ДАНИЛОВ ЗБОРНИК (ЖИВОТИ КРАЉЕВА И АРХИЕПИСКОПА СРПСКИХ)

 

Данило Пећки /архиепископ Данило II/ (око 1270-1337) рођен је у властелинској породици, примио је узорно образовање, био дворанин краља Милутина и, у жељи да следи пут Светог Саве, тајно се замонашио око 1300. године у манастиру Светог Николе у Кончулу. Игуман је Хиландара 1305. године, где се прочуо храбром одбраном обитељи од напада каталанских најамника. Од 1314. до 1316. године писао је у Хиландару житија и службе, а од 1317. до 1324. године је хумски епископ. Истакао се као посредник у осетљивим династичким сукобима између Драгутина и Милутина, у дипломатским мисијама у Бугарској и Цариграду за владе Стефана Дечанског и у подизању задужбина и цркава у Бањској, Дечанима, Пећи и Хиландару. Као српски архиепископ од 1324. године до смрти, крунисао је Стефана Душана за краља.

Написао је шест житија (Житије краљица Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330), Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија I, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I, сва три између 1324. и 1327) и две службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, обе пре 1324). Житија чине језгро зборника Животи краљева и архиепископа српских (такозваног Даниловог зборника, у народу познатог као Цароставник), који је кодификован тек после 1375. године и који садржи и књижевне радове такозваних Данилових настављача. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога.

У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и других пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и испреплиће више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и других). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у Житију краљице Јелене, највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ (Д. Богдановић). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом кљижевном изразу који се све више разликује од наративности Теодосијевог типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима.

Службе је Данило писао за црквене потребе, поготово за утврђивање култа Светог Арсенија, наследника Светог Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртоузности Теодосијеве, Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира вештину да се са мало речи доста каже, употпуњујући тако свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца XIV века.

Даниловим настављачима се називају средњовековни анонимни српски писци из средине и друге половине XIV века, који су допунили и кодификовали такозвани Данилов зборник. Иако је своја житија писао засебно, Данило Пећки их је вероватно замислио као део зборника, као један српски пролог, али су тек његови настављачи употпунили и после 1375. године кодификовали један јединствен зборник под називом Животи краљева и архиепископа српских, чак и у завршним деловима мењајући и допуњујући Данилова житија Драгутина, Милутина и Дечанског (вероватно да би истакли Данилову личност и његову улогу као непосредног сведока).

Данилов следбеник и савременик, познат као Данилов ученик (или Први настављач, иза кога се можда крије хиландарски монах Григорије из Корише), саставио је за Данилов зборник три житија: Житије краља Стефана Уроша III (Дечанског), Житије краља Душана (недовршено) и Житије архиепископа Данила II (сва три између 1337. и 1340. године).

После 1375. године Зборник ће допунити и Други настављач кратким житијним белешкама о устоличењу првог српског патријарха Јоаникија, другога, Саве, и трећега, Јефрема, које спадају мање у хагиографске а више у историографске саставе. У књижевном погледу, посебно су значајна житија Даниловог ученика, настала у јеку исихастичког спора, са стилским одликама која се срећу и у Даниловом делу, али и повећањим занимањем за развијање догађаја, радње и описа драматичних сцена и слика (на пример опис одбране Хиландара од Каталана, или опис битке код Велбужда). У радове осталих непознатих Данилових настављача спадају и кратки житијно-историографски записи о српским архиепископима Сави II, Данили I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму.

 

Дејан Михаиловић


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо