БОГОСЛОВСКИ СМИСАО ЈЕЗИКА

 

У поимању суштине језичког феномена православна теологија стоји на позицијама блиским савременој лингвистичкој науци. Ова потоња, наиме, језик интерпретира као најраширенији и најопштеприхваћенији систем знакова који људи употребљавају у језичкој делатности, у интерперсоналној (међуличносној) комуникацији. Ради чега је човеку дат језик? Богословски одговор, најједноставније формулисан, је следећи: да би, излазећи из себе самога и одбацивши индивидуални живот у тежњи за љубавним јединством са Богом и другим људима, откривао своје мисли другоме човеку, да би учио од других и поучавао друге, да би се покрети разума и дубине срца могли пројавити и изван њега самога, открити се другима. Језик је, управо средство међуљудске комуникације, при чему се степен разумевања између оних који комуницирају налази у непосредној сразмери са степеном њихове духовне блискости. Према Светим оцима, што су људи ближе Богу, то су ближи један другоме, то је иконичнија реч њихова, то је веће разумевање међу њима. Реч се поима у свој њеној пуноћи и дубини једино уколико они који комуницирају „сапребивају у истом духу“, „када један слуша са вером, док други поучава са љубављу“.

Каже ли когод да се имена образују онако како је људима по вољи, у складу са навикама њиховим, тај ниуколико неће погрешити у поимању промисла, будући да ми тврдимо да од нас порекло воде имена, а не природа постојећих предмета. Дргачије небо назива Јеврејин а другачије Хананејац, али и један и други имају на уму једно исто, нимало не грешећи у разумевању предмета због различитости самог гласовног склопа“ (Свети Григорије Ниски).

Реч призива предмет у живот, она се не “лепи“ на већ створену ствар као некаква етикета. Реч представља унутрашњу духовну структуру ствари, њену метафизичку основу.“

Реч представља израз истине, она јесте сама истина, биће, дело. Реч претходи сваком бићу, свакој ствари, као узрочник њиховог постојања – прошлог, садашњег и будућег“.

Како објаснити феномен мултилингвизма? Зашто сви народи не говоре истим језиком? Мултилингвизам јесте последица греха: јединствени језик био је разбијен у мноштво различитих језика због тога што је приликом градње куле у Вавилону срушен однос људи са Богом, као и њихов међусобни однос. Па ипак, светоотачка мисао никада није тежила повратку уназад, ка некадашњем „прајезику“, или наметања неког заједничког језика свим народима, свеједно о којем би се језику радило. Црква реално прихвата већ постојеће пост-вавилонске језике и покушава да их преобрази у ново рухо Истине. То је оно што се догодило (као супротоност Вавилону) на Педесетницу, када су људи из различитих народа сваки на свом језику чули апостоле како проповедају чуда Божија.

Црква не настоји ни да изгради неки властити, ексклузивни, само њој својствени језик којим би се разликовала од света, или пак језик који би обједињавао све хришћане. „Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебни дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот... Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“ (Посланица Диогнету).

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо