СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ И ЊЕГОВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО –

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СИМЕОНА

 

Љиљана Јухас-Георгиевска

 

Стефан Немањић, српски велики жупан од 1196. до 1217. и краљ од 1217. до 1227, први по реду (стога и назван Првовенчани), представља једно од најзначајнијих имена у српској књижевности средњег века. Заједно са својим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом (умро 1199) и братом Савом (умро 1235), он припада првој познатој генерацији писаца. Биографијом о светом Симеону, којом продубљује представе о Стефану Немањи и његовом времену, занимљиво интерпретирајући али и вршећи селекцију идеолошких и егзистенцијалних садржаја. Првовенчани обогаћује тематски простор о овом значајном владару и занимљивој личности.

Хиландарском повељом (1198), која је једним својим делом аутобиографија а другим правни акт, Немања је први започео писање о себи. Даљем употпуњавању његовог лика допринео је Сава, саставивши неколико текстова - кратка белешка у Хиландарском типику (1199), опширнији животопис у Студеничком типику (1208), Служба светом Симеону (1208). Стефан се са два своја дела - Хиландарска повеља (1200-1202) и Живот светог Симеона (1208-1216) - надовезао на постојећу литературу. Први његов текст увелико понавља идеје и садржај прве Хиландарске повеље, али је, треба истаћи, обогаћен аутобиографским детаљима, поетском сублимацијом виђења Свете Горе, преиначавањем Немањиног субјективног исказа у неутрални и допуном мотивацијског система. Основним идејним поставкама његово друго дело непосредније се везује за Хиландарску оснивачку повељу у Савину биографију о Немањи. Првовенчани је у њему прецизније и богатим семантичким набојима фиксирао људске, владарске и светачке особине свога оца.

Карактеристично је да највећи број Стефанових дела (пет) јесу текстови правног карактера; овим аспектом близак је своме оцу, састављачу поменуте Хиландарске повеље и брату Сави, аутору три типика и црквеног законима (Крмчије). Ти правни списи јесу, поред Хиландарске повеље још и Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником (око 1215), Повеље манастиру Жича (око 1219. између 1224-1227) и Повеља манастиру св. Богородице на Мљету (око 1220). Један од тих текстова, Жичка повеља из 1224-1227. истовремено је и законски акт којим се регулишу питања везана за манастир и његове приходе, као и питања из области брачног законодавства.

Иако правни по својој суштини, његови списи садрже и детаље уметничког карактера. Стефан је свему давао печат своје богате емотивности и луцидности, образовања и промишљености. Премда му књижевно стварање није било основна преокупација, он је писању прилазио озбиљно и амбициозно.

Био је писац и владар, културни посленик и ратник; у основи жива и занимљива личност, са израженим смислом за атмосферу и акцију. Можда ова запажања најпотпуније синтетизује Теодосије, писац с краја XIII века, који каже: "У војсци искусан и храброшћу удивљен..., када сеђаше у челу трпезе весељаше благороднике бубњевима и гуслама... а неговаше много и књижевност, и уз то беше врло разуман и вешт приповедалац."

На једну другу димензију његове личности указао је књижевног Доментијан, ближи но Теодосије Стефановом времену: "А овај богољубиви богочастиви сапрестолник свога отачаства по предању очеву, васпитан у доброј вери и савршен у побожности, никада се није уздао у своју силу но у силу Бога отачаскога, коме испрва би предан од светог оца свога његовом заповешћу по речи Господњој."

Ова сведочанства, ма колико на први поглед контрадикторна, допуњавају једно друго и заједно узета моделују лик овог краља, ратника, писца, градитеља манастира и типичног човека средњег века.

Стефанова владавина протекла је у знаку великих успеха - добијање краљевске круне (1217), проглашавање аутокефалности српске цркве (1219). Владајући, он је удруживао ратничку способност и дипломатију - дипломатијом више но акцијом сузбио је нападе угарског краља Андрије и латинског цара Хенриха Фландријског (1216), придобивши првог за пријатеља и истовремено остављајући другог без савезника. Бележио је и тешке тренутке као што су они при почетку владавине када је морао да напусти престо и оде у изгнанство (1202) и да се жестоко бори да га поврати (1203-1204). Владајући, имао је сјајног помагача, саветодавца и пријатеља у брату Сави. Свој узбудљиви и до краја испуњен живот, завршио је у потпуној смерности, замонашен у последњим тренуцима, са именом Симон монах. Тако је, макар и на кратко, поновио историју свога оца, кога је следио у свему а у много чему и надмашио.

 

Живот светог Симеона

Иако није прво, па чак ни једно од првих дела, Живот светог Симеона се, по томе што је потпуно самостално и целовито дело, ставља на чело свих списа о Немањи. Претходни списи, наиме, само су делови ширих целина, повеља и типика и подређени су законитостима ових жанрова, који нису заправо литерарни (ти су списи врло кратки, изузимајући Немањину биографију од светог Саве и у њима се не излаже у потпуности и хронолошки цео Немањин живот). Стефаново дело имало је да испуни и један нови циљ - да прослави Немању као српског светитеља. Оно је, по свој прилици, и писано за потребе култа, као што је то случај са Савином Службом светом Симеону. Настајало је у дужем временском интервалу; почетак писања није могуће сасвим прецизно утврдити (узима се обично 1208), а година завршетка је поуздана (1216).

У тренутку започињања дела Стефан Немањић налазио се пред задатком који нису имали његови претходници - да састави опширно светачко житије. Њега је обавезивала и истовремено му била драгоцен извор и смерница претходна традиција. Немањин владарски и монашки лик био је умногоме изграђен, захваљујући пре свега самој Немањиној аутобиографији у оснивачкој Хиландарској повељи у Савиној биографији у Студеничком типику. Али о Немањи као светитељу у прозној форми није писано, без обзира на то што у Савином делу постоје неки елементи који наговештавају канонизацију (пре свега се то односи на опис Немањине/Симеонове смрти). Будући да у српској литератури није имао модел за приказивање живота светитеља, Стефан Првовенчани морао је да га потражи у најстаријој словенској литератури и у хиљадугодишњој богатој византијској књижевности, у којој је хагиографија негована као један од најзначајнијих жанрова (о томе сведочи огроман број дела, стилски врло разноврсних). У Животу светог Симеона препознају се, заиста, многи од карактеристичних структурних елемената хагиографије: мотив рођења под необичним околностима, детињство у богољубљу, представе искушења од стране ђавола, добра дела, одрицање од света, слике чудесних исцељења која јунак врши после смрти, итд. Постоји и похвала, при крају, која је, такође, обавезни део великог броја хагиографија.

Сам садржај, који је требало да се унесе и веже уз ове елементе, у суштини био је жива историјска материја, само донекле литераризована у претходној српској традицији. Идеја о власти коју је изнео Немања у Хиландарској повељи: Господ је његовим прадедовима и дедовима дао да владају српском земљом; њега је поставио за великог жупана, отворила је могућност да се и шире пише о догађајима из живота владара, јер се они дешавају по божјој промисли и под божјим окриљем. Стефан је радо прихватио ту идеју, али је морао и да је допуни: Немања не само да је по божјој вољи владар, него је и владар који ће постати светитељ. Првовенчани је морао да обухвати, јер је писао потпун животопис, и догађаје који раније нису приказани: нпр. оне који су у вези са Немањиним ступањем на престо (сукоби с браћом, па чак и рат), његову борбу против јеретика и др., затим да преосмисли неке догађаје који су већ били литераризовани, како би подвукао оно што Немању квалификује као будућег светитеља (изградња Студенице, Растков одлазак у Свету Гору, Немањина абдикација и одлазак у Свету Гору итд.). Да би у потпуности задовољио захтеве хагиографске форме и показао да је Немања постао светитељ, морао је да састави описе његових чуда. У избору модела за то био је ограничен, јер се радило о специфичној врсти светитељске активности - заштита домовине, њене самосталности и новог владара. Из тог разлога Првовенчани се угледа на описе чуда светог Димитрија, заштитника Солуна (постоје и два класична чуда у делу, с описом исцељења). И то се показало недовољним. Требало је догађаје из српске историје, који су се збили у неколико година у току владавине Првовенчаног, приказати кроз деловање Немањино. Зато је Првовенчани морао да створи и један специфичан облик чуда, па му и по томе припада прво и значајно место у српској литератури.

Дело поседује чврсту и занимљиву композицију. На то указује већина досадашњих истраживача. Ликови су довршени, карактеролошки и идејно издиференцирани. Историјско је успешно транспоновано у литерарно. Дело одликује висока поетичност и богатство језика. Зато је оно у средњем веку оставило дубоког трага. О томе сведочи чињеница да је било извор, односно основа за прерађивање или књижевни модел неким од најзначајнијих средњовековних писаца (тако је средином XIII века из њега црпао грађу и издвајао неке моделе Доментијан, када је састављао Живот светога Саве; исти овај писац је шездесетих година ово дело прерађивао, оснажујући његову хагиографску компоненту; архиепископ Данило је, почетком XIV века, према Немањином лику из дела Првовенчаног, обликовао у многоме лик краља Милутина, када је писао његову биографију).

У Животу светог Симеона постоји неколико међусобно усаглашених композиционих нивоа; читава композиција је, иначе, подређена реализацији доминантне уметничке идеје. Основни композициони принцип, којим се утврђује сукцесивно-хронолошка димензија збивања у делу, допуњен је и другим обликовно-духовним компонентама (пре свега у циљу успостављања ширег духовног контекста). Увећана је мера прожимања и сагласности између увода и осталог текста.

У научној литератури забележено је да Првовенчани изјавом о томе да је Немања божји изасланик одређује и основни приступ његовом лику. Другим речима, у тексту се само реализује темељна идеја о Немањи која је изнета у уводу. Владимир Ћоровић је дао и нека врло конкретна и подстицајна запажања у вези с овим уводом. Он је, проучавајући везе између свих биографија које су посвећене Немањи, установио да битна идеја из увода о томе да бог милује пали људски род и изабира угоднике, умногоме одговара идеји изнетој у оснивачкој Хиландарској повељи и у Савином делу. Осим тога, увод у Живот Ћирилов и увод у Живот Методијев имају истоветно полазиште у грађењу главног јунака - он је божји угодник послат на земљу. Сличност на овом плану постоји и са једном беседом (првом) презвитера Козме. Видљиво је да се јавља аналоган принцип у обликовању главног јунака од раздобља старословенске књижевности па до времена нашега писца и да је недвосмислен значај увода у делима ове врсте. Ћоровић је указао и на то да у неким од ових дела постоји израженија корелација и идејна комплементарност између увода и осталог дела уметничког текста. Његова студија подстицајна је и за проучавање структурално-композиционих карактеристика и повезаности увода са целином дела. Да бисмо то учинили приступачнијим, нужно је да у најкраћим цртама изложимо семантички план увода:

- Писац позива христољупце да виде како се на земљи открива дубина божјег милосрђа;

- Затим говори о томе да је Бог, који од стварања света милује пали људски род, посредством пророка објављивао оно што ће бити;

- Свет који је Бог створио својим светим Духом пророци су учвршћивали проповедањем: да се верује у Свето Тројство, у једно божанство и Христов долазак;

- Свеубилачки ђаво је одвратио људе од Творца, да би их гурнуо на дно пакла;

- Бог својим милосрђем није закаснио да их спасе, а спасао их је преко Христа, који је људе најпре обновио крштењем, водом и духом, а потом их искупио својом крвљу;

- Бог је хтео да земаљској природи придода од небеских сила, па је изабрао, према свом сазнању, неке за свете мужеве, друге да буду мученици, треће да буду земаљски господари;

- Међу овим последњим (земаљским господарима) био је и Немања.

Компарација указује да су везе између увода и осталог текста вишеструке. Првовенчани истиче да је Немањин живот део опште људске историје, која се одвија под покровитељством Светог Тројства, тј. самог Бога. То је један од суштинских односа између увода и текста (увод: општа људска историја - Немањин живот: део те историје). У Немањиној младости, како се види из глобалног поређења, понављају се догађаји који су се збили у раној историји људског рода - Адама и Еву, пре људе, искушава ђаво а Немању, тек што је добио на управу одређене области, искушава ђаво путем његове браће. Ово поређење има и дубљи смисао: док Адам и Ева подлежу ђавољем наговору, чак склапају уговор са њим (ово очигледно према апокрифу), Немања, сопственом побожношћу и заштићен Христом који је спасилац, побеђује ђавола. Тиме је имплицитно у делу Немањи дата предност над Адамом и Евом, што је и логично јер Нови завет долази по значају испред Старог. Према уводним премисама, Христов долазак на земљу доноси људима спасење (искупљује их од греха) и праву веру. Темељну окосницу уметничке поруке дела чини став да је Немања божји изасланик који окупља пропале српске државе и утврђује праву веру.

Неке теме које су само назначене у уводу, касније се шире развијају. Такав је случај на пример са догматом о Савином Тројству. У поглављу о Немањиној борби против јеретика ово учење пројектовано је као његово уверење. Јеретици су окарактерисани као противници тог догмата и следбеници безумног Арија. Сродан је и ауторов став према милосрђу. Опште уводне представе и значења овог проблема у даљем тексту доживљавају одређену конкретизацију и изузетно су значајне за обликовање духовног профила јунака.

Има и примера развијања тема које у уводу нису обухваћене, али које улазе у општи тематски план. То је нпр. случај са темом о крсту, страшном суду итд.

Опште експресивно-идејне линије биографије зависне су од увода, али је, мада у знатно мањој мери, било и обрнутог дејства - дограђивања уводне структуре према основним интенцијама уметничког текста. Тако је, рецимо, у увод унето причање о сагрешењу првих људи под дејством ђавола, да би се развила тема о искушењима којима је био подвргнут Немања (и касније Првовенчани). То се најбоље види када се изврши упоређивање увода са аренгом оснивачке Хиландарске повеље (која је утицала на све списе о Немањи па и на овај). Тамо се једноставно каже како Бог не жели људску пропаст и како је бог тога Немању поставио за великог жупана. У уводу код Првовенчаног опширно се говори о божјем милосрђу према грешном људском роду; спомињу се и некакви списи (рукописанија) првих људи и указује да је ђаво људе гурнуо у Хад а Бог их спасао помоћу Христа. Потом се говори о томе како је Бог изабрао, према свом сазнању, једне за свете мужеве, друге да буду мученици, треће да буду земаљски господари. Међу овим последњим био је, истиче Првовенчани, и Немања. Писцу дакле није довољно само оно што је истакнуто у Хиландарској повељи, о пореклу Немањине власти, већ он говори о општој људској историји, посебно о питању људског сагрешења и искупљења.

Постоје и додатне аналогије, које обогаћују експресивну и значењску раван дела:

1) Прва реченица у уводу је позив христољупцима да виде како се на земаљским манифестовала дубина божјег милосрђа. То важи за цео даљи текст увода, где се најпре говори о највећем милосрђу које је Бог испољио, спасавајући људе који су, наговорени ђаволом, сагрешили према њему. Говори се и о његовом новом милосрђу - он је, наиме, људима који су Христом искупљени, хтео да придода од небеских сила ("и висином својега божаства хоћаше земноме јестаству придодати од небесних сила"), па је изабрао оне преко којих ће остварити своје деловање. У десетом поглављу, посвећеном немањином одрицању од престола, монашењу, одласку у Студеницу и Свету Гору, Првовенчани описује Светогорце после њиховог сусрета са Савом и Немањом. Они су истовремено задивљени и испуњени ужасом, јер схватају да се ради о несвакидашњем догађају, чуду. Савин и Симеонов долазак у Свету Гору разумели су као деловање Христовог милосрђа на њих: "О милосрђа Владичина, о неисказане дубине човекољубља ти, које се види међу нама!"

2) Божјем милосрђу је, како смо подвукли, посвећен читав уводни део. На више места се у биографији указује како је то милосрђе деловало на Немању и, преко њега, на његове синове. Карактеристично је да се о томе говори при описивању најважнијих момената Немањиног живота.

У другом поглављу, у оквиру причања о Немањином детињству, постоји оваква антиципација: "Док се тако хранио у благоверју и богочашћу родитеља својих, родитељи његови пажаху на дете, не знајући божје тајне и пучине милосрђа која ће бити на њему - да ће он царовати над земаљскима и да ће се на небесима настањивати са анђелима". Овде треба обратити пажњу на синтагму "пучина милосрђа", јер она показује како је божје милосрђе на Немањи у суштини било неизмерно.

У поглављу у коме се описују Немањини последњи тренуци у умирање (XIII), на почетку стоји како су Немања и Сава провели много времена у манастиру Хиландару, све док није било по вољи ономе који је саздао људска тела и коме је у руци сваки створ животни, и који својим милосрђем зна крај свакога, да Немању призове "к тајној трпези и да га напоји с источника бесмртнога". Другим речима, Бог, својим великим милосрђем, Немању преводи из земаљског у вечни живот.

Мало даље, у истој глави (XIII), сликовито се представља тај Немањин пут од смртности ка вечности, који се остварује Божјом милошћу: "И, хотећи овога објавити као небеског човека, а земаљског анђела, потруди своју неизречену милост, и спреми лествицу исходу Пречаснога, коју сам себи унапред спреми..."

У деветнаестом поглављу, а то је похвала, каже се да су сва чуда која чини Немања резултат деловања милосрђа Христовог и милости Богородичине.

Милосрђе Божје спомиње се и у вези са Светим Ђорђем, коме се Немања у молитви обраћа за помоћ. Првовенчани у оквиру Немањине молитве даје и молитву светог Ђорђа Господу (то је стилски врло интересантно, јер се ради о молитви у молитви). Свети Ђорђе моли Бога, позивајући се на његово милосрђе, да пружи помоћ свима онима који се нађу у беди или у нужди или у тамници или на мору, а помену његово, Ђорђево име.

3) Првовенчани прави разлику између милосрђа и милости. Милост Божја (milostì) спомиње се у уводу као дар божји људима: "Штавише, и онима који га љубе даје преизобилну и богату милост своју неисказаним својим милосрђем, и висином својега божаства хоћаше земноме јестаству придодати од небесних сила."

Милосрђе Божије се помиње у четвртој глави, кад Немања упућује браћу да у Бога траже дарове и милости велике: "Него просите у Господа Бога мојега многе дарове и милостиње велике и некварежне, да их свако од вас прими."

О божјој милости говори и Немања, обраћајући се светом Ђорђу (спомиње се и милосрђе): "да ти послужим, Свети, за све дане живота мојега, до последњега даха мојега, на који начин буде угодно висини страдања твојега, милошћу и милосрђем онога који те је прославио и венчао у свем свету, Христа, на све векове, амин!"

Милост и човекољубље (које је овде делимична замена за милосрђе), спомињу се у оквиру Немањиног писма у десетој глави: "Знај, о љубимче Христов, што просих и што жељах, што тражих из све снаге своје, из све душе моје, смилова се на мене Творац мој, не по мојим безакоњима, него по премногој и неисказаној милости својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах - часнога његова анђеоског лика."

Спомиње се и у глави XI, XII, у вези са Првовенчаним.

Немања после смрти поседује милост, коју му је даровао Христос (XV): "Јер као што је Владика твој исцелио пређе ослабљенога да је овај одар узео и да ходи право, тако и ти, Свети, ако хоћеш, можеш ми помоћи милошћу, даном ти од Бога и Спаса твојега, Исуса Христа. Исцели ме, грешнога, као ученик прави Христа твојега!"

4) Свето Тројство, као што знамо, спомиње се у почетку увода и у VI поглављу. Треба додати и то да се у XIX глави, у похвали Симеону, истиче да је његова заслуга што је победио јеретике и учврстио веровање у Свету Тројицу.

5) У самом делу доста је занимљиво осмишљен мотив о деловању ђавола. О ђаволу је, како је већ показано, било речи у уводу.

У трећем поглављу (почеци Немањине владавине) изнова наилазимо на мотив о ђаволу - ту се приказује како је ђаво наносио напасти Немањи преко његове браће. Додаћемо и то да уз ову констатацију стоји и коментар Првовенчаног који показује да ће Немања, зато што је трпео напасти, добити троструки мученички венац.

У четвртом поглављу (браћа заробљавају Немању, бацају га у пећину, он се спасава уз помоћ Господа и Светог Ђорђа, потом диже манастир Св. Николе и Св. Ђорђа), поново се говори о неприликама које су чинила Немањи његова браћа, подстакнута ђаволом. Овде се, у односу на III поглавље, конкретније показује како је ђаво деловао на браћу: били су обузети злом ревношћу и љутим гневом. Немања је, насупрот њима, смирен, чак их упућује да се на њега угледају и обрате се Господу.

У наредном, V поглављу (опис оружаног сукоба са браћом), указано је како су браћа сотониним наговором отишла у грчко царство, да добију помоћ за борбу против Немање. Он се, као и у претходном примеру, обраћа Богу.

Шесто поглавље које смо иначе више пута помињали, садржи податке који су значајни за ову тему. Говорећи о јеретицима, Првовенчани (кроз Немањине речи) каже да су они кукољ лукавог и одвратног ђавола. Немања се бори да се јеретици не рашире. У уводу постоји и оваква реченица: "јер је свеубилачки ђаво насејао штетну плеву".

Према Првовенчаном, рат који је Вукан повео против њега (глава XIV), наступио је због деловања ђавола. Стефанови заштитници овде су Христ, Богородица и св. Симеон.

Стрез се побунио против Стефана, наговорен ђаволом (глава XVII).

У похвални (XIX глава) истиче се да се Немања као владар борио против деловања ђавола (при том се првенствено мисли на његову борбу против јеретика). У тој похвали стоји и да је Немања страдао од ђавола, који му је постављао замке у владарском и монашком животу, па да је зато стекао ореол мученика.

У XX, последњем поглављу у делу, констатује се да ђаво, који завиди на добром, увек настоји да у ров погибије гурне људски род. Мало даље, спомиње се да су два цара била научена ђаволом да Немању ожалосте (у ствари, реч је о угарском краљу и латинском цару).

6) У уводу је наведено како је ђаво научио људе да служе глухим кумирима. У VI поглављу говори се о смраду глухих кумира, који се јављају код јеретика.

7) У уводном поглављу споменуто је "рукописаније", што би, према апокрифу, био уговор између првих људи и ђавола. У похвали часном крсту (који Немања шаље Стефану), истиче се да је крст значајан због тога што је на њему Христос приковао рукопис људског греха.

8) О грешним људима говори се на два места у делу - та је тема, како смо видели, кроз пример првих људи, подробно обрађена у уводу. У VIII поглављу Немања се сам идентификује са грешним људским родом, према коме ће Христос на дан Страшнога суда испољити свој гнев. И у молитви Немањиној у X глави присутно је његово осећање грешности, које проистиче из сазнања да припада људском роду који је грешан.

9) Пакао се први пут помиње у уводу. Речено је да је у пакао ђаво гурнуо људе који су уз њега пристали. У VI поглављу даје се Немањин говор на сабору и у оквиру њега исказ да ће се јеретици наћи на дну пакла. У краћој похвали Симеону, која је уграђена у XI поглавље, Првовенчани истиче да је Симеон народ и земљу извукао као из пакла, тј. да је спасао од јеретичког учења које је претило. У XII глави, где је похвала крсту, стоји да је крстом пакао разорен.

10) У уводу се посебно истиче да Бог својим милосрђем није закаснио када је требало да спасе грешне људе. Та констатација да је Бог благовремено предузео све за спас људи, тј. та његова особина, биће пренета на Немању. По узору на Бога, Немања је све учинио на време. Он није ни мало закаснио када је почео да зида цркву Свете Богородице (III поглавље), када је почео да подиже храм Св. Ђорђа (VI поглавље) и када је сазвао сабор против јеретика (VI поглавље). И када нису дословно употребљене речи: "нимало није закаснио", истиче се хитрина Немањина и брзина у пословима, као што је случај у десетој глави, где се описује како је Немања кренуо у Свету Гору. Интересантно је да Немања поучава Стефана да и он буде хитар, тј. да не касни у својим добрим делима (у писму где га позива да помогне изградњу Хиландара). Немања енергично делује и као светац, он одмах исцељује (глава XV), брзо помаже Стефану у борби против драчког деспота Михајла (XVIII). Сам Стефан показује да је усвојио очево начело, указивањем да је с много журбе послао писмо Сави, позивајући га да донесе светитељево тело, и да је хитро сакупио свештенство и монахе како би пошли у сусрет Сави. И Сава поседује ту главну очеву особину и за себе каже како не каснећи иде за Христом. Очигледно је да је ова реченица нимало није задоцнио из увода постала модел за описивање поступака и Немање и Стефана и Саве;

11) У уводу стоји да је Христос обновио људе крштењем а за Немању да је људима показао ново крштење, тиме што је из дубине неверства извукао свој народ.

12) Постоји и другачије везивање за увод - помоћу асоцијација. Тако реченица да је Христос људе искупио својом крвљу поспешује развијање симболике крста. Симеон шаље крст Стефану који је симбол Христовог страдања (начињен је од дрвета са крста на коме је Христос разапет), али и Немањиних успеха остварених под његовом заштитом.

О Богу се говори као о свемогућем. Ову вредносну претпоставку импликује уводни контекст дела. Такође се развија мотив о законопреступницима, и др.

Неке су сцене контрасне онима у уводној глави. Тако се каже како је Немања правоверан седео у каменој пећини, а у уводу се спомињу грешници у паклу, чиме је подстакнута слика Немање као мученика.

Јасно је да је увод нека врста нацрта за излагање о Немањи и његовом наследнику; везивање за увод нарочито је изражено у оним ситуацијама када се говори о догматским питањима, о судбинским проблемима главног јунака. Увод је важан и за изграђивање основних црта Немање и Првовенчаног као владара и личности; он је отворио могућности за сликање негативних страна породичног и друштвеног живота, тј. сукоба, непријатељства итд. Пројектовањем индивидуалне егзистенције у контекст опште историје, Немањин лик вреднује се према вечним законима.

На одређеним местима, успостављајући другачије композиционе вредности у делу, Првовенчани прејудицира догађаје - наговештава унапред оно што ће бити описано касније, у једном или више поглавља. Тако се има утисак да је причање ретроспективно. То ремећење времена приповедања води ка стварању илузије о ванвремености. Томе утиску, осим овог прејудицирања, доприноси у супротан поступак: "враћање" у давну, библијску прошлост, путем навођења библијског текста, парафразирања или асоцирања на одређене ликове или појаве. Димитрије Сергејевич Љихачов је тако нарушавање времена у делима старе руске књижевности објаснио потребама жанра, тј. тежњом ка целовитости сликања. У српској књижевности поступак "сагледавања унапред" понашања јунака и догађаја први је применио Стефан Првовенчани. Шире од њега тај поступак користиће потоњи писац, Доментијан, када буде састављао Живот светог Саве (завршен 1242/43. или 1253/54. године). Код овог писца постоји више типова "пројектовања" (антиципације, пророчанства, итд.).

Стефан Првовенчани први пут посеже за антиципацијом у тренутку када описује рођење свога јунака (II поглавље). То је рођење, како је указано, било под необичним околностима (Немањиног оца браћа су изагнала па је он рођен у прогонству); већ у тренутку појављивања у свет - дете је свето). Према Првовенчаном оно ће, захваљујући божјем промислу, у будућности бити "сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, градитељ цркава, па, штавише, и обновилац порушених". Аутор осмишљава предстојећу владарску активност Немањину. Како се види, она има јасно омеђена два подручја: "ратничко" и "духовно". Тиме се унапред одређује садржај живота јунака - до тренутка монашења. У делу је овај, владарски део Немањиног живота, описан у поглављима III-IX, и, делимично, у X поглављу.

У истом (другом) поглављу писац још једном наговештава будуће догађаје у вези са Немањом, и то када говори о његовом детињству. На Немањи ће се, како је ту речено, остварити превелико божје милосрђе ("пучина милосрђа"), па ће он тако "царовати над земаљскима", тј. биће владар, и на небесима ће се "настањивати са анђелима", тј. боравиће у рају. О Немањи као будућем владару било је речи у претходној антиципацији. Овде је, међутим, његова владавина сагледана у оквиру светског поретка. Немања је цар над земаљскима, што изазива сасвим одређену асоцијацију: Немања је близак Христу, који је цар над небескима. Други део антиципације предсказује Немањин вечни живот, међу изабранима - у делу су опису Немање као светитеља који је мироточан, исцелитељ и помоћник у ратовима, посвећена поглавља XIV до XVIII и XX. Писац наглашава да за божји план о Немањи нису знали ни његови родитељи, да је то била божја тајна.

Чињеница да у другом поглављу постоје две важне антиципације, показује колико је овај моменат пресудан у структури дела. То није ни најмање случајно - рођење о коме Стефан шире говори, веома је значајан мотив у свакој хагиографији. То се може рећи и за детињство које је период формирања односно првог испољавања јунака.

У трећем поглављу предсказује се да ће Немања бити мученик. Приповедајући о томе како је овог праведника ђаво искушавао путем његове браће, писац је са задовољством напоменуо да он, безумни, није знао да ће за трпљење напасти Немања стећи троструки венац. О Немањи као мученику говори се још у похвали, при крају дела (XIX поглавље). Тамо се каже да је он постао мученик између осталог и зато што је убио мучиоца ђавола, уништивши замке његове и лајања. Ту се мисли на оно што је описано у поглављима (III, IV, V, VI, VII. Будући да је овде реч о браћи, на овом месту у III глави предсказује се излагање у том поглављу, као и IV и V.

У четвртом поглављу, у оквиру описа Немањиног страдања и избављења (браћа су га ухватила, оковала и бацила у пећину; из ње га је избавио Господ), дато је доста успело поређење Немањине судбине са судбином праведног Јосифа. Писац је установио неке подударне чиниоце у биографијама ове две личности: и једног и другог су браћа настојала да погубе, и једног и другог је Господ спасао заточења, а затим поставио за господара. Ипак, како показује Првовенчани, Немања од Господа добија већу част - одређен је за владара читаве српске земље; Јосиф је постао тек господар Фараоновог дома и управник његовог имања. Писац је током читавог поређења, да би истакао Немањину предност над старозаветним јунаком, њему дао значајније атрибуте: "овај целомудрени и свети муж", "овај пресјајни и крепки свети муж"; Јосиф је за овога писца само "прекрасан". На крају поређења долази запажање да је Јосиф, научен Господом, поучио себе, кнезове и старце, а да је Немања однеговао своја чеда у благоверју и чистоти и сабрао пропалу земљу своју, ограђујући је Христовим крстом, уз непрекидно захваљивање Богу. Ова изјава о Немањи није резиме онога што је већ у тексту до тада речено, него је наговештај будућег. Нпр. помињу се Немањина деца, и то као већ однегована. Немања је, како се мисли, био заточен негде између 1166. и 1168. године. Његов најстарији син Вукан тада је могао имати тек неколико година (не зна се тачно када је рођен), средњи син Стефан годину-две (рођен око 1165). Најмлађи син Растко није још ни био рођен - родиће се тек деценију касније (око 1175). Да би деца била однегована, морало је протећи барем десет година, ако се мисли на Вукана и Стефана, или барем двадесет година, ако се мисли на Растка. О Растку писац говори тек у IX поглављу и касније, о Стефану у X и касније, о Вукану у X и XIV.

С друге стране у антиципацији стоји да је Немања "сабирао пропалу земљу". Немањина настојања да прошири територију и консолидује државу описана су у VII глави.

Констатација о "ограђивању Христовом вером" не односи се на неки конкретан догађај. Најближи по смислу у тексту био би онај описан у VII глави - борба за праву веру, против богумилске јереси.

Антиципација у IV поглављу садржи још и став да је Немања научио кнезове разумно и старце умудрио, а то одговара опису Јосифових заслуга у библијском тексту. Овај део антиципације, када је Немања у питању, показује одређену блискост са антиципацијом у другом поглављу, јер је речено како ће Немања бити учитељ. Овде је тај став делимично конкретизован, исказом да је Немања поучио своју властелу.

У VII поглављу на чак три места предвиђају се будући догађаји. Први пут у питању је предсказивање временски блиских збивања, која ће одмах затим бити описана у том истом поглављу. Према пишчевим речима, други византијски цар, љут и крвопролитник, покварио је мир са Немањом, пречасним и светим. Писац жури да напомене како тиме цар није ништа постигао, него је само на себе навукао погибељ, а "хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју". Одмах затим описана је Немањина акција против овог цара, која се завршава великим успехом. На другу антиципацију наилазимо на месту где се даје листа градова које је током свог похода Немања разрушио. Првовенчани констатује да се они нису подигли "ни до данас". (Реч је о градовима Пернику, Стобу, Земуну, Велбужду...). Тиме причање доводи до тренутка писања или чак до тренутка читања дела, дакле чини велики скок "у будуће". Трећа антиципација налази се на месту где се говори о Котору, граду према коме је Немања имао посебан однос - није га разрушио него га је чак утврдио и у њега пренео свој двор. Тај двор, напомиње Првовенчани, постоји "и до данас". Овим врши измене временског плана, повезујући један давни тренутак са "садашњим".

На почетку осмог поглавља долази један краћи пасаж у коме се приказује Немањино расположење након свих успешних похода. Он почиње интензивно да размишља о томе да не сме да ужива у ономе што је добио већ да помишља на крајњи, Страшни суд; моли се Господу да га поштеди и помилује на Страшном суду. Даје том приликом завете: да ће се одрећи брачног живота; да ће ставити Христа за вођу и храниоца своје старости и наставника; да ће подићи храм посвећен Богородици и у њему испунити своје завете. Овде се заправо предсказује абдикација (описана у X глави), монашење (описано у X глави) и живот у Студеници (описан у X глави).

У осмом поглављу на још једном месту учињено је "померање" у времену. Приказујући Немањино стање и расположење током изградње Студенице. Првовенчани реализује снажну поетску слику, поредећи Немањин ум са небопарним орлом који се отрже од земаљских уза да би доспео до Вишњег Јерусалима, тј. до раја. Првовенчани додаје да је Немања постао грађанин овог "небеског града", чиме прејудицира оно што је описано у поглављима XIV-XX, где је приказан Немања као светитељ и мироточац.

Очигледно је да је VIII поглавље врло значајно. Антиципације у њему заправо програмирају монашки део Немањиног живота и његов вечни живот. Поглавља од VIII до XIII обједињава идеја о Немањином подвигу (у неколико фаза: припрема, реализација, усавршавање). Поглавља XIV до XX повезује идеја о Немањином вечном животу, који се на земљи манифестује кроз мироточење, исцељење и директну помоћ у невољама на државном плану. То је идеја о Немањи као светитељу. Полазне основе за целокупно касније излагање, у главама VIII-XX, садржане су у VIII поглављу, и то управо у антиципацијама.

У деветом поглављу на једном месту предсказана је будућност Немањиног најмлађег сина Растка. То предсказање дато је у форми личне жеље, исказане кроз молитву Христу (слично је, како смо видели, било и са Немањом у двема антиципацијама у VIII поглављу). Растко жели да Господ "привуче" његову младићку слабост и да претекавши, иде путем којим се његов господин и хранилац, тј. Немања труди да иде. Реченица је мало конфузна. Растко у ствари жели да иде Немањиним путем али и да га претекне. Да Растко монашењем "претиче" оца, види се из Немањиних речи при крају поглавља, где он Растков чин одласка "из овог света" схвата као божји позив упућен њему: "Зато, дакле, о душо моја, прени и потеци покајању, јер те Владика твој зове. Јер овим псалмом показа ти пример, говорећи: 'Из уста младенаца и одојчади свршио си себи хвалу'. Зато се не лени. Зар не видиш младе који траже оно што им је потребно и који ти предњаче?"

Да је Расткова жеља остварена, сазнаје се из истог поглавља. Будући да Растко није главни јунак, писац није детаљно приказао саму реализацију. Интересантно је да ће тек касније, у XIV поглављу, писац, тада већ као јунак дела, у писму Сави, изразити своје осећање и расположење у тренутку Растковог бекства.

У XVI поглављу, где је описано као Немања помаже Стефану да победи бугарског цара Борила и латинског цара Филандра (тј. Хенриха Фландријског), у уводу стоји: "После овога ја, недостојни слуга његов, молитвама овога светог господина мојег олакшавах се од свих терета мојих, старајући се о заповедима његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово".

Тиме се прејудицира оно што долази као садржај поглавља XVI, XVII, XVIII, али се истовремено ствара утисак да се ради о избору чуда, тј. да је приказан само један део онога што би могло бити описано.

Похвала има епилошки карактер; у њој се сустичу и примирују постојећи наративни токови; трећи композициони ниво успоставља се повезивањем похвале и претходног текста - Стефан подвлачи битне идејне одредбе дела и вредносне ознаке јунака. Није претерано ако кажемо и то да уводи нове, допунске одреднице за актанта: апостол и више од апостола ("Да ли да те назовем апостолом? - Јер више него и апостол би. Јер би апостол отачаству својему, јер из дубине неверства извуче народ свој, и, показав им ново крштење, обнови људе своје силом и радом Духа Светога, који, одагнавши преласти јеретичке, славе у Тројици једнога Бога"); пророк и више од пророка ("Да ли да те назовем пророком, Предивни? - Али Господ вели: 'Ниједан пророк није примљен у отачаству својем.' - А ти се у отачаству својем јави велики заступник, пуштајући да кипи пребогато миро из раке твоје, исцељујући свако свезивање сотонино, и прогонећи бесна маштања, и лијући недужнима реке исцељења, који притичу к теби.") и др.

С друге стране, од постојећих, већ утемељених одредница, аутор језгровито и луцидно одређује у земаљском и небеском свету јунаково право место. То је нпр. случај са одредницом учитељ. У наслову дела Немања је, између осталог, назван учитељем (Живот и дела светога ... оца нашег Симеона, који је био пређе наставник и учитељ...). У четвртом поглављу стоји да је Немања своје кнезове научио разумно и старце умудрио. И у похвали се Немања назива учитељем (учитељ и више од учитеља), јер је исправљао учења ранијих хришћанских проповедника и довршио оно што они нису урадили. О томе се не говори у претходном тексту.

На још једном месту у похвали Немања је добио квалификатив учитељ и то се опет односи на његов духовни рад: "Радуј се, учитељу Новога завета, који ниси поучавао мојсијевски, него си, идући за Павлом, његова учења изврсно усадио у разум наш." Смисао је овде у томе да је Немања хришћанин, следбеник учења хришћанских апостола, и као такав испред најистакнутијих личности старога завета.

Утисак о консистентности дела постигнут је, између осталог, и инсистирањем на одређеним карактеристичним темама, које непосредно не зависе од увода. Једна од њих свакако је тема о браћи. Она је на два различита начина обрађена у делу. У једном случају ради се о приказивању таквих односа где браћа наносе зло ономе који је најбољи међу њима. У другом случају показују се хармонични односи.

Може се рећи да су примери за први начин обраде бројнији. Ту постоје три случаја, у три генерације Немањића. Први пут је реч о браћи Немањиног оца (његово име није откривено). Сазнаје се да је дошло до одређеног сукоба ("велики метеж"), као и да је Немањин отац био изгнан из Рашке. О његовој браћи речено је тек толико да су били завидни. О каснијим приликама ништа није забележено - само то да се Немањин отац повратио у своје престоно место. Тема, како се види, није широко развијена. Сасвим супротно би се могло рећи за случај са Немањином браћом. Ту су, чак у три поглавља (III, IV и V), приказане све фазе у сукобу: приговор браће, долазак њихов код Немање са одређеним захтевом, одмазда (заточење), избављење Немањино и коначан његов тријумф (битка код Пантина). Овде је конкретно именован и главни узрочник сукоба: ђаво. Писац је нарочито истакао негативна својства браће (хитри на зло, обузети љутим гневом), да би Немањин лик као праведника, незлобивог, оног који се не гневи и чини добра дела дошао до изражаја. Страдања Немањина писац је затим упоредио са страдањима праведног Јосифа, кога, зато што је омиљени син свога оца, браћа прогањају а затим и затварају како би био усмрћен од дивљих звери. Писац је имао пред собом јасан циљ када је то учинио - он је хтео да Немањину историју стави у контекст опште људске историје, али и да покаже колико је њему Бог више био наклоњен као новозаветном јунаку него Јосифу, који "припада" Старом завету.

Трећи пут, у трећој генерацији, остварује се однос који је делимично карактеристичан за прву. Наиме, једном брату (Стефану) одузета је власт која му законито припада. Као противник појављује се изнова брат (Вукан), а у првом случају било их је више. Брат који чини зло назван је законопреступником, значи употребљен је исти квалификатив као и када су у питању била Немањина браћа. То показује да постоји делимична подударност и са другим примером, тј. да се у трећој генерацији понавља понешто и из друге.

Постоји у делу и пример за рђав однос међу браћом. Реч је о споредном јунаку, Стрезу, и његовом брату. Стрез је пребегао у Србију због опасности која му је претила од стране брата: овај је хтео да га ухвати, да му "огњем сажеже тело" или да га "расече на четири чести", које би потом "повешао на путевима градским". Брат Стрезов је веома крволочан и према другима: "Без броја и других људи истреби, трудећи се да земљу и море искорени помишљу својом". Стрез је жртва коју великодушно спасава Стефан. Касније се он одметнуо од свог доброчинитеља, наговорен ђаволом.

За хармоничан однос међу браћом (други тип обраде) опстоји само један пример у делу. У питању је однос између Стефана и његовог брата Растка/Саве. Писац га поступно изграђује, почевши од XIV главе. Свој однос открива у свом писму упућеном брату где, по први пут, говори о томе шта је у младости осећао према њему, и то у тренутку који је за брата био најзначајнији а за читаву породицу најтежи (одлазак у Свету Гору). Те Стефанове речи гласе овако: "Господине мој, Христољупче, оче пречасни Саво, недостојанство ти моје напомиње, када ти, оставив хранитеља својега и нас, пође за Христом, тада се ја, иако бејах у тузи, гледајући на господина хранитеља, тешах оним што је корисно, са љубављу". У каснијем тексту, све до краја дела, кроз примере сарадње и помоћи коју монах Сава пружа Стефану владару, однос међу њима постаје све срдачнији и хармоничнији. Владар назива свог брата учитељем и наставником.

И Савин однос према брату јасно је истакнут. Употребљена је форма посланице, јер тако је Сава непосредно могао да се обрати брату и покаже шта према њему осећа. Очигледно је да га веома воли и да је спреман да испуни сваку његову жељу: "Посланство твоје примив с љубављу и молбе твоје не презрев, мошти твојега Светог, које желиш, носим и сам путујем с њима и с часним чрнцима светога места овог, у којем изволе живети господин свети. Зато се, драги, спремај, на сретање његово". Савина љубав и оданост брату открива се и кроз причање о томе како је он, на братовљеву молбу, ишао да одговори Стреза од непријатељства: "умолих пречасног оца својега учитеља и наставника, Саву јеромонаха, да иде и изобличи безумље овога злога сада и зло прорашће, које не насади отац небески. И овај се не олени, него отиде и изобличи злобу његову, и природа слатка и добра и методична учења своја да га задобије за начин људи који праведно живе и добродушних царева, јер православне цареве Господ назва хришћанима - да врши реч Господњу и да живи у љубави, која је боља од свих жртава паљеница, које се приносе".

У делу је значајна пажња посвећена и описима подизања манастира. То је једна од главних тема. Описи почивају на конкретним подацима, и у великој мери одражавају саму процедуру изградње која је регулисана законским прописима. Тако су настала чврста приповедна језгра, са устаљеним елементима. Наравно, неки од њих су више развијени у појединим описима, а други су из неког разлога сасвим изостали.

Можда се као формално најпотпунији може издвојити опис изградње манастира Ђурђеви Ступови. На почетку тог писа говори се о Немањиној мотивацији за изградњу (1). Он је, како је то експлицитно наведено, желео да подигне овај манастир у знак захвалности за помоћ у невољи. Потом се говори о почетку градње (2), о називу цркве (3) - "храм светог и преславног мученика Христова Ђорђа", о завршетку радова (4), о опремању и украшавању цркве (5) и о регулисању живота у самом манастиру - односно доношењу типика (6).

Овом опису структурално је најближи опис изградње манастира светог Николе. У њему је дата мотивација (1), говори се о почетку градње (2), називу цркве (3), завршетку радова (4) и о регулисању живота у манастиру (типик) (6). Мимо описа изградње Ђурђевих Ступова, овај опис има још податак о месту где је храм подигнут (Топлица); не говори се о опремању и украшавању цркве (тј. испуштен је податак који смо у опису изградње Ђурђевих Ступова регистровали под 5). Мотивација је овде нешто другачија - Немања је "распаљен Христовом љубављу". Осим тога, у причање је, између податак о месту де се храм подиже и о завршетку радова уметнуто причање о Немањином сукобу с браћом. Он је настао, како се наводи, управо поводом зидања овог манастира. Браћа Немањи пребацују да чини оно што не би смео, тј. да зида без претходне сагласности добијене од њих.

Затим се, по сродности, овом "основном моделу" приближава опис изградње манастира Свете Богородице (у Топлици). Он има елементе 1, 2, 3 и делимично 5. Мимо тог описа, садржи још и податке о формирању монашке заједнице у манастиру - сестринства, и о преношењу ктиторских права са Немање на његову жену Ану. Немањине побуде за изградњу сличне су онима које је имао када је желео да подигне манастир Светог Николе; он је, према тврдњи писца, био спреман на изградњу Св. Богородице у тренутку када се почео "расправљати божанственим огњем".

Када су у питању описи изградње две најзначајније задужбине - Студенице и Хиландара, постоје већа одступања од основног модела. Може се рећи да је опис изградње Студенице ипак ближи том моделу, од описа градње Хиландара. У њему постоји мотивација (1), податак о почетку градње (2), о називу цркве (3). Побуде за изградњу су знатно шире изложене но што је до тада било уобичајено; Немања је обузет страхом од Страшног суда; жели да му Богородица на том суду буде заступница; заветује се да ће подићи манастир њој посвећен и да ће се у њему замонашити. Пошто је саопштено како је градња почела, излагање се прекида увођењем пописа Немањиних дарова црквама и манастирима широм хришћанског света, уз помен две цркве које је овај владар подигао (у Нишу и Скопљу). Тиме се ствара представа о његовим преокупацијама током градње. Утисак о Немањиној апсолутној окренутости духовном појачава се цитирањем његове молитве Господу, у којој износи своју велику молбу - да се замонаши и да по смрти буде прибројан праведницима. Коначно, писац уобличава снажну поетску слику, којом употпуњава представу у Немањи у време док гради Студеницу.

У случају са Хиландаром разлози за изневеравање модела су сасвим другачије природе. То је био погодан тренутак да Стефан покаже како га отац сматра својим правим и достојним наследником па му чак поверава да учествује у најзначајнијем свом подухвату. Због тога је овде право причање изостало па се ово место само условно може назвати описом изградње манастира.

Може се рећи да је Стефан први приступио систематском описивању изградње Немањиних манастира. Основицу за опис градње неких задужбина већ је имао: нпр. Хиландара - у повељама и Савином делу, Студенице у Савином делу.

Стефан је почео систематски да описује и ратне походе. Карактеристичан је пис Немањиних освајања (VII поглавље) и опис битке код Пантина (V поглавље). То су ембрионални облици "ратничке прозе". Та ће се проза нарочито развити у књижевности XIV и XV века. Описи ратовања - Немањиних и потом Стефанових могу се окупити у једну целину; они чине посебан структурни комплекс у делу.

Обједињавајући фактор у делу јесу и чуда, тј. описи чудесних догађаја и исцељења. Они прожимају читаво дело - најпре су то чуда на Немањи, пре свега спасавање из заробљеништва уз помоћ Св. Ђорђа, затим победа у бици код Пантина, опет уз помоћ светог Ђорђа. Потом су ту чуда која чини Немања као светитељ, која су и органски обједињена и чак нумерисана.

Интересантно је да постоји и тема о саборима као интегративни фактор. У делу су описана два Немањина значајна сабора (један на коме осуђује богумиле и други на коме се одриче престола). Помиње се и светогорски сабор, тј. сви монаси Свете Горе на челу са протом, који дочекује Немању и који га испраћа у вечни живот. Коначно, постоји и Стефанов сабор - на коме се чита цело дело.

Постоје и друге теме и поступци самога писца који доприносе интегрисању приповедних делова у монолитну целину.

*

С правом карактеролошком диференцијацијом Немањиног лика сусрећемо се још у уводу. То је кратко и опште запажање да се Немања налази међу божјим изабраницима и то онима којима је одређено да буду владари. Ово карактеролошко осамостаљивање Немањиног лика, по нашем мишљењу, представља одређен вид конкретизације божјег милосрђа према грешном људском роду и новог милосрђа путем избора светих мужева, мученика и земаљских господара. Првовенчани казује да ће (II поглавље) "испричати рођење и живот и врлине овога светог господина својег". Он се, значи, одлучује за шире и обухватније интерпретирање јунаковог живота и његовог моралног лика ("роди и ово, свето дете, које ће божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства његова"). Реализација функције лика започета је већ самим причањем о његовим родитељима. У обради овог мотива приметно се испољавају диференцијалне ознаке. Историјска подлога искоришћена је као почетни ниво за дубљи и наменски семантички набој и за успостављање једног вишег система вредности. Од почетка се изграђује нови однос између јунака и света, при чему се преиначавају пропорције историјског и идеолошког.

Почетни систем обликовања јунаковог лика Првовенчани наставља да обогаћује низом занимљивих информација. Најпре говори о јунаковом рођењу под необичним околностима; каже да се Немања родио док су се његови родитељи налазили у изгнанству у Дукљи. Потом овај чисто хагиографски мотив употпуњује сликом двоструког крштења (најпре од стране латинских у Рибници а затим и од стране православних свештеника у цркви Св. Петра и Павла у Расу), и драматичним околностима (браћа Немању нападају и затварају га; он се ослобађа и у директном оружаном сукобу успева да их победи). Првовенчани веома занимљиво и списатељски успешно уравнотежава хипотетичко-идеолошке садржаје и конкретно-историјске детаље. То ће се посебно испољити приликом усаглашавања, или боље речено усложњавања самог јунаковог лика када долази до преиначавања реалног и симболично-ирационално. Испољава се тенденција да се Немањин живот пројектује у два смера - према библијској схеми и истицањем посебности. Утицај идеолошке шеме перманентно остаје пресудан за изграђивање доминантних карактеристика јунаковог лика. Тако се идеја о светом детету преиначава у исказ да ће Немања "царовати над земаљскима и да ће се на небесима настањивати са анђелима". Аутор уводи и одређене негативне постулате, па истиче да остварење божје тајне омета увек противни ђаво.

Првовенчани разуђује правце јунаковог досезања небеских висина. У том смислу изразито врши синтетизовање значајних аксиолошких поставки (Немања као владар, монах и светитељ). Свака од њих је занимљиво образложена и садржајно другачије надограђена у делу.

Идеја о том да је Немања божји изабраник подразумева постојање божјег плана о Немањи. Као што увод и каснији текст показују, Бог је својим "планом" предвидео да Немања буде владар ("земаљски господар") и светитељ. Испоставља се да је он делимично "кориговао" свој план, омогућујући Немањи да постане монах, поткрај свога живота. То да Бог није имао намеру да Немањи омогући да стекне "анђелски и апостолски образ", закључује се из двеју Немањиних изјава. Једна је дата на сабору, пред сведоцима: "Светитељи, пријатељи и браћо моја! Нека вам је знано да из младости моје жуђах пламеном срдачним да идем за заповедима Владике мојега, и не хтеде Господ мој". Друга изјава, знатно потпунија, постоји у Немањином писму упућеном сину Сави у Свету Гору где га извештава о свом монашењу: "Знај, о љубимче Христов, што просих и што жељах, што тражих из све снаге своје, из све душе моје, смилова се на мене Творац мој, не по мојим безакоњима, него по премногој и неисказаној милости својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах - часнога његова анђеоског лика". Ова друга изјава показује да је Немања постао оно што је желео тек после безбројних молби упућених Богу. Како то да му је Бог испунио жељу? Није објашњено у самом делу, али се може наслутити. Немања се у потпуности исказао као владар, консолидовао је државу, учврстио веру, чинио многа добра дела, васпитао своје синове, итд. Божји план је тиме био испуњен. Божји план у делу највише откривају увод и антиципације.

Првовенчани обликује Немању као владара, монаха и светитеља, у широком временском распону; два привремена и један вечни период обједињавају и употпуњују доминантне његове особине. Заједничко је да се у свему очитује јединствена Немањина карактеристика, која је резултат директног угледања на самога Бога - хитрина у свим добрим делима.

Изграђујући Немањин владарски лик, писац није имао ни мало једноставан посао; морао је чињенице из живота и владавине да прилагоди захтевима житијне форме, спроводећи одређену селекцију (није на пример узео онај моменат када је Немања био заробљеник византијског цара) и да многе догађаје осветли на начин који омогућава истицање одређене јунакове врлине. Потом, структуру актантовог лика, такође, оснажује успешно и ауторски самосвојно.

У грађењу Немањиног лика доминира компарација. Првовенчани најрадије прибегава компарацији са негативним личностима (нпр. случај са Немањином браћом која долазе код њега, подстакнута ђаволом и обузета "злом ревношћу и љутим гневом"). Овим поступком обухваћено је и Немањино супротстављање (индиректно) јеретицима, који су "кукољ лукавога и одвратног ђавола". Писац по супротности упоређује овог јунака са византијским царем: "После овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао своју и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју..."

Немања се упоређује и са позитивним личностима - са праведним Јосифом (IV поглавље). Овог старозаветног јунака чак и надилази. Постоји, на известан начин, и поређење са византијским царем Манојлом, коме Немања импонује због своје чистоте, смерности и кротости, те га одликује царским достојанством, показујући да му је раван ("прими га са царском љубављу и пољуби га", каже Првовенчани). Аксиолошки, актант доминира у поредбеној лествици и над Адамом и Евом.

И у грађењу Немањиног монашког лика писац такође радо посеже за компарацијом; упоређује га са најистакнутијим примерима монашког реда, односно самим оснивачима монаштва. Првовенчани се користи и сведоцима (сабор Светогораца на челу са протом). Поређења су прилагођена општим принципима таквог живота и наглашавању јунакове спремности да се жртвује.

Немања је и класичан светитељ-исцелитељ (види поглавље XV у делу), али и национални светитељ-заштитник домовине. Узор му је био лик светог Димитрија Солунског, али је писац морао, нужно, и сам да тражи путеве како би сугестивно приказао Немањино светитељско деловање. када фаворизује његов светачки лик, тада превагу имају чиновници посредног, алегоријског карактера. И у једном и у другом случају Првовенчани наглашава јунакове моралне врлине. Слојем којим се врши глорификовање јунака, треба подвући, одржава се нужна и значајна веза с уводном нарацијом. Првовенчани Немању обликује према идеалном обрасцу (Исус Христос); увећавајући семантизам лика и алегоријско-симболичке квалификације, учинио је да актанта поимамо као егземпларну личност. Немања Стефана не штити само у ратовима, већ и од свих напасти; у извесном смислу актант подсећа на светог Ђорђа, али задржава и своја специфична својства.

Немањин лик писац употпуњује оживљавањем сцена у породичном амбијенту. На тај начин постаје знатно потпунији - он је идеалан супруг и отац. Секундарни ликови су саображени (жена Ана у свему му је послушна, два његова сина, Стефан и Растко настоје да код себе остваре његове особине и да иду његовим путем. Стефан га следи на "владарском", Растко на "духовном" плану). Немања је узор Растку у његовим младалачким данима, али од тренутка када започиње свој духовни подвиг, Растко је узор оцу; сведок је његове смрти и одржава са њим духовни контакт и после тога, јер Стефана тачно обавештава о томе да ће му Св. Симеон помоћи (в. поглавље XX). Постоји још један круг односа: Стефан-Сава и Стефан-Вукан, први као пример идеалне љубави, други као пример поремећених односа.

*

Тешко би било дати једну јединствену и свеобухватну оцену дела Стефана Првовенчаног и одредити му тачно место у српској литератури. Он је, како смо већ истакли, у много чему, на врху лествице писаца, као зачетник појединих жанрова и као писац који је претходну традицију преточио у нове форме, створивши дело које ће трајати непрекидно током читавог средњег века. Утицаји које је оно вршило нису сви и нису детаљно испитани - запажају се код писаца XIII, XIV века и касније. Ако кажемо да је он класик српске литературе средњег века, у најбољем смислу тога значења, можда смо најближи истини и оцени о њему.

 

У текст нису укључене напомене ауторке

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо