ВИЗАНТИЈСКЕ ОСНОВЕ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

Јован Деретић:

 

Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.

Старословенска књижевност започела је преводима – и тај вид активности остаће најважнији и касније, у свим књижевностима црквенословенског круга. Највећи део наше старе библиотеке чинила су дела преведена с грчког језика. Основни библијски списи добијени су још у ћирило-методијевској епоси. Тај фонд касније се све више увећавао, у почетку искључиво делима ранохришћанске књижевности, да би у каснијим временима у њега ушла и поједина дела из византијске или, чак, западноевропске ризнице. Наша средњовековна преводна књижевност показује такво богатство и разноликост да се у односу на њу оригинално стварање једва примећује. Она обухвата најпре библијске списе, затим апокрифну литературу, хагиографије, духовно песништво, црквено беседништво, белетристичку прозу, посебно романе и приповетке, историографију, правна дела, богословске списе и дуге видове учене књижевности.

Основна књига средњовековне хришћанске културе и на Истоку и на Западу била је Библија, велики зборник списа различитог карактера сабраних у два дела који се називају Стари завет и Нови завет. Први део садржи предања, историју и религиозно учење Јевреја, а други говори о животу Исуса Христа, о његовом религиозном учењу и о његовим ученицима и следбеницима. За све хришћане Библија представља свету књигу, те је стога називају Свето писмо. У средњем веку Библија код нас није постојала као јединствена књига, већ су библијски списи приређивани у складу с њиховом употребом у црквеном богослужењу. Од старозаветних списа у нашој књижевности највише су били присутни Псалтир, збирка псалама, односно религиозних химни, молитава и песама приписаних израиљском цару Давиду, и Приче Соломонове, збирка пословица, афоризама и мудрих изрека приписаних Давидову сину, цару Соломону, а од новозаветних – Јеванђеље, које у четири званично признате верзије (чији су аутори јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован) излаже житије Исуса Христа и његово учење, те Апостол, који садржи повест о Христовим ученицима (Апостолска дела), и њихова писма, у којима се тумачи и развија Христово учење (апостолске посланице). Те књиге, а нарочито Јеванђеље и Псалтир, које су свакодневно читане и слушане у цркви, представљају угаони камен средњовековне културе, основицу хришћанског погледа на свет, главни извор и узор средњовековне књижевности.

Апокрифи или лажне, "отречене" књиге, јавили су се у сенци библијских списа и свуда у хришћанском свету, па и код нас, привлачили су читаоце како због фантастике, у којој има доста фолклорног, тако и због тежње да ликове сакралних списа, апстрактне и идеализоване, спусте на земљу, да им придају људске особине. Разне визије и апокалипсе, старозаветне и новозаветне (Откровење Енохово, Откровење Варухово, Виђење Богородичино и др.), апокрифне посланице, лажна јеванђеља и др. извршили су снажан утицај на народна схватања и веровања и оставили трагове како у усменој традицији и писаној књижевности тако и у уметности, посебно у сликарству.

Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској философији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, – важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, "биографије" владара и црквених поглавара.

У најужој повезаности с библијским и хагиографским списима стоји црвено песништво. Оно и по постању и по функцији има искључиво богослужбени, литургијски карактер. У основи свих врста литургијске поезије налази се молитва како главни облик комуникације с божанством. Историјски гледано, хришћанске обредне песме настављају се на псалме, старозаветне религиозне химне, које до краја остају основни део, окосница, сваке хришћанске службе и главни узор свих видова религиозних песама које улазе у састав службе. Срби, као и други православни Словени, заједно с обредом, примили су од Византије и текстове религиозних химни те су – надовезујући се на њих и верно следећи прихваћене узоре и правила – за потребе нових, националних култова стварали своје службе, своју црквену поезију. У српским приликама управо црквено песништво, заједно са хагиографијом, показало се као најплоднији од свих жанрова прихваћених из византијске књижевности.

Црквено беседништво, нарочито дела Јована Златоустог и других беседника 4. столећа, које је названо "златним веком". Хришћанске проповеди, Григорија Ниског, Григорија Назијанзина, Василија Великог, одиграло је велику улогу како у моралном и философском образовању хришћанског човека тако и у обликовању средњевековне књижевности. Преко беседа црквених отаца наши стари писци дошли су у посед богате ризнице стилистике и реторике античког доба. Наш средњовековни књижевни израз развио се на темељима двеју великих стилских традиција, библијске књижевности, посебно псалама, с једне, и античке реторике, с друге стране.

Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач и др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.

На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, "животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.

Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, "све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области – догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, философија итд. – сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела". По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. столећа, о којем је већ било речи, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Хамартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и философија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.

Античка философска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички философи. Он се могао упознати с највећим философским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке философске традиције. Философија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без философије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и философија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети философијом.

 

Радмила Маринковић:

 

Писана српска књижевност у средњем веку представља посебан књижевни систем, и што се тиче типологије, и поетике, и књижевних жанрова, тај систем је наставак и даље развијање старословенског наслеђа, створеног за новохристијанизоване Словене на рановизантијским узорима, а на светом словенском језику - старословенском, који је наднационалан, као и литература њиме писана, те се брзо и лако шири међу Словенима. Најпре су преведени обредни и библијски текстови, а ускоро и друга дела неопходна за развијен хришћански живот, међу којима и велика дела хришћанске поезије, реторике и догматике. Али, и сва остала знања из тадашњих наука, историјска, земљописна, медицинска, улазе у овај општи словенски фонд, а исто тако и поучна и забавна лектира медитеранско-азијског света, као што су чувена Књига о Варлааму и Јоасафу, Стефанит и Ихнилат, Физиолог, легенде о Алексију Божјем човеку, о светом Ђорђу, прича о човеку који је своју душу продао ђаволу, прича о премудром Акиру, циклус прича о Соломону и друге приповетке као и веома развијена апокрифна продукција. Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с осталим православним Словенима, улазили у широк круг европско-медитеранске културе, на овој лектири се васпитавали у хришћанској религиозности и стицали сва тада потребна знања из разних области. Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев.

Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање. Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први јунаци словенске књижевности били творци словенске писмености и књижевног језика, Ћирило и Методије и њихови словенски ученици, које је млада словенска црква сматрала светитељима. Те обредне врсте јесу: хагиографија, хомилетика, химнографија, или, према словенским називима: житије, похвала, служба. У ствари, то су - проза, реторика, поезија. Чињеница да су прва дела словенске продукције обрађена у канонским облицима обредне књижевности и да је језик литературе обредни, свети језик Словена, одредила је карактер даљег словенског књижевног стварања. То је духовна литература, озбиљна, мисаона, етичка, она поставља суштинска питања човекове егзистенције. С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски одговорна. Старословенска књижевност постала је словенска класика с богатим светом идеја, разрађеном поетиком и поетским језиком. Она ће бити модел за словенске националне књижевности у средњем веку, у првом реду за српску књижевност. Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему створеном за верске потребе изражава се свака нова садржина.

Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања, допуњавали систем писаних жанрова. Зато у средњем веку српска писана књижевност није изградила љубавну поезију, упркос везама са западноевропском књижевношћу где је овај жанр био развијен.

Поетско виђење прошлости кроз епске ликове народних јунака морало је у усменом систему бити веома развијено, морало је постојати јака потреба за поетизацијом историје, кад је такво схватање преузела и писана књижевна продукција. Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика. Оригинално српско књижевно стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа. Тако је створена српска биографика као битна карактеристика и посебност српске средњевековне књижевности.

 

Ања Јефтић:

 

Srpska srednjovjekovna književnost je bila usko povezana sa životom ljudi i imala je egzistencijalan karakter. To je prevashodno bila bogoslužbena literatura, čitana i pjevana u crkvama, po manastirskim trpezarijama i kelijama, po ku

ama školovanih i pismenih ljudi. Prosti narod se još od tada skupljao u crkvama i manastirima, odakle je upijao mudrosti iz rije

i Jevanđelja, molitava, propovijedi i na njima gradio svoje duhovne vrijednosti. U crkvama i manastirskim trpezarijama čitala su se i žitija svetitelja, kao svjedo

anstva istinskog hrišćanskog života tih velikih ljudi. Ona su bivala primjer svima koji su kao sveti kretali istim putem duhovnog življenja i zato su u krajnjoj nakani i pisana. Nerijetka su zbog toga direktna obra

anja autora žitija čitaocu, odnosno slušaocu, na što se i nailazi u Uvodu jednog od prvih djela stare srpske književnostiHilandarske povelje Stefana Prvovjen

anog. Na njenom po

etku prvi srpski kralj i sin velikog župana Stefana Nemanje veli: Dođite, o hristoljupci, i vidite kako se na nama zemnim otkrila dubina Božijeg milosrđa! Onaj koji od sazdanja svega svijeta miluje pali rod ljudski, milosrđem Svetog svojega Duha, unaprijed objavljivaše proro

kim ustima ono što će biti, kao što re

e prorok – `Rije

ju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i u dahu usta Njegovih sva je sila njihova`.

Veza između književnosti i života ljudi danas nije baš tako jaka i direktna kao što je bila u srednjem vijeku. Pisana riječ, bar u ve

ini slu

ajeva, nema tu snagu i duboko egzistencijalan karakter kakav je ranije imala. Baš zbog toga što je u svom bogoslužbenom ritmu bila usko vezana za život vjernog naroda Pravoslavne Crkve, dugo se smatralo da srpska srednjovjekovna književnost nema gotovo nikakvih umjetni

kih vrijednosti. Kao da se zaboravljalo da je to bila duhovna literatura, ozbiljna, misaona, eti

ka, koja je postavljala suštinska pitanja čovjekove egzistencije i na njih davala valjane odgovore vaspitavaju

i tako generacije kroz dugi niz vijekova. 
Stari naši književnici ostavili su vrlo malo svjedo

anstava o poimanju i nastanku književnog djela, te zato njihovi pojedina

ni i tek mjestimi

ni nagovještaji imaju neocjenjivu vrijednost i čine zna

ajan prilog staroj poetici. Oni su govorili kako svoju riječ ne upravljaju u razum, već više žele da upale duše čitalaca ili slušalaca. Njihove hvale svetiteljima nisu tu da bi same svetitelje činili boljima, jer to njima ionako ne treba, nego da slušaoca k revnosti podižu i sli

noj težnji upravljaju. 

Sljeduju

i vizantijskim uzorima, pisci nisu pisali po svom li

nom prohtjevu, nego po poslušanju. Od duhovnog starješine bilo bi im naloženo da po svom od Boga datom daru sastave službu ili žitije i tako dostojno proslave vladara, mu

enika ili podvižnika koji se posvetio.

Autorsko na

elo, karakteristi

no za svu potonju, kao i našu savremenu književnost, ovdje je negirano. Rijetko kad bi se ispod teksta nalazio potpis pisca, kao što se ni ispod ikone ili freske gotovo nikad nije nalazilo ime ikonopisca. A i oni koji su ostavljali svoja imena bivali su podjednako skrušeni kao i oni koji to nisu radili. Stalno su navodili u tekstu svoju skudoumnost i nedostatak riječi da valjano ispune postavljeni im zadatak. 

 

Миодраг Павловић:

 

Još pre no što se definitivno okreću vizantijskom vidu hrišćanstva, srpske oblasti, kao što je poznato, dobijaju pravo na upotrebu sopstvenog slovenskog jezika u crkvenom obredu, i sopstvenu azbuku, odnosno pismenost, sve zahvaljujući misionarima iz vizantijskih strana. Njihova misija je krupan događaj u istoriji evropskog srednjeg veka. Ipak su iskrsla i oko njega izvesna pitanja zanimljiva za kulturnu istoriju. Ta pitanja se tiču pre svega vizantijskih razloga za slanje takvih misija koje su nudile hrišćanstvo na negrčkim jezicima.

Kada se zna da je zapadna crkva bila uporna u širenju latinskog jezika kroz crkvenu organizaciju, i videla u tome zalogu svog jedinstva, drugačiji postupak Vizantije je utoliko osobeniji. Javile su se čak i hipoteze nekih slavista da je nuđenjem hrišćanstva na negrčkim jezicima Vizantija čuvala svoju kulturu, i stavljala jezičku barijeru između sebe i okolnih naroda koji su tek ulazili na svetskoistorijsku scenu. S pravom se postavljalo i pitanje ne bi li razvoj slovenske kulture u srednjem veku bio ubrzan boljim poznavanjem grčkog jezika, jezičkim prožimanjem sa mnogo starijom i razvijenijom kulturom i tradicijom Vizantije.

Žara i zanos sa kojim su Konstantin i Metodije i njihovi učenici sprovodili u delo svoj program svedoče o nečem višem no što bi bila samo vizantijska državno-crkvena politika i njeni praktični ciljevi. Njihova misija, osim što je širila veru kojoj su pripadali, predstavljala je i važan kulturni pokret i poduhvat, kojem su "slovenski apostoli" služili do kraja, i sa njim se potpuno izjednačili; za slovensku liturgiju i pismenost oni su se borili kao za stvar opštu, i svoju. Svoju, u smislu najdubljeg opredeljenja za nešto što im se činilo plemenitim i istorijski neminovnim, u isti mah.

Tako je jedan deo Slovena, i mi među njima, dobio pravo da ima verske obrede na svom jeziku, i pismenost kojom će se taj jezik beležiti. Kao da je jednom narodu i njegovoj kulturi jezik još jedared bio dat. Došlo je stvaranja književnosti na tadašnjoj srpskoj jezičkoj recenziji, započeti su književni, kreativni kontinuiteti od najvećeg značaja za određenje, opstajanje i razvijanje kulture jedne nacije koja je tada već postojala, a to je značilo uspon kulture na Balkanu i šire, među Slovenstvom i u Evropi.

Liturgijska poezija i, naročito, žitija svetih značajni su književni spomenici. Ali, u vezi sa svim tim, jedno pitanje, čini se, još nije bilo postavljeno. Gledajući spomenike pesništva, moramo se čuditi da ih tokom vekova nije bilo više. Ohrabreni upotrebom sopstvenog jezika, pomognuti postojanjem slovenske azbuke, naši u srednjem veku ostaju oslonjeni na vizantijske kanonske uzore i, osim žitija, sa kojima su uspeli da ostvare jednu specifičnu književnu formu, ne daju pisanjem dokaza o široj književnoj stvaralačkoj delatnosti (izuzima se prevođenje). I Vizantija i Zapad u srednjem veku znaju za književne tokove koji nisu usko vezani za potrebe crkve i dvora. U Vizantiji tinjaju oblici poezije zasnovani na antičkim uzorima. Na Zapadu se, na latinskom jeziku, već vrlo rano (IV vek, Sv. Ambrozije Milanski i dr.) javljaju nove pesničke forme, i one bujaju do kasnog srednjeg veka. Oseća se poetsko stvaranje u novom ključu i stilu, nezavisno od liturgije i kanona. Kao da zapadni pisci stalno imaju u krajičku svesti stvaranje "novog slatkog stila" danteovskog i trubadurskog, bez obzira što pišu na jeziku učenom i propisanom.

Kod nas tog klijanja poezije novog stila, osim možda jednog izuzetka (D. Kantakuzin, Grk poreklom) nema, i tu smo, izgleda, sa ostalim Slovenima, koji primiše vizantijsko hrišćanstvo na sopstvenom jeziku i pismu, jednaki. Od početka je kod nas, možda se sme reći, bio naglasak na jeziku samom, a ne na stilu. Ta odrednica je ostala karakteristična za našu poeziju, pa i za književnost u širem smislu.

 

 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо