič Petuh, Svistunov (Zdipinić), Hljestakov (хлестнуть – ošinuti, šibati, ošamariti), Trjapičkin (тряпица – krpa, dronjak), doktor Gibner (гибнуть – skapavati, crkavati, nestajati), Uhovertov(19) itd(20).
Gogoljev junak je najčešće „pošljak″ („
пошлых″ – običan, plitak, otrcan, banalan, trivijalan), čovek bez sadržaja, automatizovan; takvi su likovi iz Starovremskih spahija, dvoje staraca „neuobičajenog samotnog života u kome nijedna želja ne ide dalje od ograde oko malog dvorišta ili plota pored bašte″(21) koji su zadovoljstvo življenja pretočili u ishranu; takvi i Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič, dokone komšije(22) čiji smisao življenja postaje beskonačan nerešivi spor; i Poprišćin, službenik kojem je životni posao zarezivanje pera pretpostavljenima; i major Kovaljov u potrazi za svojim nosem; kao i najčuveniji „junak″ Gogoljevih pripovedaka Akakije Akakijevič Bašmačkin, „pošljak″ čiji je vrhunac karijere prepisivanje akata. On svoj život sumblimiše u novi šinjel čiji nestanak dovodi do fizičkog nestanka samog Akakija tako da se, kako kaže Nabokov: „...Negdje potkraj pripovijetke čini da je njegov duh najopipljiviji, najzbiljskiji dio njegova bića″.(23)
Iz jednog drugog ugla gleda Boris Ejhenbaum kada kaže da „nije tu u pitanju ’ništavnost’ Akakija Akakijeviča niti propovedanje ’humanosti’ prema nejakom bratu, već to da, pošto je izolovao čitavu sferu pripovetke od opšte realnosti, Gogolj može spajati nespojivo, preuveličati malo, skraćivati veliko – jednom reči poigravati se sa svim normama i zakonima realnog društvenog života. On tako i čini.″ Spornim se čini nastavak ovog komentara: „Unutrašnji svet Akakija Akakijeviča (ako dopuštate taj izraz) nije ništavan (tome su doprineli naši naivni i osećajni istoričari književnosti koje je Belinski hipnotisao), već zatvoren, fantastičan, svoj vlastiti.″(24)
Izvođenjem na scenu i dovođenjem do ekstrema plitkih ljudi i apsurdnih situacija, Gogolj kontrastiranjem realnog i apsurdnog postiže još jači efekat od očekivanog, čitalac ostaje zadivljen i zapanjen realističnošću irealnog, po čemu je blizak Kafki. „Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu″, kaže Gogolj.(25)
Nekoliko autora(26) ustvrdilo je da Gogolj nema pozitivnog junaka. I zaista, kada bolje pogledamo likove iz Gogoljevih pripovedaka, pre ćemo ih nazvati običnim i u moralnom smislu „neutralnim″, svi bi komotno mogli da se smeste u petu grupu po N. Fraju jer su „ispod naših intelektualnih i uopće duhovnih sposobnosti″(27) (izuzimajući, naravno, likove Tarasa, Ostapa i Andreja iz
Tarasa Buljbe koji su sasvim specifični, kao i ova „istorijska″ pripovetka nabijena romantičarskim nacionalizmom), dok su likovi Revizora i prvog dela Mrtvih duša svi do jednog negativni.(28)
Među prvima Gogolj oseća zasićenost pozitivnim junacima i o tome govori u čuvenom citatu iz
Mrtvih duša: „Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″,(29) a zatim i u Razlazu posle pozorišta: „Zar pozitivno i negativno ne mogu poslužiti istom cilju, zar komedija i tragedija ne mogu da izraze tu istu uzvišenu misao? Zar lik podlog čoveka ne ocrtava već i lik poštenog čoveka?″
I pored čuvanja od zamki biografizma i psihologizma nameće se problem odnosa između Gogoljeve ličnosti i njegovih likova. Koliko je lako pronaći pohvale Gogolju piscu, toliko je teško (možda i nemoguće) pronaći pohvale Gogolju čoveku.(30) Pročitaćemo i da je bio rđav đak, nadevao ružne nadimke deci, pravio obesne šale, da je često u pismima opširno lagao svoju majku, držao loša predavanja na univerzitetu, da je „turoban i nepoverljiv″(31), mračan i mističan, a on sam u pismima kaže: „...U mome ophođenju s ljudima svega je bilo mnogo neprijatno-odbijajućega.″(32) U školi drugovi su izbegavali da se rukuju s njim, pa čak i da iz biblioteke pozajme knjige koje je koristio! Aleksandar Blok beleži: „Teško da je susret s Gogoljem mogao da bude prijatan, prijateljski susret: u njemu se lako mogao osetiti stari protivnik; njegova duša se ogledala u drugoj duši mutnim očima starog sveta; otuđiti se od njega bilo je lako″(33). A Mereškovski navodi komentare Gogoljevih bliskih poznanika: „Pogodin s prijateljskom iskrenošću naziva Gogolja ‘najodvratnijim bićem’. – ’U njemu je uopšte bilo nečeg odbijajućeg’, – primećuje Aksakov. – Ne znam, – zaključuje s tim u vezi – da li je neko voleo Gogolja isključivo kao čoveka. Mislim da nije, pa to je i nemoguće. Ševirjov, takođe stari prijatelj, donekle i učenik, vidi u njemu ’duševnu aljkavost koja potiče od neograničene sujete’″(34). Teške je i direktne optužbe poslao Gogolju i Pletnjov pitajući: „A ko si, zapravo, ti?″ i odgovarajući „pritajeno, egoističko, nepoverljivo, nadmeno biće koje je u stanju da sve žrtvuje za slavu″.(35)
Čudna je, u najmanju ruku, podudarnost između crta ovog ukrajinskog usamljenika i crta njegovih junaka o kojoj sam Gogolj na više mesta piše: „Moji se junaci još nisu potpuno odvojili od mene samoga, zato nisu dobili pravu samostalnost″, i dalje kad kaže da ih je „...darivao pored njihovih ličnih gadosti i svojom prljavštinom″.(36), (37)
Kritičari 19. veka, Bjelinski, Černiševski, i iz vremena našeg i sovjetskog socrealizma, Zaharov, Minderović i drugi skloni su da, u skladu sa funkcionalističkim i utilitarističkim shvatanjem književnosti, tumače i Gogoljev odnos prema junacima kao blagonaklon, brižan, sapatnički. Osim u pripovetkama
Taras Buljba i, donekle, Starovremske spahije (priči o propadanju i propadljivosti), teško je na ovakav način prići problemu, čak bi se pre moglo govoriti o ironiji, blagom preziru prema junacima, kao što su, pre svega, Kovaljov, Poprišćin, Čartkov, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Akakije Akakijevič, o gogoljevskoj ironiji i preziru prema „pošlosti″.
Gogoljev junak iz poznijih pripovedaka najčešće je ne samo ogoljen duhom već i ogoljen dat. To je više karikatura, „skamenjena poza″, skica za lik, nego lik.(38) Gogolj kao da se ne trudi u opisu likova i time ide protiv poetike realizma gde ga mnogi svrstavaju a koja insistira na spoljašnjoj i unutrašnjoj karakterizaciji, na dominaciji lika nad radnjom. (Čak i pri realističkom predstavljanju Akakija Akakijeviča u
Šinjelu – spoljna karakterizacija, tipičan ambijent, individualizovan govor – Gogolj iskače iz realističkog postupka kad, na primer, kaže da je bio „boje u licu takozvane hemoroidne″.)
Šovari dobro primećuje sredstvo kojim Gogolj dočarava nesuvislost, ispraznost, nemoć svojih junaka i to naziva „fantastikom koještarije″: „Plitkost misli (junaka) neizbježno popraćuje ’toptanjem u mjestu’, tj. ’tesanjem’ jednog te istog; nedostatak ideja i umna nerazvijenost povlači za sobom i nesposobnost izražavanja, kojoj je posljedica skučena copia verborum i mucanje. To Gogolj kod svojih junaka izražava bespomoćnim ponavljanjem, gomilanjem rečenica bez subjekta i predikata, ili pak rečenica, koje su po smislu sasvim suvišne, pa natrunjivanjem rečima, koje ništa ne znače kao što su ’ovaj’, ’onaj’, ’kako da kažem’ i sl.″(39) Akakije Akakijevič je najzahvalniji za proučavanje ovakvih detalja sa besmislicama, uzrečicama kao ’to jest’, ’svakako’, ’razume se’, ’dakako’... pa na jednom mestu sam Gogolj razobličava sopstveni postupak: „Evo me malo k tebi, Petroviču, ovaj... – Treba znati da se Akakije Akakijevič u govoru služi predlozima, uzrečicama i nekim rečcama koje nisu značile ama baš ništa. Ako mu je nešto bilo sasvim teško izraziti, imao je običaj da nikako ne završi rečenicu, tako da bi vrlo često počeo da govori: ’To je istina, potpuno, ovaj...’ i dalje ni reči, sam bi zaboravio, i mislio da je već sve kazao.″(40) Po silnim poštapalicama i veznicima tipa
ali, međutim, uostalom, to jest, doduše... na Gogolja podseća Kafka i njegovo destabilisanje i relativisanje stvarnosti.
Besomučnim ponavljanjem reči i radnje Gogolj do apsurda dovodi i likove i fabulu kao, na primer, u dramskoj sceni beskrajnog oslovljavanja Ivana Ivanoviča i Demjana Demjanoviča iz
Priče o tome kako su se zavadili...:
„– Čime bih vas mogao počastiti, Ivane Ivanoviču? – upita on. – Je li po volji šolja čaja?
– Ne, veoma blagodarim, – reče Ivan Ivanovič, pa se pokloni i sede.
– Molim vas, jednu šolju! – ponovi sudija.
– Ne, blagodarim. Sasvim sam zadovoljan gostoprimstvom! – odgovori Ivan Ivanovič, pa se pokloni i sede.
– Šoljicu?
– Kad već mora biti, hajde jednu šoljicu! – reče Ivan Ivanovič i pruži ruku prema poslužavniku.
Gospode bože! koliko finoće može biti u čoveku! Ne da se iskazati kako prijatan utisak ostavlja takvo ponašanje.
– Možda biste još jednu šoljicu?
– Najlepše zahvaljujem! – odgovori Ivan Ivanovič stavljajući na poslužavnik izvrnutu šoljicu i klanjajući se.
– Izvolite, Ivane Ivanoviču!
– Ne mogu. Najlepše zahvaljujem. – Pri tom se Ivan Ivanovič pokloni i sede.
– Ivane Ivanoviču! učinite za ljubav, jednu šoljicu!
– Ne, ne, toplo zahvaljujem na gostoprimstvu. Kad to reče, Ivan Ivanovič pruži ruku i uze šolju s poslužavnika. O, bože! ima li na svetu dostojanstvenija čoveka!″(41)

 

Napomene

1 D. Fanger u knjizi Dostoevsky and Romantic Realism. A Study of Dostevsky in relation to Balzac, Dickens and Gogol, Cambridge, 1965, navodi F. Bulgarina (Severnaja pčela, br. 73, 1835): „Arabeske su rođene na Istoku, pa stoga predstave životinja ili ljudi u njih ne ulaze: Koran to zabranjuje. S obzirom na to, naslov knjige je uspešno izabran: u njoj, u većini delova, nailazimo na figure bez lica.″ Reč, br. 10, 1995, str. 100.
2 Zoran Božović u napomenama za Večeri... navodi motive iz folklornog majdana koje je koristio Gogolj: „Predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago (Soročinski sajam) potiče iz narodnih legendi i priča. Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom (Veče uoči Ivanjdana) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u Strašnoj osveti narodna legenda o ’velikom grešniku’. Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se pronaći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih
narodnih pesama.″
Večeri..., str. 255.
3 M. Bahtin, Rable i Gogolj, Treći program, br. 96–99, 1992, str. 222.
4 Nabokov, Bjelinski, Mereškovski, Geseman, Ž. de Proajar, R. Šovari...
5 Г. А. Гуковский, Реализм Гоголя, Moskva, Leningrad, 1959, str. 36.
6 Nana Bogdanović, Predgovor u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Izabrane pripovetke, Beograd, 1964, str. 18 i 20.
7 Isto, str. 17.
8 Maja Bošković, Realizam i romantizam u Gogoljevoj koncepciji folklora, Republika, br. 7–9, 1951, str. 662.
9 Ipak, N. Bogdanović, M. Bošković i R. Šovari na kraju će konstatovati dominantnost Gogolja realiste nad Gogoljem fantastom.
10 Čini se da vršenjem zamene pripovedaka Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka iz Večeri... i Vija iz Mirgoroda, ne bismo narušili tematski sadržaj ovih zbirki, naprotiv, poboljšali bismo ga. I. F. Šponjka... najavljuje zbirku Mirgorod svojim realizmom, odsustvom folklora, fantastike, usmenog kazivanja (osim grotesknog sna na kraju koji podseća na kasnijeg Gogolja), a Viju kao da je mesto u Večerima... sa svojim folklorom, stravom, „jezovitom poetičnošću″.
11 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 132.
12 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 38.
13 Vladimir Nabokov, Nikolaj Gogolj, Zagreb, 1983, str. 77.
14 Собрание сочинений XVI, str. 300–301.
15 Izjavu jednog očevica navodi D. S. Mereškovski, u: Gogolj i đavo, Delo (Beograd), br. 8–9, 1985, str. 259.
16 Isto, str. 267.
17 Žaklin de Proajar, Da li je Gogoljev đavo romantičan?, Književna reč, br. 21, 1973, str. 18.
18 Močuljski navodi reči iz Gogoljeve predsmrtne molitve: „Oprosti, Gospode. Sveži ponovo satanu tajanstvenom silom nepojmljivog Krsta.″ Gogoljev duhovni put, str. 167.
19 O ovome opširnije u: J. V. Man, Realno i fantastično, Treći program, br. 96–99, str. 252–257.
20 Ništavnost likova i ironičan odnos prema njima ogleda se i u samoironiji Gogoljevog pseudonima za jednu svoju priču – 0000.
21 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 7.
22 „Šta samo nemam? Želeo bih da znam šta mi nedostaje.″ Isto, str. 173.
23 V. Nabokov, nav. delo, str. 145.
24 Boris Ejhenbaum, Kako je napravljen Gogoljev Šinjel, Letopis Matice srpske, 1967, str. 260.
25 Собрание сочинений VI, str. 48–49.
26 R. Šovari, R. Zogović.
27 Rečnik književnih termina, Beograd, 1986, str. 304.
28 Isključujući, naravno, lik kneza iz drugog dela poluspaljenih Mrtvih duša.
29 N. Gogolj, Mrtve duše, Beograd, 1987, str. 182.
30 Na ukrajinskom Gogoljevo prezime se izgovara otprilike kao: Hohol.
31 Aleksandar Blok u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, Sarajevo, 1983, str. 245.
32 Собрание сочинений VIII, str. 217.
33 A. Blok, nav. delo, str. 245.
34 Dmitrij S. Mereškovski, Gogolj, stvaralaštvo, život, religija, Savremenik, br. 6, 1984, str. 561.
35 K. Močuljski, Gogoljev duhovni put, str. 108.
36 Mila Stojnić, N. V. Gogolj, Izraz, br. 10, 1959, str. 290.
37 Gadost i prljavština odnose se prvenstveno na likove iz Revizora i Mrtvih duša.
38 „Neobično je što se ni u jednom Gogoljevom delu ne razvija čovekov karakter, strast i ostalo; kod njega prepoznajemo samo portrete, čoveka in statu, nepokretnog, nepromenljivog, niti raste, niti se smanjuje″ kaže Vasilij Rozanov u tekstu O Gogolju, Savremenik, 1984, str. 391.
39 Roman Šovari, Gogoljev stil, Republika, br. 10, 1950, str. 705.
40 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, Beograd, 1964, str. 260.
41 Isto, str. 160.

Dejan Vukićević, Osobenosti Gogoljeve pripovetke II

 

Može se uo

iti paralela između razvoja Gogolja-pisca i na

ina na koji koristi humor. U Ve

erima... nailazimo na razuzdan, neposredni, selja

ko-idili

ni humor čiji je glavni pokretač niko drugi do sam đavo: "Mraz je još ja

e stegao i gore u visinama je tako zahladnelo da je đavo skakutao s jednoga kopitašca na drugo i duvao u promrzle šake ne bi li ih bar malo ugrejao. Nije ni teško promrznuti onome, ko po čitav dan tumara po paklu, u kome, kao što je poznato, zimi nije tako hladno kao kod nas. On tamo natakne kalpak i stane pred ognjište kao pravi glavni kuvar, pa s istim uživanjem pe

e grešnike s kakvim obi

no žene na Božić peku kobasice."(1) Đavo kija od burmuta, ne voli peša

enje, ali voli da mu zvecka u džepu, da se kocka, i – ta "đavolska bagra ne drži postove", uzvikuje deda iz Izgubljenog pisma otišavši do pakla.
U pripovetkama
Mirgoroda – Starovremske spahije, Taras Buljba i Vij – humora gotovo da i nema, a ako se i gde-gde javi, prigušen je, ali zato Pri

a o tome kako su se zavadili...(2) vrca humorom koji postiže najrazli

itijim efektima koji se uglavnom mogu svesti na jedan nivo – jezi

ki. Jedno od klju

nih sredstava u predstavljanju lika je i alogizam (kao što je slu

aj s "divnim čovekom Ivanom Ivanovi

em" u jednom od narednih citata). Naime, retko ćemo sresti komi

nu scenu ili događaj (npr. kad svinja ule

e u sudnicu i zgrabi optužnicu), uvek je to kod Gogolja neka igra re

ima, neobi

an opis, stilska figura ("Agafja Fedosejevna je na glavi nosila maramu, na nosu tri bradavice")(3). Ovakva karakterizacija pre je parodija sebe same.
"Glava Ivana Ivanovi

a li

i na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforovi

a na rotkvu okrenutu gore."(4) Dva junaka su jezgrovito i slikovito predstavljena kao lice i nali

je jedne iste stvari. Uopšte, uvode se likovi na dotad skoro nepoznat na

in. To što je Akakijev krojač Petrovič ćorav na jedno oko svakako umanjuje njegove radne sposobnosti, ali kakve veze ima njegovo rošavo lice sa spretnošću kojom je krpio pantalone i frakove i to "razume se, kada je bio trezan i kada u glavi nije imao nikakvih drugih planova"?
U sudskom sporu jedan od dva Ivana krajnje ozbiljnim i zvani

nim tonom objašnjava da je nazvan "gusanom, dok ceo srez mirgorodski zna da se ja ovom gnusnom životinjom nisam nikad nazivao, niti nameravam da se ubudu

e nazivam". Kao dokaz pruža se mati

na knjiga crkve Svete trojice, "a gusan, kako je svima iole u

enim ljudima poznato, ne može biti zapisan u mati

nu knjigu, jerbo gusan nije čovek, već živina, što je čak i onima koji nisu bili u seminariji opštepoznato"(5).
Realizovanu metaforu Gogolj na najbolji na

in koristi u Nosu, Portretu i Zapisima jednog ludaka. Nos majora Kovaljova je "odšetao", "živi" portret zaista oživljava, a "živeti kao kralj" se može, doduše, u ludnici. Raznim digresijama(6), narušavanjem motivisanog pripovedanja i poigravanjem čitala

kom pažnjom Gogolj postiže i efekt autopoeti

nosti koji se bitno vezuje za tzv. postmodernu književnost.
Naj

ešće se komi

ni efekt postiže beskrajnim ponavljanjem istih re

enica čiji je predmet obi

no neka sitnica kao što je i u našem gornjem primeru dijaloga Ivana Ivanovi

a sa sudijom Demjanom Demjanovi

em, ili npr. na samom po

etku te pripovetke: "Divnu dolamu ima Ivan Ivanovič! Savršenu! A astrahan što je! Uh, što je astrahan!... Kladim se da niko nema takvog astrahana"(7), ili iznenadnim obrtom: "Znate li Agafju Fedosejevnu? To je ona što je odgrizla uho članu sudskoga ve

a. Divan je čovek Ivan Ivanovič!"(8)
Digresivnost je jedna od karakteristika Gogoljevog stvaranja kojom, takođe često, postiže komi

an efekt poigravaju

i se pravilima motivisanog pripovedanja i našom čitala

kom pažnjom: "O ovome kroja

u, razume se, ne bi trebalo mnogo govoriti, ali pošto je uobi

ajeno da se u pripoveci karakter svake li

nosti potpuno ocrta, nema druge, nego i Petrovi

a na sredu", i malo dalje: "Kad smo već spomenuli njegovu ženu, treba i o njoj kazati reč-dve; na žalost, o njoj se malo šta znalo, valjda samo toliko da je Petrovi

eva žena i da na glavi nosi kapu a ne maramu".(9) To može biti i nemotivisana, besmislena digresija o nekoj sitnici: "Na mundiru na

elnika policije bilo je osam dugmadi, a deveto, kako se pre dve godine za vreme litije, prilikom osve

ivanja božjeg hrama, otkinulo, tako ga panduri i dan-danas ne mogu da nađu, premda na

elnik policije, pri raportu koji mu kvartalni nadziratelji podnose svakog dana, uvek pita: da li se našlo dugme."(10)
Nemotivisanim pripovedanjem, možda je bolje to definisati motivacijskim iskliznu

em, Gogolj se vrlo rado koristi. Katkad je u pitanju nemotivisani gest junaka: "Starica ga do

eka, pokloni se, pa se zablenu nekud i ostade na mestu"; "Dolazak Ivana Nikiforovi

a, i to još u sud, beše tako neobi

an da sudija dreknu a sekretar prekide čitanje. Jedan od pisara, obu

en u nešto nalik na sukneni polufrak, gurnu pero u usta a drugi proguta muvu. Čak i onaj invalid koji je obavljao dužnost kurira i stražara i do tog trenutka stajao na ulazu i češao se ispod prljave, na ramenu zakrpljene košulje, čak i on zinu i nagazi nekog na nogu."(11) Katkad naratorovo skakanje s teme na temu, s jednog na drugi biografski detalj: "Njegova pedanterija išla je dotle da je odredio sebi da ženu ne ljubi više od dva puta na dan, a da je nekim slu

ajem ne bi još koji put poljubio, nikada nije stavljao u supu više od jedne kaši

ice bibera. Međutim, nedeljom to pravilo nije tako strogo poštovao, jer je tada ispijao po dve flaše piva i jednu flašu rakije od kima, koju je posle uvek kudio."(12) I pored sviklosti na gotovo manir neo

ekivanog svršetka pri

e, poput kraja pripovetke Zapisi jednog ludaka i bradavice ispod nosa alžirskog beja, čitalac se (a samo se može zamišljati reakcija onog iz 19. veka), ipak, iznenadi kad, na svršetku pri

e (Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovi

), pro

ita: "Dosadno je na ovom svetu, gospodo!" Po komi

nom, i u isto vreme grotesknom, iz petrogradskog ciklusa izdvajaju se i Nos, Šinjel i, posebno, Zapisi jednog ludaka.
Onomastika kod Gogolja zna

ajna je bar iz tri razloga. Prvi bi bio zna

enjski, drugi zvukovni, a tre

i – humoristi

ki. Govorenje kroz imena svakako nije nov postupak. Jurij Man u tekstu Realno i fantasti

no daje kra

i pregled onomastike kod Gogoljevih prethodnika – Izmajlove, Narežnog, Bulgarina. Gogoljevi "potomci" takođe su to radili (da pomenemo samo imena Raskoljnjikova i Smerdjakova). U Mirgorodu i takozvanim "petrogradskim pripovetkama" Gogolj počinje da govori i kroz imena likova (imena koja će po Ejhenbaumovom tvrđenju vrlo brižljivo davati i menjati iz redakcije u redakciju) tako što ih "opredmećuje". Ponavljanjem glasovnih grupa i imena u prezimenu, kao i davanjem istih imena nekolicini likova, oni dobijaju crtu uniformnosti i tako se gradi izvestan podsmešljiv ton: Demjan Demjanovič, Akakije Akakijevič, Pifagor Pifagorovič Čertokucki, Ivan Ivanovič i njegov suparnik Ivan Nikiforovič(13). Drugima će dati posprdna ili, jednostavno, smešna imena-složenice kao Čuhopupenko (Svrbonjić), Kizjakopupenko (Suva balega), Pupopuz (Trbonjić), Sverbiguz, Golopuz, Golopupčenko, Golokopitenko, Zakrutiguba (čovek stisnutih usana), Smačnjenkij (Ukusni), Balaban (Ždrebac), Krutoriščenko (Tvrdi sir), Hlosta (Lenčuga), Nazarovič (Okati), Pereperčiha (переперчить – zabiberiti), Kuročka (Kokica), Šponjka (Klin), Vakula (Varalica), Dejepričastije (glagolski prilog, inače profesor ruske gramatike), Piskarjov (od reči šaran), a kobili iz Kočije puno ime Agrafena Ivanovna(14). Ovaj će postupak dovesti, reklo bi se, do savršenstva u kasnijim delima – Ženidbi, Revizoru, Mrtvim dušama: Čičikov, Ljuljukov, Petar Ivanovič Bopčinski i Petar Ivanovič Dopčinski, Ljapkin-Tjapkin (brzo-kuso), Anton Antonovič, Luka Lukič itd.(15)
Samo Gogoljevo prezime zaslužio je neki njegov predak, verovatno se noseći kicoški jer гоголь znači patak (u smislu šepurenja). Svoj nadimak iz detinjstva Rudi (riđi) Panjko iskoristio je u Večerima... davši naratoru to ime.
Stilska figura koju ćemo veoma često sresti je kontrast. Ali, prilikom krutog definisanja ovog termina primenjenog na Gogoljevu prozu nailazi se na otpor. Naime, u Gogoljevom kontrastu naići ćemo istovremeno i na ironiju, oksimoron, paradoks i antitezu. "Da bismo čitaocima još bolje pokazali stepen obrazovanosti P-skog pešadijskog puka, dodaćemo da su dvojica oficira bili strašni kockari."(
16) "Njegov mrtvački sanduk tiho, bez religioznog obreda, povezli su na Ohtu, za njim je išao i plakao samo jedan vojnik-stražar, i to zato što je bio pijan."(17) Kasnije će u Mrtvim dušama Gogolj biti jasniji, "decidiraniji i kontrastniji": "Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja."(18) Vitomir Vuletić dobro uočava da je obično negiranje jače što je sama pohvala snažnija, kao u prethodnom primeru.
Dovođenjem u vezu "svinjskog karaktera" sa valjanošću čoveka, pijanstvo s plakanjem na sahrani ili kockanje s obrazovanošću Gogolj postiže humorni efekt, istovremeno bespoštedno karakterišući svoje junake.
Govoreći o grotesknom kod Gogolja, Boris Ejhenbaum kaže da je za stil groteske neophodno situaciju smestiti u vrlo mali zatvoren krug "nestvarnih emocija" da bi se u tako od realnosti izolovanom krugu mogla razviti "igra sa realnošću" u kojoj će se zanemariti psihološka i logička uslovljenost, gde će nastati mogućnost da "sitnica može narasti do kolosalnih razmera", i gde će se tako stvoriti prostor za hiperbolu. Nana Bogdanović za osobenosti Gogoljevog stvaralaštva uzima tri osnovna činioca: "Intenzivno osećanje realnosti, specifičan, najčešće tragično obojen humor, ubedljivo hiperbolisanje do groteske i čak do apsurda"(
19), a mi bismo mogli da proširimo i na digresivnost, nemotivisanost, dubok osećaj za fantastično, isticanje sporednog umesto glavnog, nebitnog umesto bitnog itd.
Hiperbola je, može se reći, Gogoljevo omiljeno stilsko sredstvo kad je u pitanju čitav opus. Čini se da Andrej Beli ne
preteruje kad za njega kaže da se "otrovao hiperbolama". Ilustrovaćemo to kratkim reprezentativnim citatima iz Revizora:
"– Recite, molim vas, čini mi se da ste juče bili malo niži rastom, zar ne?
– Lako je moguće."(
20)
i Mrtvih duša:
"Čičikov pogleda i vide da doista nema na njemu ni lančića ni sata. Njemu se čak učini da mu je i jedan bakenbard manji i da nije onako gust kao onaj drugi."(
21)
Na početku pripovetke Nos berberin Ivan Jakovljevič se budi na sledeći način: "Pridigavši se u krevetu, video je svoju suprugu, damu dostojnu poštovanja i veliku ljubiteljku kafe, kako izvlači iz peći porumenele hlepčiće". Dama dostojna poštovanja, koja je pri tom i velika ljubiteljka kafe odlična je ilustracija za Gogoljev tipičan spoj uzvišenog i banalnog. Ali, kad se tome doda scena u kojoj takva dama vadi iz peći porumenele hlepčiće, dobije se i hiperbola navedenog grotesknog spoja. Preterivanjem je posebno bogata pripovetka Taras Buljba, što je logično jer je to uobičajen način predstavljanja epskih junaka. Kad Ostap zahrče na livadi, trava se povija.
Po sopstvenom svedočenju Gogolj nije stvarao ništa "iz glave"(
22) već je sve uočavao u prirodi, oko sebe, dakle, njegov svet nije izmišljen, već svet prema kome, čini se, oseća pritajenu nelagodnost i odbojnost i prikazujući ga na baš takav način, želi da ga menja (što je, uostalom, i sam često napominjao). "Skupiti sve odvratno na jedno mesto i to ismejati", deviza je Gogoljeva. Smeh, "jedini pozitivni junak", kod Gogolja lako preraste u satiru, a kad sve preraste u grotesku onda se, čitalac, da parafraziramo Bjelinskog, smeje dok čita, a plače kad pročita.

Pesimizam, sumornost, seta
Gogoljevu sklonost pesimizmu i melanholiji srećemo na stranama pripovedaka, a napose u pismima i svedočenjima poznanika i savremenika. Kada se tome pridodaju manična kao i izrazita hipohondrična priroda, bude jasniji njegov nesmiraj i večita težnja za odlaskom, traganjem, ako ne, zapravo, bežanjem. U korenu Gogoljeve hipohondrije, duševnog rastrojstva, strahova, lutanja i traganja za nečim što ni on sam nije znao da definiše, svakako je njegov temperament. Ovako će se na jednom mestu autopoetički osvrnuti: "Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti."(
23)
Tema koja će u ovom radu biti svesno zaobiđena, pre svega zbog neiscrpnosti, jeste Gogoljeva religioznost. Da li se radilo o ljubavi prema Bogu ili o strahu od đavola – ni umnije glave od ove nisu mogle da dokuče. Zašto nema radosti, lepote i ljubavi, već praznine, dosade, greha, tuge i pustoši? Kako to da religiozan pisac, a Gogolj nam se tako zasigurno predstavljao, vidi i prikazuje samo ružne pejzaže ljudske duše? "Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu."(24) "Napuštenog vreba čama. I biva teško i tužno na srcu, i ničim da mu pomogneš."(25) Kao da eho poslednjih rečenica odzvanja Ujevićevom Svakidašnjom jadikovkom. Ta čama, "izrovano, crno polje", "dosadna kiša, plačljivo nebo" pejzaži su Gogoljeve proze. "Miris groba" veje iz "nepojamno užasne sudbine svega dobrog na zemlji".
Motiv izopštenosti i nepripadanja ovom svetu čest je kod Gogolja. Sa ove strane su čamotinja, progon, muke, bolest, ludilo, greh, sa druge idilična predstava spokoja i kuće u "plavoj daljini": "Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete!"(
26)
U smislu eksplikacije očaja i straha, nemogućnosti opstanka u ovome svetu indikativna je scena iz Strašne osvete s kojom su neki poredili Gogoljev odnos sa ocem Matvejem, a u kojoj se grešnik obraća isposniku:
"– Oče! moli se! moli se! – viknu očajnički. – Moli se za izgubljenu dušu! – i stropošta se na zemlju.
Sveti isposnik se prekrsti, uze knjigu, otvori je, ali užasnut ustuknu – i ispusti knjigu.
– Ne, grešniče nad grešnicima! Nema za tebe milosti! Idi odavde, ne mogu se moliti za tebe!
– Ne možeš? – viknu kao pomahnitao grešnik.
– Pogledaj, sveta slova u knjizi puna su krvi. Još nikad na svetu nije bilo takvog grešnika!
– Oče, ti mi se podsmevaš!
– Odlazi, prokleti grešniče! Ja ti se ne podsmevam. Mene strah obuzima. Nije dobro biti s tobom."(
27)
Možda bi lakše, u poslu detektovanja osobenosti Gogoljevih pripovedaka (a i stvaralaštva uopšte), bilo krenuti sa suprotne strane, tj. otkrivati čega nema. Ako bi istraživanje krenulo u tom pravcu, upadljivo bi se pojavio nedostatak motiva – ljubavi. Ako se izuzme romantična veza Andreja Buljbe sa Poljakinjom iz neprijateljskog tabora, surovo kažnjena veza, teško da se mogu naći stranice na kojima Gogolj koristi motiv ljubavi koji je inače najčešći pokretač radnje. S druge strane, nije retko Gogoljevo poistovećivanje žene i đavola. Iz ove dve premise Močuljski izvlači sledeći zaključak navodeći na kraju Gogolja: "Gogoljeve misli o demonskoj prirodi lepote i pogubnosti zasnovane [su] na njegovom ličnom psihološkom iskustvu: on se užasavao ljubavi predosećajući njenu strašnu rušilačku snagu na svojoj duši, njegova priroda je bila u tolikoj meri osećajna da bi ga ’taj plamen pretvorio u prah za jedan tren’."(28)

Hofman – Gogolj – Harms
Osmatrajući s našeg vidikovca, početka 21. veka, uočavamo značaj književne tradicije i nasleđa u proučavanju književnosti i onih koji je stvaraju. Po pravilu, pisci ili negiraju ili se oslanjaju na prethodnike. Ni Gogolj nije izuzetak. Ono što je zatekao u ruskoj literaturi nije bilo mnogo, tako se pretpostavlja da su značajniji uticaj na njega izvršili samo Veljtmanovi putopisi, Daljova upotreba skaza i Solovjovljeva književnost nonsensa. Međutim, ogroman uticaj s početka 19. veka pretrpela je ruska književnost i misao uopšte, pa i sam Gogolj, od nemačke romantičarske književnosti i filozofije. Pouzdano se zna da se Gogoljevo iako neveliko obrazovanje oslanjalo na nemačku književnost, a onaj ko je privukao njegovu najveću pažnju, čini se, bio je Ernst Teodor Amadeus Hofman. Nekoliko biografskih tačaka čak im se i podudaraju: doživeli su približno iste godine – Hofman 46, Gogolj 43, bavili se činovničkim poslom, imali sklonost ka pozorištu, osrednje i nesistematično obrazovanje, psihičku labilnost – Hofman je umro od Tabesa dorsalisa(
29), Gogolj od duševnog rastrojstva. Zna se da je Hofman bio zainteresovan za stare hronike i legende koje je nazivao "rudnikom đavolija", i da su njegova pripovetka Falunski rudnici i Tikova Volšebna ljubav veoma bliske Gogoljevoj Noći uoči Ivanj-dana. Isto tako se dovode u vezu Hofmanov Ignac Dener, Tikov Petrus Apone i Gogoljeve Strašna osveta i Majska noć. Osnovna razlika u predstavljanju đavola u Hofmanovoj i Gogoljevoj prozi je u tome što je kod prvog on ozbiljan gradski gospodin, a kod drugog seoski šeret.
Nana Bogdanović u eseju
Gogolj i Hofman, navodeći sličnosti i razlike između dvojice autora ostaje pri tezi da se oni, ipak, razdvajaju u velikoj meri jedan od drugog u "dva sasvim posebna, svoja sveta"(30), a mi ćemo, iako potvrđujući ovu tezu, pokušati da uticaju nemačkog na ruskog pisca pridamo malo veći značaj.
Brižljivim posmatranjem uočilo bi se mnogo niti koje vežu književnost nemačkog romantizma s Gogoljem. Hofman je često koristio dijabolične, bolesne, opsesivne i tipove opsednute ludilom(
31). Paralele možemo naći i u sukobljavanju realnog i idealnog, sna i jave, u korišćenju humora. Pirogov, Poprišćin i Čartkov slični su Hofmanovim likovima sa opsesijama, halucinacijama, bolesnim stanjima; tu je i zajednički motiv razumnih životinja u Zapisima jednog ludaka i Mačku Muru; likovi činovnika i umetnika itd.
Neizbežno je poređenje Hofmanove
Priče koja opisuje nekoliko potpuno neverovatnih događanja: Izbor neveste, i pripovetke Nos. "Ali tada, Kraljevom ulicom naiđe neki nitkov i, onako u prolazu, otrgnu mi obe noge pa pobeže s njima trkom, smejući se glasno. A ja, jadni tajni kancelarijski sekretar, ljosnuh u gadno ulično blato i stadoh da zapomažem: ’Noćni stražaru, slavna policijo! Trčite ovamo, ovamo, držite lopova, držite lopova! Ukrao je moje noge!’ Međutim, gore, u opštini, iznenadno se sve umirilo i zamračilo, a moj glas se izgubi u vazduhu i niko ga ne ču! Već sam počeo da očajavam kad se onaj čovek vrati i, trčeći besomučno, dobaci mi u lice moje noge. Tada skočih koliko sam mogao brže, onako potpuno zgranut, i uleteh u Špandausku ulicu. Stigoh do svoje kućne kapije, sa već izvađenim ključem od kuće u ruci, a kad tamo, ja – lično ja – već stojim pred vratima i besno gledam sebe, ovim istim krupnim crnim očima koje su u mojoj glavi", malo kasnije: "Venijaminov naočiti nos odjedanput se toliko izduži da je prošao pored samog Albertininog lica i glasnim praskom čvrsto udario u suprotni zid, Venijamin ustuknu nekoliko koraka, a nos se odmah uvuče natrag", i pre toga: "O bože – viknu tajni kancelarijski sekretar izvan sebe – o bože, zauvek zeleno lice! Šta će na to ljudi, šta će da kaže njegova ekselencija gospodin ministar? Neće li njegova ekselencija poverovati da sam lice obojio zelenom bojom prosto usled sramotne svetske taštine? Ja sam propao čovek, izgubiću službu jer država ne može da trpi tajne kancelarijske sekretare sa zelenim licima. Jao meni, najjadnijem među ljudima..."(32)
Već na prvi pogled jasno su uočljivi predmetna podudarnost, tretiranje problema na sličan način; tu se, kao i kod Gogolja, bez ikakvog racionalnog razloga i povoda dešavaju najneverovatnije stvari, major Kovaljov bez nosa ima iste probleme kao i Tusman sa zelenim licem. Poznati su i motivi iz Šamisoovog Petera Šlemila sa čovekom bez senke i Hofmanovog Erazmusa Špikera sa čovekom bez odraza u ogledalu, koji se mogu dovesti u vezu s nestankom nosa i oživljavanjem portreta u istoimenoj Gogoljevoj pripoveci.
Na samom početku
Izbora neveste nailazimo na sledeći "događaj": "Navikao se na to da svlačenje kaputa i čizama završi upravo u trenutku kad na tornjevima crkava Sv. Marije i Sv. Nikole počne da izbija jedanaest časova, tako da već bude u udobnim papučama i da navuče noćnu kapu kad zabruji poslednji udar zvona"(33), i ako uporedimo sa sledećim mestom iz Priče o tome kako su se zavadili...: "Potom naredi Gapki da mu donese mastionicu i pero, pa sam, svojom rukom ispiše na hartiji sa semenom: ovu dinju pojeo sam toga i toga datuma. A ako se tom prilikom desi i neki gost, doda: učestvovao taj i taj"(34), videćemo podudarnost u suvišnoj preciznosti, dokonom sitničarenju junaka, onome u čemu će Gogolj postati "nenatkriljiv majstor ’sitnica’, minijaturni slikar, cizelir"(35).
Ako uzmemo pojam fantastičnog u onom užem hofmanovsko-poovskom smislu, dakle ako podrazumevamo efekt čuđenja i osećanja straha, nepostojanje granice realnog i irealnog, onda za pripovetke
Vij, Portret i, delimično, Nevski prospekt možemo reći da su hofmanovske, čime se naravno, ne negira originalnost i autohtonost Gogoljevog dela.
O Gogoljevom uticaju na druge pisano je mnogo. Lav Zaharov u jednom članku kaže: "Pred tim delom, može se reći, položili su zakletvu gorostasi ruske književnosti. A prvi među njima – F. M. Dostojevski".(
36) Na listi su i Turgenjev, Pisemski, Njekrasov, Remizov, Zamjatin, Piljnjak, Bulgakov, Tolstoj, Mereškovski, Beli, Ostrovski i ostali. Gogolj je uticao i na srpski romantizam i realizam, na Glišića, Lazarevića, Sremca, Nušića(37).
Međutim, ovde ćemo, bez pretenzija da do kraja objasnimo, pokušati da osvetlimo jedan "slučaj", koji je, čini se, ostao nezasluženo u tami – "slučaj Petrograđanina Danila Ivanoviča Juvačova Harmsa (1905–1942)". Gogoljev uticaj uočljiv je pri prvom pogledu na Harmsove "slučajeve" – kratke priče, drame, pisma, anegdote. Imena junaka analogna su Gogoljevim: Semjon Semjonovič, Aleksej Aleksejevič Aleksejev, Pakin i Rakukin, Koškin i Maškin. Siže je uprošćen, a najčešće ga i nema, korišćeni su kalamburi, neočekivani završeci, nemotivisano pripovedanje, grotesknost, zanimanje za ružnu stranu života, zamena bitnog nebitnim, glavnog sporednim, obični ljudi iz gomile kao junaci, humor zasnovan na efektu iznenađenja i apsurdu.
Kada bismo pročitali, recimo, rečenice: "Razmišljao je, razmišljao, i na kraju nije znao šta da misli", ili: "Međutim, tu zbivanja odjednom prekriva magla, tako da niko ne zna šta se dalje dogodilo" van konteksta, pre bi nam pao na pamet Harms kao autor. No, u pitanju je Gogolj, iako bi navedene rečenice sasvim lako mogle da se nađu i u Harmsovoj prozi.
"Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja"(
38), piše Harms u dnevniku iz 1937. Da je bio veliki poštovalac Gogolja, govori i podatak o prvom mestu na njegovoj "rang listi" pisaca, a o odnosu ova dva autora u građenju svojih junaka govori Dejan Mihailović: "Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati ’građani’ predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, takođe su model ’malih ljudi’ kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se međusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju".(39)
Harms "teoriju besmislice" dovodi do krajnjih granica, a granice logičnog razmiče, apsurd izdiže iznad stvarnog, umetnost iznad istine i, ako smo za Gogoljevo delo rekli da je fantastični realizam, za Harmsovo možemo reći da je realna, živa fantastika.(40)
 

*
"Ukrajinski slavuj"(41), "veliki talenat, genijalni pesnik i prvi pisac savremene Rusije"(42), "osnivač naturalne škole"(43), "otac ruskog romana i proze"(44), "đavo koga su zbog nekakvog dobrog dela prognali iz pakla na zemlju"(45), hrišćanski mistik, "veliki snevač, spadalo, mag"(46), rđav profesor istorije, "jedan od rijetkih klasika koga ruski avangardisti nisu zbacili s parobroda suvremenosti"(47), fantasta i realista, "jedan od najoriginalnijih stvaralaca za koga zna svetska književnost"(48), i valjda nećemo preterati ako kažemo – preteča (uz Bodlera) "estetike ružnog" 20. veka, autor čiji je stvaralački opus (relativno kratak – 1829–1847) (ili "štampani grehovi" kako je on to voleo da nazove) tako širok da ide od ukrajinskih "đavolijada" inspirisanih neiscrpnim folklorom, preko Tarasa Buljbe, nadahnutog nacionalnim romantizmom, petrogradskih pripovedaka prepunih apsurda i nemotivisanog pripovedanja, Zabeležaka jednog ludaka – duboko psihološki motivisanog prikaza ludila, do Revizora, Ženidbe i Mrtvih duša – poema ljudske niskosti i gluposti. Pisac koji će se, verovatno, uvek čitati i čije će se implikacije tek otkrivati i tumačiti.
Gogoljev "pošljak" istrgnut iz gomile, bez sadržaja i lica, bez nosa i šinjela(
49), postaje značajan poput Odiseja, Hamleta, Don Kihota, Jozefa K., pomoću veličanstvene magije svog tvorca. Njegovi likovi tako, paradoksalno, dobijaju neku punoću, boje, značenje u kontekstu čitavog opusa i postaju pravi junaci u antimitskom i antijunačkom vremenu. Ne samo da je zadovoljio zahteve romantičara za ironijskom distancom, već je sve što je uradio obojio ironijom. Posebno svoje likove koji su se s mukom otcepljivali od njega, tako da se može govoriti i o samoironiji, pa i o "gogoljevskoj" ironiji.
Njegova najveća zasluga je, možda, u proširivanju granica ljudskog znanja i mašte. Kontrastiranjem, pre svega, ukazao je na sličnost našeg sveta sa paklom, istovetnost sna i jave; da nije uvek sve logično, da sitnica može biti velika (za
banalno(50) on nam je prvi širom otvorio oči), da je nemoguće moguće, da tanka crta razdvaja ludost od umetnosti(51).

 

Napomene

1 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 152.
2 Prva ruska humoreska po rečima R. Šovarija.
3 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 183.
4 Isto, str. 172.
5 Isto, str. 190. Ovakvih primera bi se, posebno u ovoj priči, moglo naći gotovo na svakoj strani. Prijavljivanje krađe od strane jedne svinje i zahtev za njenim hapšenjem ili klanjem, ali da se donosiocu vesti, pri tom, ako se budu pravile kobasice, pošalje par od onih od krvi i sala, jer ih Agrafena Timofejevna mnogo voli!
6 Treba se samo setiti one digresije-uvoda na samom početku Šinjela o tome kako je Akakije Akakijevič dobio ime.
7 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 134.
8 Isto, str. 134.
9 Isto, str. 258–259.
10 Isto, str. 169.
11 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 176, 189–190.
12 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 34.
13 Ali Gogolju nije dovoljno što se glavni junaci zovu isto već uvodi i trećeg Ivana Ivanoviča koji je, doduše, lako prepoznatljiv: "Ivan Ivanovič – ne naš Ivan Ivanovič, već drugi, koji je ćorav na jedno oko." N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 202.
14 U dramskom odlomku Kockari špil karata se zove Adelaida Ivanovna!
15 V. Jurij V. Man, Realno i fantastično, Treći program, br. 96–99, 1992; Vitomir Vuletić, Nikolaj Gogolj i njegove tri "idile", Novi Sad, 2004.
16 N. V. Gogolj, Večeri na seocetu kraj Dikanjke, str. 225.
17 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 27. Moglo bi se navesti sijaset sličnih primera: "Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane." Mirgorod, str. 156. "Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima." Isto, str. 160. "Šefa policije, koji je bio pametan čovek, ali je po čitav dan spavao: od ručka do večere, i od večere do ručka." Šinjel i druge pripovetke, str. 139. "Načelnik je bio veliki ljubitelj umetnosti i manufakture, ali je državnu novčanicu pretpostavljao svemu ostalom." Isto, str. 51.
18 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 97.
19 N. Bogdanović gest cenzora koji je odbio štampanje knjige ne otvorivši je, zbog učenja pravoslavne crkve o dušama koje ne mogu biti mrtve, naziva "replikom dostojnom junaka Revizora i Mrtvih duša".
20 N. V. Gogolj, Revizor, str. 62.
21 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 64.
22 "Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao... moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi". M. Stojnić, nav. delo, str. 292. Nešto slično kaže i u Autorskoj ispovesti: "Moj predmet su uvek bili stvarnost i život u njegovom sadašnjem obliku, možda stoga što je moj um uvek bio sklon realnosti i opipljivoj koristi. S vremenom se u meni sve više učvršćivala želja da postanem savremeni pisac. Ali istovremeno sam uvideo da je nemoguće, prikazujući stvarnost, ostati u onom uzvišenom i spokojnom stanju koje je neophodno za stvaranje velikog i skladnog dela. Sadašnjost je suviše živa, suviše pogađa, suviše razdražuje i piščevo pero neosetno i neprimetno prelazi na satiru, pored toga, kada si sa drugima i manje-više stvaraš s njima, vidiš pred sobom samo one ljude koji stoje pored tebe; celu gomilu i masu ne vidiš, ne možeš sagledati celinu. Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši je od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost." N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 132.
23 N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 364.
24 Gogoljeve reči u: K. Močuljski, Gogoljev duhovni put, str. 121.
25 N. V. Gogolj, Soročinski sajam, str. 88.
26 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 170.
27 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 215–216.
28 K. Močuljski, nav. delo, str. 74.
29 Sušenje leđne moždine praćeno poremećajima stabilnosti hoda, posledica sifilisa.
30 N. Bogdanović, Književne analize, Novi Sad, 1987, str. 24.
31 Hofmanovo delo često se naziva i "epopejom ludila".
32 Ernst Teodor Amadeus Hofman, Izbor neveste, Beograd, 1980, str. 98.
33 Isto, str. 43.
34 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 135.
35 R. Šovari, nav. delo, str. 704.
36 Lav Zaharov, Realnost nerealnog kod Gogolja, Život, br. 9–10, 1958, str. 790.
37 Nušić čak svoje Sumnjivo lice naziva "gogoljijadom u dva čina".
38 Preuzeto iz: Dejan Mihailović, Pogovor, u: Danil Harms, Slučajevi, Beograd, 1989, str. 236.
39 Isto, str. 233.
40 Da pomenemo i jednu zanimljivost. Gogolj u Nevskom prospektu jednom obućaru, sporednom liku, daje Hofmanovo ime. Nešto slično radi i Harms kada Gogolja u dramoletu stavlja u potpuno besmislenu situaciju gde se neprestano sapliće o Puškina, kao i ovaj o njega. I Gogolj i Harms, ovim već poznatim postupkom, kao da žele da svoje pisce-uzore, stavljajući ih u smešne situacije, prizeme (možda se na taj način oslobađajući njihovog uticaja).
41 A. Blok, nav. delo, str. 248.
42 V. G. Bjelinski, nav. delo, str. 163.
43 Isto, str. 219.
44 Nikolaj G. Černiševski, Estetički i književno-kritički članci, Beograd, 1950, str. 158.
45 Ruska fantastična pripovetka, Beograd, 1987, str. 321.
46 Isto, str. 321.
47 Pojmovnik ruske avangarde, br. 6, Zagreb, 1989, str. 312.
48 Ruska fantastična pripovetka, str. 321.
49 "Gogolj je prvi zapazio nevidljivo i najstrašnije zlo ne u tragediji, već u nepostojanju svega tragičnog, ne u snazi, već u nemoći, ne u neobuzdanim krajnostima, već u isuviše razumnoj osrednjosti, ne u izoštrenosti i dubini, već u osrednjosti i banalnosti, površnosti svih čovekovih misli i osećanja, ne u najvećem, već u najmanjem." D. S. Mereškovski, Gogolj, stvaralaštvo, život, religija, Savremenik, br. 5, 1984, str. 355.
50 Zanimljiva je Bahtinova sintagma "katarza banalnosti"!
51 Kad npr. Poprišćin u Zabeleškama jednog ludaka kaže: "Priznajem, odskora mi se događa da čujem i vidim stvari koje još niko nije ni video ni čuo". Zar se ista stvar ne događa i sa piscem?

 

Literatura
1. Adamović, Vladimir. Gogoljeva depresija i smrt. Savremenik, god. 30, knj. 59, sv. 5, maj 1984, str. 432–437.
2. Babović, Milosav. Gogoljeva sudbina i delo.
Večeri u seocetu kraj Dikanjke. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991. – str. 7–55.
3. Babović, M. Gogoljeva shvatanja problema umetničkog oblikovanja.
Gradina, br. 9, 1967, str. 15–32.
4. Babović, Milosav. Realizam Gogoljevog Tarasa Buljbe.
Stvaranje, br. 1, 1954, str. 75–77.
5. Bahtin, Mihail. Rable i Gogolj.
Treći program, br. 1–4 (96–99), 1993, str. 221–231.
6. Bjelinski, Visarion Grigorjevič. Književno-kritički članci. Beograd : Kultura, 1948.
7. Bogdanović, Nana. Književne analize. Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987.
8. Bogdanović, Nana. Fantastika i realizam u Gogoljevim delima.
Delo (Beograd), br. 2, 1957, str. 372–384.
9. Bošković, Maja. Realizam i romantizam u Gogoljevoj koncepciji folklora.
Republika, br. 7–9, 1951, str. 662–668.
10. Vuletić, Vitomir. "Prva idila" Nikolaja Gogolja –
Večeri u seocetu kraj Dikanjke. Ruske književne teme. Beograd : Svetlostkomerc, 1996, str. 27–52.
11. Vuletić, V. Gogolj u potrazi za sobom.
Letopis Matice srpske, god. 178, knj. 469, sv. 3 , str. 261–276.
12. Vuletić, V. Nikolaj Gogolj i njegove tri "idile". Novi Sad : Matica srpska, 2004.
13. Gogolj, Nikolaj Vasiljevič. Večeri na seocetu kraj Dikanjke. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
14. Gogolj, N. V. Drame. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
15. Gogolj, N. V. Izabrane pripovetke. Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika, 1964.
16. Gogolj, N. V. Mirgorod. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
17. Gogolj, N. V. Mrtve duše. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
18. Gogolj, N. V. Portret. Beograd : Slovoljubve, 1980.
19. Gogolj, N. V. Pripovijetke. Zagreb : Kultura, 1950.
20. Gogolj, N. V. Revizor ; Šinjel. Sarajevo : Svjetlost, 1983.
21. Gogolj, N. V. Taras Buljba. Beograd : Rad, 1960.
22. Gogolj, N. V. Tumačenje božanstvene liturgije. Močuljski, Konstantin. Gogoljev duhovni put. Beograd : Logos : Ortodos, 1995.
23. Gogolj, N. V. Članci i pisma. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
24. Gogolj, N. V. Čudnovate priče. Beograd : Eos, 1938.
25. Gogolj, N. V. Šinjel i druge pripovetke. Beograd : Jugoslavijapublik, 1991.
26. Gogolj, N. V. Šinjel i druge pripovijetke. Sarajevo : Veselin Masleša, 1983.
27. Goleniščev-Kutuzov, Ilija. Pravi Gogolj.
Iz nove ruske književnosti. Beograd : SKZ, 1937, str. 35–43.
28. Гуковский, Г. А. Реализм Гоголя. Москва ; Ленинград : Госиздат, 1959.
29.
Dostojevski, Fjodor Mihajlovič. O umetnosti. Niš : Gradina, 1974.
30. Dragić Kijuk, Predrag R. Anđeo dobra ili anđeo zla.
Savremenik, god. 30, knj. 59, sv. 5, maj 1984, str. 409–424.
31. Ejhenbaum, Boris. Kako je napravljen Gogoljev Šinjel.
Letopis Matice srpske, knj. 400, sv. 5, novembar 1967, str. 398–413.
32. Zaharov, Lav. Realnost nerealnog kod Gogolja.
Život, br. 9–10, 1958, str. 786–790.
33. Jovanović, Milivoje. Pripovetke Nikolaja Gogolja ili Posramljivanje đavola.
Soročinski sajam i druge pripovetke. Beograd : Srpska književna zadruga, 1995, str. III–XXXVIII.
34. Lotman, Jurij M. Umetnički prostor u Gogoljevoj prozi.
Treći program, br. 1–4 (96–99), 1993, str. 262–310.
35. Magarašević, Mirko. Gogoljevo dalekoumlje.
Savremenik, god. 30, knj. 59, sv. 5, maj 1984, str. 425–431.
36. Man, Jurij V. Realno i fantastično, Treći program, br. 1–4 (96–99), 1993, str. 232–263.
37. Mereškovski, D. S. Gogolj.
Savremenik, god. 30, knj. 59, sv. 5, maj 1984, str. 355–379; sv. 6, jun 1984, str. 557–578.
38. Mereškovski, Dmitrij S. Gogolj i đavo.
Delo (Beograd), br. 7, 1985, str. 181–199; br. 8–9, 1985, str. 256–270.
39. Mereškovski, D. S. Gogolj – stvaralaštvo, život, religija.
Nadirući prostak. Beograd : Nova, 1994, str. 91–197.
40. Milidragović, Milica. Gogolj kao inspiracija i tema.
Izraz, god. 29, knj. 56, br. 7–8, 1984, str. 108–121.
41. Nabokov, Vladimir. Eseji iz ruske književnosti. Beograd : Prosveta, 1984.
42. Nabokov, V. Nikolaj Gogolj. Zagreb : Znanje, 1983.
43. Novaković, B. Gogoljeve ukrajinske pripovetke.
Letopis Matice srpske, god. 127, sv. 3, mart 1951, str. 260–261.
44. Proajar, Žaklin de. Da li je Gogoljev đavo romantičan?
Književna reč, br. 21, 1973, str. 18–19.
45. Rozanov, Vasilij. O Gogolju.
Savremenik, god. 30, knj. 59, sv. 5, maj 1984, str. 380–393.
46. Rozov, Vladimir. [Tekstovi o Gogolju A. Bema].
Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. 10, sv. 1, 1930, str. 131–132.
47. Ruska fantastična pripovetka. Beograd : Rad, 1987.
48. Stojnić, Mila. N. V. Gogolj.
Izraz, br. 10, 1959, str. 287–294.
49. Stojnić, M. Ruski pisci, knj. 1. Sarajevo : Zavod za izdavanje udžbenika, 1972.
50. Tinjanov, Jurij N. Dostojevski i Gogolj : prilog teoriji parodije.
Delo (Beograd), br. 11–12, 1981, str. 162–193.
51. Fanger, Donald. Gogolj – realizam, romantizam i groteska.
Reč, br. 10, 1995, str. 100–105.
52. Harms, Danil. Slučajevi. Beograd : Rad, 1989.
53. Hofman, Ernst Teodor Amadeus. Gospođica Skideri ; Majorat. Beograd : Rad, 1963.
54. Hofman, E. T. A. Izbor neveste. Beograd : Slovoljubve, 1980.
55. Černiševski, Nikolaj. G. Estetički i književno-kritički članci. Beograd : Kultura, 1950.
56. Šklovski, Viktor. N. V. Gogolj.
Treći program, br. 1–4 (92–95), 1992, str. 261–339.
57. Šovari, Roman. Gogoljev stil.
Republika, br. 10, 1950, str. 701–705.

 

 

Ксенија Кончаревић - Поводом двестагодишњице рођења Николаја Гогоља

 

ПРИСТУПИО САМ ОНОМЕ У КОМЕ ЈЕ ИЗВОР ЖИВОТА

 

Дарови које поседујемо су различити, али сви они имају један заједнички извор – Духа Светога. Свакоме се дарује пројава Духа на корист: по речима апостола Павла, једноме се кроз Духа даје реч мудрости, другоме реч знања, некоме вера, некоме дарови исцељивања, некоме чињење чудеса, пророштво или разликовање духова, различити језици или тумачење језика...

Али дарови Духа не дају се ради самог човека као појединца, и они не представљају његову личну својину. Сваки дар добијамо ради служења Цркви. Свети Јефрем Сиријски учи да, премда свако од нас поседује благодат различитих дарова, ипак нам се сви они дају како бисмо их творачки умножили у Цркви. Дакле, душевне силе и различите способности којима располажемо дате су нам како бисмо их несебично ставили у службу Цркви“. Овако учи, развијајући мисао апостола Павла, свети Иларион Тројицки, епископ верејски и талентовани професор Новог завета на Московској духовној академији, који је за Христа Господа мученички пострадао у доба крвавог бољшевичког преврата. Позив на благодатно умножење дарова у служби Богу и ближњем пастири и учитељи Цркве Христове вековима упућују људима свих звања, узраста и занимања, од краја до краја земље. Али колико је оних који су заиста осетили потребу да дело своје принесу на дар Богу, да га укњиже за вечност? Колико је стваралаца који су одлучно одбацили сујету и гордост, презрели богатство, част, славу и без остатка принели плодове умножења својих дарова Дародавцу свих добара? Данас, на почетку новог миленијума, сведоци смо небивале деградације књижевности, уметности, науке, њиховог потпуног отуђења од Христових богочовечанских идеала, њиховог уму непојмљивог унижења и безнадног утапања у бесловесност. Али утолико блиставијом светлошћу хришћанима нашег доба сјаје примери стваралаца који су се у животу и раду управљали према поруци Цркве Христове: „Сами себе, и један другога, и сав живот свој Христу Богу предајмо!“. У сазвежђу таквих праведника, који су све своје душевне и умне способности несебично принели на жртвеник наднебеске љубави Господње, име Николаја Васиљевича Гогоља (1809–1852) једно је од најсветозарнијих светила.

Аутора „Тараса Буљбе“, „Ревизора“, „Шињела“ и „Мртвих душа“ својатали су многи. Следбеници реализма у руској књижевности називали су га родоначалником свога књижевног правца, са поносом истичући да су сви они „изашли из Гогољевог Шињела“. Највећа имена руске авангарде с почетка ХХ века такође су се позивала на његову поетику фантастичног, сматрајући да је он прокрчио пут њиховим књижевним стремљењима. Читалачка публика у њему је видела пре свега изванредног сатиричара, комичара и врхунског приповедача. Али ретко је ко био дорастао да у њему препозна истинског хришћанског ствараоца; ретко ко је познавао другог и другачијег Гогоља – аскету и усрдног молитвеника, настављача светоотачких традиција у руској уметности, хришћанског мислиоца и публицисту. Гогољ јесте био књижевник, али са једним посебним, јасно осмишљеним духовним даром и призвањем, уметник способан да се уздигне изнад литерарног стваралаштва у уском смислу те речи, да се не заустави на њему као на земаљском благу, него да одважно крене ка непропадљивој, небеској ризници која се дарује онима што талант свој без остатка принесу Христу Господу. Иако пишчево трагање за Христом није прошло без извесних лутања и падова, његово самопожртвовано служење Ономе који је једини „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14,6) оставило је снажног трага у руској књижевности, приправивши пут великом Достојевском и уневши у њу непролазна начела правдољубивости, човекољубивости и богољубивости, због чега ју је Томас Ман својевремено и назвао „најчовечнијом књижевношћу у свету“.

 

ЦИЉ НАШЕГ ЖИВОТА

Међу Гогољевим белешкама налазимо и овакву мисао: „Каква је корист лађи од јарбола, крманоша, морнара, једара, сидра, ако нема ветра? И каква је корист човеку од красноречивости, оштроумности, знања, културе, памети, ако у души његовој нема Духа Светога?“. Нема сумње, ова нас пишчева спознаја умногоме подсећа на познато откривење светог Серафима Саровског о стицању Духа Светога као о циљу нашега живота. Николај Васиљевич био је свестан да не само стицање Духа, него ни истинско познање смисла живота није могућно без дуготрајног и мукотрпног рада на себи, без понирања у дубине свога бића. „Мене је привлачило све у чему је налазило одраз познање људских душа – од исповести обичних људи из света до искустава анахорета и пустињака – и на томе путу, ни сам не знајући како, дошао сам до Христа. Увидео сам да је у Њему кључ познања душе човекове, да још нико од душезналаца није усходио на ону висину душевног познања на којој се налазио Он. До овог закључка дошао сам и анализом своје властите душе...”. Сам списатељски дар он је схватао као велики благослов Божји, али и изузетну одговорност. Зато није чудно то што је у причи „Портрет“ у уста главног јунака, иконописца, ставио овакве речи као поуку упућену његовом ученику: „Спасавај чистоту душе своје! Онај ко је примио талант од Бога, мора бити душом чистији од свих. Јер другим људима много тога ће бити опроштено, али њему се неће опростити“. Није ли ово непосредан одзив на поруку Јеванђеља Христовог: „Свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк 12,48)?

Религиозност се у пишчевој личности укоренила од детињства, у чему је пресудна улога припадала његовој мајци Марији Ивановној. Веома рано будући уметник осетио је богопромисаону управљеност свога животног пута и све уздање своје положио је на Бога. Још као четрнаестогодишњи дечак, после очеве смрти, записао је: „Овај ударац поднео сам са чврстином истинског хришћанина. Благосиљам те, света веро православна! Једино у теби налазим извор утехе, једино ти ми помажеш да превазиђем свој бол. Прибегните сви Свемогућем, као што сам Му ја прибегао!“. Још док се школовао, почео је да се занима за богословље, да проучава дела светих Отаца. Неко време, додуше, допуштао је себи младалачке бунтовне „испаде“ и хирове – да се не прекрсти у храму, да каже понеку ружну или подсмешљиву реч о свештеницима, али са сазревањем, тога је нестало. Његов хришћански идеал уобличиће се касније, у четвртој деценији живота. Непосредан повод за дубоки и одлучни преокрет у његовој души наступиће после тешке болести коју је прележао у лето 1940. године. Од тога доба он ће се у потпуности посветити богоискатељству и раду на својој души, што се непосредно рефлектовало и на његово стваралаштво. Док је у првој половини свога живота настојао да приведе људе Богу указивањем на њихове недостатке и на негативне појаве у друштву, од овог преокрета Гогољ ће све своје снаге управити на властито духовно усавршавање, делатно покајање и преумљење. „Нађи пре свега кључ за властиту душу, па ћеш тим кључем моћи отворити свачију душу“, – записао је Николај Васиљевич у једном писму. Велики писац дошао је до сазнања да се зло у свету не може победити било каквим спољашњим деловањем, па ни снагом књижевне речи, ако оно није праћено унутарњим очишћењем и охристовљењем. Стога је као свој, али и основни задатак сваког истинског уметника он видео безрезервно приволевање Цркви Христовој и дубоко усвајање истина свете православне вере.

 

ГОГОЉЕВ ДУХОВНИ ЖИВОТ

Сачувано је доста сведочанстава о Гогољевом духовном животу тих година. Један пријатељ, који га је упознао за време боравка у Риму, записао је: „Већ тада Гогољ ми се чинио изузетно побожним. Једном приликом сви Руси дошли су на свеноћну службу у руски храм. Видео сам да је дошао и Гогољ, али после извесног времена изгубио сам га из вида, тако да сам помислио да је можда раније напустио службу. Нешто пре завршетка бденија изашао сам у пронаос, пошто је на месту где сам раније стајао већ било загушљиво, и тамо сам, у полумраку, приметио Гогоља: клечао је у једном углу, оборене главе. Док су се читале неке молитве, он је усрдно метанисао...”. Из тих година датира и његово искрено признање пријатељу Н. Д. Белозерском: „Чини ми се да ми више лежи манастир него живљење у свету“. Другом пријатељу, Н. М. Јазикову, писац исповеда: „Потребна ми је осама, апсолутна осама. Нисам рођен за трзавице које намеће свакодневни живот. Сваког дана и сваког часа све јасније осећам да нема узвишенијег удела на свету од звања калуђерског“.

Пробуђена душа није се могла наситити речи Божје и мудрости Отаца Цркве. Писац који је ушао у сам врх светске књижевности, своју лектиру је свео на Свето Писмо и светоотачке списе. Сачуване су бележнице у које је он уносио изводе из прочитаних дела, своје анализе и коментаре на теме као што су: Изложење вере; О црквеним предањима; О поштовању свештеника; О литургији; О истинском покајању; О хришћанским врлинама; О присуству Духа Светога међу нама; О љубави према ближњем... А исписе је уносио из дела св. Атанасија Великог, св. Јована Златоуста, св. Василија Великог, св. Григорија Ниског, св. Прокла Константинопољског, св. Теодора Анкирског, св. Јована Дамаскина, св. Кирила Александријског, св. Филарета Московског, св. Димитрија Ростовског, св. Тихона Задонског... „Лествица“ св. Јована Лествичника била му је најомиљеније штиво, а најдража молитва – „Господе, дај ми сузе умиљења и сећање на смрт“ (седма молитва св. Јована Златоуста пред одлазак на починак). Молитве је узносио и својим речима, при чему је неке од њих и забележио: оне су несумњиво сведочанство његове топле љубави, дубоке вере, искрене наде и свецеле укорењености у Тросунчаном Господу.

 

ДЕВСТВЕНИК
Године 1845. Гогољ поново пада у постељу. После мучне и тешке болести, његова решеност да се у потпуности приволи Господу све је изразитија. О томе периоду у његовој преписци налазимо и овакво сведочанство: „Живео сам у унутрашњости свога бића, владао се као да сам у манастиру, нисам пропустио скоро ниједну службу у нашој цркви...”. Духовни напори нашли су одраза и на његовом физичком лику. „Гогољ је остарио, али је стекао једну посебну врсту лепоте, која се не би могла другачије окарактерисати него као лепота мислећег човека“, сведочи П. В. Ањенков. „Лице му је побледело, увело; дубок, напоран рад мисли оставио је на њему печат умора и исцрпљености, али израз његовог лица, у целини посматрано, учинио ми се светлијим и спокојнијим него раније. То је било лице философа“. Као девственик, неспутан брачним и сродничким обавезама, могао је да се у потпуности преда духовном делању, усходећи све више и више у свом аскетском усавршавању. Искусио је и сиромаштво, које је доживео као својеврсну припрему и пробу за полагање завета нестицања. „Сиромаштво је велико блаженство, кога свет још увек није свестан. Али онај кога је Бог удостојио да окуси сласт његову, онај ко је заволео своју просјачку торбу, неће је продати ни за каква блага овдашњег света...”. Писац-аскета почиње да озбиљно размишља о одласку у манастир. „Нема звања узвишенијег од монашког, и дај Боже да се удостојим да понесем монашку ризу – већ и сама помисао на њу испуњава радошћу срце моје“, пише он грофу А. П. Толстоју. „Ипак“, исповеда се писац, „без призива Божјег то се не може учинити. Да би човек стекао право да се удаљи од света, мора се достојно од њега опростити. Онима који одлазе у манастир обично се саветује да претходно раздају свој иметак сиромасима. А шта да је раздам? Мој иметак није у новцу. Бог ми је помогао да стекнем извесно интелектуално и душевно добро и подарио ми неке способности које су на корист и потребу другим људима. То је оно добро које сам дужан раздати другима, онима који га немају, да бих се затим мирно могао удаљити у манастир...”.

 

МОНАШКО ПРИЗВАЊЕ

Многи Гогољеви познаници и пријатељи сматрали су да је он имао истинско монашко призвање. Тако, на вест о пишчевој смрти 1852. године В. А. Жуковски са болом је записао: „Сигуран сам да би Гогољ, само да није био започео ’Мртве душе’, чије му је привођење крају оптерећивало савест, премда му рад на рукопису није ишао од руке, одавно био монах, и сугуран сам да би нашао савршени мир да се обрео у средини у којој би душа његова дисала лако и слободно...”. Велики оптински старац Варсонуфије (Плиханков) казивао је својим духовним чедима да се Гогољ једном свом блиском пријатељу поверио: „Ах, како сам много изгубио, како сам ужасно много изгубио што нисам ступио у манастир!“. Разлог одустајања од кретања монашким путем највероватније је лежао у амбивалентности његових мотива, односно у чињеници да је у њему постојао дубок конфликт између духовних и литерарних стремљења. Ипак, одлука да остане у свету била је пропраћена пишчевим унутарњим помонашењем, које већина савременика, нажалост, није разумела. Дела која је објављивао у последњем раздобљу свога живота књижевна критика дочекивала је са одбојношћу, не без ироније и пакости, у чему је предњачио тада неприкосновени литерарни арбитар Висарион Григорјевич Бјелински. По ко зна који пут испуниле су се речи светог апостола Павла: „Тјелесни човјек не прима што је од Духа Божјега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно“ (1Кор. 2,14).

 

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА УМЕТНОСТ

Свој дубоко хришћански поглед на уметност Гогољ ће формулисати на више места. Тако, у књизи „Изабрана места из преписке са пријатељима“ њено назначење писац види у томе да она служи као „невидљива степеница према Хришћанству“, јер данашњи човек „нема снаге за непосредан сусрет са Христом“. По Гогољевом мишљењу, књижевност има исту улогу као и дела духовних писаца – да просветљује душу, да је узводи ка савршенству. Писац-аскета искрено је веровао у снагу речи, у могућност да се речју човек прожме и преобрази. И што је његов однос према уметности био узвишенији, то је веће захтеве постављао пред себе као писца коме је поверен велики дар Божји – реч.
Подсећајући на јеванђељску поуку да ће „за сваку празну реч коју реку људи дати одговор у дан Суда“ (Мт 12,36), Николај Васиљевич устао је против празнословљења и било какве злоупотребе речи у књижевности. „Однос према речи мора бити поштен. Та реч је најузвишенији дар Божји људима! Веома је опасно ако се писац лакомислено игра речима. Нека ниједна трула реч не изађе из уста ваших!“, наводи он у већ поменутој књизи. А у писму В. А. Жуковском он овако сагледава основне предуслове за бављење књижевним радом: „Чистија од горског снега и светлија од небеса мора бити душа моја, како бих задобио снагу и отпочео подвиге на великом попришту (књижевног стваралаштва)“.

 

КРАЈЕУГАОНИ КАМЕН

Учење Цркве представљало је за великог писца крајеугаони камен изградње руске националне културе. Стање духова у тадашњем руском друштву, особито у његовим вишим слојевима, који су се све више приклањали верском индиферентизму и релативизму, у њему је изазивало велики бол. „Имамо бесцену ризницу, али не само што се не трудимо да постанемо тога свесни, него се чак ни не сећамо где смо је оставили. То је као да домаћина замоле да покаже најлепшу ствар коју има у кући, а он ни не зна где се та ствар налази. Ми не маримо за Цркву, која се, као целомудрена девојка, сачувала још од апостолског доба у својој првобитној чистоти и непорочности; не маримо за Цркву, која као да је сишла с неба, са својим догматима изузетне дубине и предивним обредима, нас ради, и која једина има моћ да оклони све недоумице и одговори на сва питања наша... Ту и такву Цркву, која постоји нас ради, још увек нисмо увели у живот свој!“. Задатак сваког верујућег човека, а поготово интелектуалца, јесте да живљењем својим посведочава истину Цркве: „Живљењем својим морамо заштитити нашу Цркву, која је сва – живот; миомиром душа наших ваља нам објављивати њену истину... Проповедник Цркве од Истока дужан је да тако иступа пред народом да већ од његовог смиреног изгледа и тихог гласа који излази из дубине душе, оживљујући оне којима се обраћа, све почне да се покреће још пре него што он изложи поводом каквог дела је дошао, тако да му сви углас узврате: ’Речи нису потребне – и без њих ми чујемо свету истину твоје Цркве!‘”.
Остатак живота Гогољ је провео у свакој побожности и чистоти, неуморно радећи, али и надахњујући се богослужењима Цркве, сусретима са монасима, посећивањем светих места. Неколико пута боравио је у знаменитом Оптинском манастиру, за који је записао: „Мислим да ни на самој Светој Гори није лепше! Овде је благодат опипљиво присутна. Нигде нисам видео такве монахе. Чинило ми се да са сваким од њих разговара све што је небеско“. Молитве оптинских стараца давале су му снагу да истраје на свом трновитом путу служења истини. „Мој пут је тежак, и посао којим се бавим је такав да се перо моје не може покренути без очигледне, нескривене помоћи Божје у свакоме трену и свакога часа. Моје снаге не само што су ништавне, него њих ни нема без вишњег оживотворења. Молите се за мене, Христа ради“, поручује писац оптинском јеромонаху Филарету. „Покажите ово писамце оцу игуману и замолите га да узнесе молитве своје за мене грешног, како би ме Господ удостојио да обзнањујем људима славу имена Његовог, иако сам грешнији и недостојнији од свих“. Много пута поклонио се и моштима преподобног Сергија у Лаври Свете Тројице, а четири године пред смрт Господ му је подарио благодат да оде у Свету Земљу, поклони се Живоносном Гробу Господњем и на њему прими свето Причешће на попутнину у живот вечни.

 

ДУХОВНА ПРОЗА

Иза себе је, поред приповедака и романа који су ушли у златни фонд светске књижевности, Николај Гогољ оставио и обимну духовну прозу, у којој је успео да савременицима и потомцима пренесе драгоцена искуства литургијског и подвижничког живота Православне Цркве. „Почетак, корен и темељ свега јесте љубав према Богу. Али нама је тај почетак на крају, и ми све што постоји у свету љубимо већма него Бога. Бога ваља љубити тако да све друго, све што је мимо Њега, узимамо за споредно и мање важно, да законе Његове држимо за више и важније од свих наредби људских, савете Његове – више од свију савета људских, и да се много више бојимо да увредимо Бога него ма кога од људи“, поручује писац у свом „Правилу живљења за хришћане у свету“. „Земни живот наш не може бити ниједног трена спокојан – то вазда морамо имати на уму. Бриге само сустижу једна другу, данас овакве, сутра онакве. У свету је наше призвање – војевање, а не празновање: победу ћемо славити на ономе свету. Овде смо дужни да се мушки, не малаксавајући духом, боримо, како бисмо добили више награда, већу славу на небесима“. Гогољ је на томе крстоносном, али победном путу пролио много суза и зноја, умноживши и на добро душа људских употребивши таланте које му је Господ подарио. Нека би његово одважно и неуморно сведочење Христа било подстрек свима нама да у нашем свакодневном раду и стваралаштву не заборављамо Онога ко је извор живота, да бисмо од Њега и награду примили и у овоме веку, и у будућем.

 

www.pravoslavlje.rs

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо