ФИЛОЛОШКО-КЊИЖЕВНИ РАД УЧЕНИКА СОЛУНСКЕ БРАЋЕ – СТАРОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ

 

Димитрије Богдановић:

 

После смрти Методијеве, његови ученици су подвргнути жестоком прогону, те су морали да напусте моравску територију. Прешли су у јужнословенске земље, које су се тада налазиле делимично под бугарском и византијском влашћу, а делом су биле независне. Највише се зна о судбини оне групе методијевих ученика која је прешла на територију Бугарске 885. године. Примљени су од бугарског заповедника („боритикана“) у Београду који се тада налазио под бугарском влашћу, упућени су у престоници Преслав. Неки су тамо и остали (вероватно Константин Преславски), а други су, на челу са Климентом, послати у Охрид, у област Кутмичевицу (југозападна Македонија. Тамо је Климент, можда и сам Словен, развио врло живу и плодну мисионарску делатност. Створена је школа, у којој је негована глагољица, прво словенско писмо: то је данас у науци позната „охридска књижевна школа“. захваљујући епископском чину који је добио 893. године, Климент је организовао Валичку епархију и поставио темеље организацији словенске Цркве у македонији, а сопственим књижевним радом, оригиналним делима и преводом византијских текстова, стоворио онај фонд старословенске књижевности који ће после његове смрти (916) постати основа књижевности македонских и српских, а потом и других јужнословенских земаља, упоредо са оним што се стварало у Преславу („преславска књижевна школа), а и на другим странама Балкана.

О другим методијевим ученицима зна се далеко мање. То су они ученици који су из Моравске и Паноније пребегли непосредно у хрватске и српске земље све до Приморја.

(... )

Главни ток словенске књижевности, којим је она ушла у српске земље јесте онај источни, потекао из Охрида и разгранат мрежом климентовске словенско-грчке црквене организације. не може се искључити ни директна веза са Преславом и групом која је остала у бугарској престоници, стварајући током X века знаменита дела старобугарске и старословенске књижевности, али је улога Охрида – у ширем смислу речи – свакако значајнија. За постанак српске књижевности биће пресудно раздобље X-XI века, мада се из тог времена није сачувало готово ништа. нема ни извора који би говорили о томе раздобљу, ни рукописних књига из самог раздобља. Оно се открива посредно, преко српских рукописа XII и XIII века па чак и преко знатно млађих преписа оних старих текстова који су настали бесумње радом Солунске браће и њихових ученика у првој, другој, или некој од каснијих генерација словенских преписивача и књижевних посленика.

(... )

Преко писарских радионица на подручју између Косова и Риле (са обе стране садашње српско-бугарске и српско-македонске границе), тога правог расадника старословенске књижевности, доспело је у стару српску литературу и неколико књижевних дела ћирилометодијевског и климентовског круга, која су настала знатно раније, свакако још у X веку. То су. Житије Константиново (за које се мисли да је могло бити донето и непосредно из паноније), које је врло много утицало на Стефана Првовенчаног као писца; Житије Климентово и Житије Наумово, али нарочито – опсежно дело самог Климента Охридског, његова поученија, похвална слова, житија и песме, чији утицај на српску књижевност још није довољно проучен и оцењен. На стару српску књижевност дела Светог Климента имала су знатно већи утицај него далеки рефлекси западноевропске књижевности и књижевности романских градова у Приморју. Томе се морају додати и списи водећих књижевника преславске бугарске школе: Константина Презвитера-Преславског (Учитељно јеванђеље, Азбучна молитва и Проглас светог јеванђеља) и Јована Егзарха (Шестоднев), а ту је и спис Црнорисца Храбра (О писменех), за којег се на зна тачно да ли је преславски или охридски аутор, али припада томе најстаријем раздобљу старословенске књижевности. Сви ови текстови сачувани су и у српским преписима XIII-XV века.

 

Петар Пијановић:

 

Настављачи идеја двојице учених Грка обогатили су старословенску књижевност. Чине је искључиво преводи црквених књига – јеванђеља, псалми, молитве, збирке песама и житија. Но, уз преводе, јављају се и оригинална дела. То су, пре свега, списи о Ћирилу и методију. три су основне врсте ових списа – житија, похвална слова и службе. Од дела која припадају овим врстама, значајем се издвајају два житија – Ћиролово о Методијево. Њихов је заједнички наслов Панонске легенде. Изворном књижевном стваралаштву на старословенском језику припадају и списи у којима се велича и брани дело солунске браће. У том духу писани су и стихови, односно прве песме на словенском језику. Њима припадају Азбучна молитва и Проглас јеванђеља Методијег ученика Константина Презвитера. Од великог је значаја и језичка расправа О писменима коју је написао Црноризац Храбар.

 

Синиша Тутњевић:

 

Друга фаза ћирилско-методијевске мисије наставља се послије Методијеве смрти 885. године, када њихови ученици бивају протјерани из Моравске. Они су заправо били највећа снага те хришћанске и културне мисије, па је и разумљиво да су њени непријатељи прије свега ударили по њима. С једне стране офанзиву је појачало латинско свештенство, а с друге стране су притискале војне и политичке структуре франачке државе. Тај реваншизам био је суров и немилосрдан тако да су сви они били протјерани: неки су заробљени и продавани као робови у европским градовима, неки су кренули дуж Јадранске обале, гдје ће се задуго касније моћи пратити њихов траг, док је главнина кренула назад преко Београда и потом уточиште нашла на двору бугарског кнеза Бориса.

По свом карактеру и домету ћирилометодијевска мисија била је општесловенска, што значи да је одговарала захтјевима, потребама и циљевима свих словенских племена, која су била изложена вјерским, политичким и државним притисцима сусједних народа. У трајању те мисије стално је, дакле, у питању општесловенска константа, али и измјењива, већа или мања партиципација појединих држава, региона или племенских односно народних заједница. У том смислу она је била над-државна и као таква подржавана је и имала упориште у већини словенских кнежевина и држава, с тим да је у овом кризном тренутку наишла на подршку тада велике и снажне бугарске државе. По доласку у Бугарску, послије Методијеве смрти Ћирилови и Методијеви ученици створили су два веома снажна црквена, културно-просвјетна и књижевна центра: један у главном граду Преславу, а други у Охриду. "Ти центри су се још од самог почетка уобличили у двије самосталне и у многочему опречне школе - Преславску, на челу са Константином Преславским, и Охридску, на челу с Климентом Охридским. Оне не само што су биле прве такве школе и центри у славенском свијету, него су биле и прва жаришта и први расадник славенске писмености и књижевности, славенске културе уопште. Због тога ће се трагови тих школа осјећати готово кроз читав средњи вијек, и то не само у источном крилу балканских Словена".

Преславска школа је била протагониста ћирилске, а Охридска глагољске књижевности. Преславска је старија од Охридске, али је глагољска традиција старија од ћирилске, јер је, као што смо раније видјели, глагољица прво словенско писмо које је измислио Ћирило.

Преславска књижевна школа имала је за циљ убрзавање процеса словенизирања и покрштавања становништва, али и да сузбија премоћ веома добро организованог грчког свештенства у чијим рукама су се налазиле многе важне полуге црквене управе, као и црквени објекти. Због тога је имала претежно дворски карактер и значај и била под непосредним утицајем и вођством самог кнеза Бориса и његових ближих сарадника. Водили су је и у њој радили најпознатији књижевници, преводиоци и преписивачи тог времена: Наум, Констатин Преславски, Јован Егзарх, Тудор Докс, презбитер Григорије, нешто касније и сам цар Симеон, а по мишљењу неких научника и Црноризац Храбар. Послије чувеног црквено-државног Сабора 893. годуне, на коме је словенски језик проглашен службеним језиком државе и цркве, а ћирилица јединим званичним писмом, ова школа добија још више на значају. Њен додатни задатак био је да изврши транскрипцију глагољских текстова на ћирилицу која се све више ширила на рачун глагољице. Том приликом уношене су и неке граматичке и лексичке иновације које су представљале извјесна одступања од ћирило-методијевске језичке традиције. Прихватање ћирилице као грчког писма било је сложено питање и у непосредној је вези са политичком равнотежом коју је у земљи требало успоставити. Тиме је задовољена политичка и клерикалистичка струја која је заступала гркофилску оријентацију, али је истовремено створена претпоставка да се на другој страни словенски уведе као као званични језик.

Охридску књижевну школу основао је Климент Охридски у првим годинама Симеунове владавине, вјероватно непосредно послије црквено-државног сабора 893. године, а као његов главни сарадник помиње се Наум. Климент и Наум Охридски имали су извјесну улогу и у оквиру моравско-панонске мисије. Климент је од ране младости пратио Методија и био један од важнијих сарадника Солунске браће у вријеме моравске мисије. Изгледа да се он није слагао са одлукама тог сабора у погледу прихватања ћирилице као јединог државно-црквеног писма и запостављања глагољског насљеђа, па је његова Охридска књижевна школа у неку руку алтернативна у односу на Преславску, као званичну и државну. Са групом својих сљедбеника отишао је у један удаљени крај тадашње бугарске државе, у област Кутмичевицу, у Македонији, на албанској граници, гдје је централна власт још увијек била слаба, а дио становништва још непокрштен. Та је његова школа постала важан центар словенске писмености и књижевности и пракично представљала прави почетак систематског културног рада на подручју Македоније. Охридска књижевна школа на челу са Климентом Охридским, која је почела са радом крајем IX вијека, могла би се зато посматрати као темељна и почетна тачка у континуираном развоју македонске писмености, књижевности и културе, при чему ни у једном тренутку не треба изгубити из вида ни њен општесловенски карактер.

Да је та школа имала веома значајну улогу и велике успјехе свједочи и податак из Пространог житија Климентова, које је написао архиепископ Теофилакт у коме се наводи податак да је имала око 3.500 ученика. Климентову кругу припадао је и Црноризац Храбар који је аутор чувеног трактата О писменима, једног од најзначајнијих списа тог времена, у коме се слави дјело Ћирила и Методија и бране глагољица и ћирило-методијевска језичка традиција, по чему се може сматрати да се ради о спису који је непосредна реакција на одлуке црквено-државног сабора из 893. године. Има чак неких претпоставки да је писац тога списа заправо сам Наум, главни сарадник и помагач Климентов у овом послу. Заслугама ове школе употреба глагољице у Македонији продужена је читав вијек послије Климентове смрти, све до XII вијека, а језичко насљеђе глагољских текстова сачувало се и послије тога. Пронађена дјела Климента Охридског представљају га као значајног утемељитеља македонске књижевности, првог пјесника и прозаиста, као познаваоца старе и сувремене бизантске књижевности. Његово се стваралаштво одликује индивидуализираним стилом и умјетничком снагом.

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо