ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК, ЧИЧА ГОРИО

 

 

Оноре де Балзак, Чича Горио – потпуни текст романа:

http://www.ss-zdravstvena-st.skole.hr/upload/ss-zdravstvena-st/multistatic/52/balzac_otac_goriot.pdf

 

Милан Комненић

 

ЧИЧА ГОРИО – ТРАГЕДИЈА ОЦА

 

С правом и поносом, често је Балзак говорио да су његови „грађански романи трагичнији од ваших трагедија“. При том он мисли на романтичаре, али то не мора да се односи само на њих. „Зашто да се не пише трагедија глупости, трагедија стидљивости, бојажљивости, досаде?“ Он пише епопеје, али не као Иго у Орјенталкама или Легенди векова, громогласне неполеоновске оде, већ исписује епопеје страсти, унутрашње драме грађанског друштва. „Непозната битка која се води између госпође де Морсоф и страсти у некој долини је можда исто тако велика као најславнија од познатих битака.“

Трагедије које се свакодневно одигравају по сивим улицама, иза спуштених застора, за породичним столом, код зеленаша, у бедним пансионима, у богатим салонима, имају исту ако не и већу трагичку снагу од оних које се догађају у класичним трагичним оквирима.

Чича Горио, ако не најбоље оно можда најкомплексније Балзаково дело, то је Краљ Лир буржоаског периода. Он је потпуније трагичан од несрећног енглеског оца-краља, јер нема ниједне кћери која је уз њега. Лир је имао Корделију, према којој се неправедно понео. Горио нема Корделије: Делфина и Анастазија га одбацују чим више не могу од њега да добију новац. Његова безгранична љубав и самоодрицање постају жртва грађанске халапљивости и беспризорности.

Као и већина Балзакових дела, Чича Горио има два основна плана радње, два оквира у којима се сагледавају промене на главним ликовима. Први план и први оквир је пансион Вокер и сиромашно таворење Горија, Растињака, Бјаншона, Вотрена и осталих. Затим се преко Гориових кћери мост пребацује у високо друштво, у салоне госпође де Бозеан, одакле ће почети Растињаков лет ка друштвеним врхунцима и пад кћери старог Горија. Повлачећи паралелу између ових двају друштвених планова, Балзак је остварио такву уметничку сликовитост каква се ретко постиже. Зачуђује изванредно пишчево познавање људске психологије, у овом случају скоројевићке с једне стране, очинске с друге стране, племићке с треће, „вотреновске“ с четврте и тако редом.

Трагедија некадашњег фабриканта резанаца је на неки начин изазвана тежњама младе буржоазије. Наиме, желећи да своје кћери подигне у друштвени зенит, стари чича Горио се жртвује за њих, удаје их за грофа де Ресто и барона де Нисенжан, дајући им у мираз огромну своту новца. То је кобан потез. Оставши без новца, овај чичица, на кога прстом упиру када дође у посету кћерима, остаје без икакве моћи. Као и у другим делима, Балзак истиче страшну моћ новца, моћ која баца у засенак све друге. Тај има новца! – све док се чује тај полушапат међу присутним радозналим племством, чича Горио може виђати своје кћери, мада га зетови не примају са достојним уважавањем. Али, он је своју личност сасвим уништио у корист кћери, њему је важно да их види, чује, да им може бити од помоћи. Он би им све опростио; не, он сматра да им нема шта ни да опрашта, ако би у самртном часу биле крај његовог узглавља. Само оне неће доћи. Кринолина на хаљини од већег је значаја него благослов оца. Суза се не сме пустити за старим оцем, јер суза квари лице, уништава лепоту.

То је линија пада чича-Горија. Њега ће сахранити Ежен де Растињак и врли Бјаншон док ће две богате кћери остати иза брокатних застора на господским кућама. „Хоћу да их видим. Пошаљите полицију по њих, доведите их силом!“, вапи умирући отац. „Правда је на мојој страни, и природа, и закон, све. Ја протествујем. Домовина ће пропасти ако се очеви буду презирали. То је јасно. Друштво и свет зависе од очинства, све ће пропасти ако деца не воле свог оца.“ Само мало затим, након проласка овог lucida intervaila, страст поново хвата старчеву савест у своје канџе, опет је то стари безмерни отац: „На крају крајева, ви нисте криве. Оне су невине, пријатељу! реците целом свету нека их нико не осуђује због мене. Ја сам за све крив, ја сам их научио да ме вређају. Ја сам то волео. То се никога не тиче, ни на земљи ни на небу.“ Та незадржива страст навешће оца да рођену кћер гура у наручје Растињаку само да би је спасао.

Док на једној страни присуствујемо паду старог Горија, на другој страни пратимо узлазну линију једног скоројевића, потомка пропале старе породице који, дошавши у Париз да студира права, налази уточиште у пансиону Вокер, где се упознаје с Гориом, Вотреном, Бјаншоном и другима. То је Растињак.

Његова каријера започиње понижењем у двору де Ресто, завршава се титулом пера Француске. Продавши душу, купује моћ. Растињак је можда најупечатљивији лик који је Балзак уопште дао. У њему се огледа она неограничена жеља за успехом по сваку цену, која је била сопствена друштву Балзакове епохе. Његов зли дух, његов Мефистофел, Вотрен неће непосредно успети да обрати младог студента који још није решио да „преко лешева“ гази до успеха. Али то ће успети смрт доброг оца, то ће успети незахвалност двеју кћери. Одлука о освајању Париза у његовој глави постаће дефинитивна и бескомпромисна тек над гробом старца Горија, на брду Пер-Лашез, испод кога се пружио Париз као „обећана земља“ коју треба освојити. Он ће прихватити, истина након дугог оклевања, али ће неопозиво прихватити савете госпође де Бозеан и лекције зликовца Вотрена. Њихове речи постаће његов законик, његово животно „вјерују“. „Што хладнокрвније будете рачунали, даље ћете отићи. Будите немилосрдни и бојаће вас се. На мушкарце и жене гледајте као на поштанске коње које можете уморити на свакој станици. А ако у вама живи искрено осећање, сакријте га што дубље, као ризницу, да се нико и не досети да оно постоји. Иначе сте пропали. Нећете бити џелат, већ жртва. У Паризу је успех – све; то је кључ за власт... Тада ћете сазнати шта је то свет: скуп варалица и преварених.“ Страшна морална осуда изговерена кроз уста увређене виконтесе, наставиће се у смиренијим, тактичнијим поукама одбеглог робијаша Вотрена. „Ући међу људе – то је задатак који се труде да реше педесет хиљада младића који се налазе у вашем положају. – И ви сте јединица из те суме. Помислите какви вас напори чекају, каква вам жестока борба предстоји! Ви ћете се међу собом јести као пауци!... Нема принципа, постоје само догађаји, нема ни закона – постоје само околности, а паметан човек им се прилагођава да би после трговао њима како сам буде желео... Порок је сад у пуној снази, а таленти су ретки. Поштење не ваља ни за шта. У ту се гомилу може улетети или као бомба, или се крадом увући као куга.“ И Растињак заиста упада као бомба, служећи се свим и свачим на путу до успеха.

Растињак из овог романа касније се не може препознати, друштво га је избрусило, он се винуо у врхове. Нестали су обзири младости, не виде се чак ни трагови милосрђа, честитости, племенитости. Као вуци, раскомадаће он све што му се опире, послужиће се љубављу богатих грофица, снагом новца и чврстином воље. И он ће бити освојен доминатном страшћу: оствариће керијеру, али ће изгубити душу. Растињак је Фауст грађанског друштва.

Лик зликовца Вотрена који први убризгава лаж у душу Ежена де Растињака, доста безуспешно, као што ће касније успешно разорити начетог Лисјена у Сјају и беди куртизана, представља лик друштвеног отпадника који је прикривен и опасан. Могло би се рећи да је он свој злочин вршио научно, са извесним филозофским расуђивањем. Ма колико његове идеје биле нечовечне, оне су уједно осуда времена у коме су изражене. У њима је, на известан начин, проговорила страшна морална беда и истина о дивљаштвима модерне цивилизације, која многе сатире да би друге уздигла. Колико негативна, ова личност је толико и карактеристична за периоде друштвених промена, комплексна и опомињућа.

 

***

Људска комедија није само Кеопсова пирамида једне џиновске мисли, она је цео свет прве половине 19. века сведен на основну бит. Она је „музеј једног века“, како истиче Тибоде. Али, живи музеј у коме као врховни критеријум важе живот и типичност. Царство, рестаурација и владавина Луја-Филипа, та три раздобља француске историје имају у Балзаку вернијег хроничара од свих званичних, историјских, мемоарских записа, матичних и земљишних књига, пословних проспеката, политичких прокламација.... Врховни закон балзакове уметничке методе био је реалистичко и типично приказивање процеса и промена, личности и догађаја, психологије и друштвене условљености.


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо