РАЗВРСТАВАЊЕ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

 

Као целина – непрегледна у свом простирању кроз бескраје људског духа, књижевност постаје прегледнија ако се посматра издељена у мање области. Поделама књижевности се прибегава на разне начине, у зависности од интересовања и практичних потреба онога ко том пространом царству припада.

Потреба разликовања песништва од остале књижевности наметнула се већ приликом утврђивања шта значи реч књижевност. А естетички критеријум, битан за распознавање поезије у кругу књижевности, омогућава издвајање и других појава распоређених на лествици вредности: ако је при врху општа књижевност, на дну би била тривијална књижевност (без уметничке вредности, прилагођена укусу најшире публике) и појава шунда и кича.

Води ли се рачуна о творцима књижевних дела – могу се оделити подручја као што су целокупан опус једног писца (opus је латинска реч за дело), стваралаштво свих припадника неког правца, неке песничке генерације или школе. Овамо спада и подела књижевности на усмену и писану, женску и мушку, или сличне категорије.

Народна (усмена) књижевност

Народну књижевност чини збир усмених дела (песама, приповедака, загонетака, пословица и др.) која настају и живе у једном народу преносећи се с колена на колено. Почеци народне књижевности јавили су се у далекој прошлости, када се уобличавао људски говор. Песму, коју је сачињавао мали број речи, пратили су покрети тела, затим игра и нека врста свирке. У овом споју са другим уметностима развијали су се сви родови усмене књижевности и, у њиховим оквирима, све врсте усмене књижевности.

Дела народне књижевности стварају обдарени појединци, али у складу са схватањима друштвене средине којој припадају. Ако их други прихвате, она путују простором и временом. Промене које се при том јављају зависе углавном од врсте усмених дела и од личне даровитости преносилаца. Творци и преносиоци усмених песама и приповедака по правилу не памте целину дословно. Њима стоје на испомоћи „општа места“, изражајна средства која су наследили или сами изградили: стални епитети, поређења, формуле, почеци, завршеци, понављања. Тако непрестано стварају варијанте, јер не понављају дословце ни своје претходнике ни сами себе.

Са појавом писмености народна књижевност не престаје да постоји, већ живи даље у слојевима који осећају потребу за њом.

За теорију књижевности најважнија је подела која се заснива на особеностима начина изградње књижевних дела. Као најопштија, таква је подела на стих и прозу. Темељнија је и боље разрађена подела на родове и врсте, познате и под заједничким називом књижевни жанрови.

Књижевни род, као резултат основне деобе свеколике књижевности, обухвата најшири скуп књижевних дела са заједничком битном особином. Најдубљи корен у традицији изучавања књижевности има подела на три рода. Према тој подели, песнички родови су лирски, епски и драмски. У Немачкој (Хегел), почетком 19. века, говорило се да је најстарија епика, која пружа пуноћу објективног, затим се јавља процват лирике, која обележава субјективност појединца, а напослетку се јавља драма као хармонично прожимање епске објективности и лирске субјективности. Гете: „Постоје три права природна облика песништва: оно где се често приповеда, оно које је ентузијастички устрептало и оно где ликови делају: епос, лирика, драма.

У школској употреби, говори се о три књижевна рода: лирика, епика и драма, од којих сваки има своје специфичне одлике: лирика – субјективност и осећајност; епика – објективност и ширину приповедања о јунацима и догађајима; драма – радња о којој се сукобљавају личности, од којих је писац привидно дистанциран.

Књижевне врсте су скупине књижевних дела са неким особинама које се у другим делима не јављају. Већ у усменом стваралаштву од давнина су знани многи облици и врсте, везани за различите прилике из живота, за особине мелодије или музичке инструменте. У писаној књижевности током векова неки су старији облици нестајали, али су се нови јављали и разграђавали на подврсте и нове врстиних-врста-врсте. Ма колико биле разнородне у погледу особина којима се дела појединих врста доводе у везу и окупљају, књижевне врсте нису образоване на призвољан начин. Подударности у књижевним особинама често потичу од угледања, намерних или нехотичних.

Термином књижевни жанрови означајавају се књижевна дела која имају извесне заједничке и само њима својствене особине, при чему се обично не прави разлика да ли је у питању књижевни род или књижевна врста, односно подврста.

 

Правопис:

зависан, - сна (од глагола зависити);

зависан, - сна (у значењу: „који зависи од неког“);

завистан – само у застарелом значењу „завидљив“;

Предлог за, одвојено писање уз личне заменице: за ме, за те, за се, за њ,

за мном.

 

Теорија писмености:

Прегледајте и исправљајте пажљиво оно што сте написали.

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо