ЂУРА ЈАКШИЋ – КЊИЖЕВНИК И СЛИКАР СРПСКОГ РОМАНТИЗМА

 

НА ЛИПАРУ

 

Вече

 

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил’ су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет —

Па дођосте само да, кад људе знамо,

Да се и ми мало боље упознамо,

У двопеву тужном певајући сет?...

Ми смо мале,

Ал’ смо знале

Да нас неће

Нико хтети,

Нико смети

Тако волети,

Као ти —

Ћију ћи!

Моје тице лепе, једини другари,

У новоме стану познаници стари,

Срце вам је добро, песма вам је мед;

Али моје срце, али моје груди

Леденом су злобом разбијали људи,

Па се, место срца, ухватио лед.

С белом булом,

Са зумбулом,

Шарен-рајем,

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лепиром,

Летимо ти ми

Срца топити —

Ћију ћи!

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани —

Увело је цвеће, одбегô ме мај;

А на души оста, кô скрхана биљка,

Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,

Једна тешка рана, тежак уздисај.

 

На Липару 1866.

 

 

ПОНОЋ

 

...Поноћ је.

У црном плашту нема богиња;

Слободне душе то је светиња.

То глухо доба, тај црни час —

Ал’ какав глас?...

По тамном крилу неме поноћи

Кô грдан талас један једини

Да се по морској ваља пучини;

Лагано хуји, кô да умире,

Ил’ да из црне земље извире.

Можда то дуси земљи говоре?

Ил’ земља куне своје покоре?

Ил’ небо, можда, даље путује,

Да моју клетву више не чује?

Па звезде плачу, небо тугује,

Последњи пут се с земљом рукује...

Па зар да небо свету нестане?

Па зар да земљи више не сване?

Зар да остане —

Тама?...

И ход се чује...

Да л’ поноћ тако мирно путује?

Ни ваздух тако тихо не гази —

Кô да са оног света долази.

Ил’ крадом облак иде навише?

Ил’ болник какав тешко уздише?

Ил’ анђô мелем с неба доноси?

Ил’ оштру косу да га покоси?

Да љубав не иде?... Да злоба није?...

Можда се краде да нам попије

И ову једну чашу радости?

Ил’, можда, суза иде жалости

Да нас ороси тужна капљица?

Или нам мртве враћа земљица?

. . . . . . . . . . . . . .

Врата шкринуше...

О, душе! О, мила сени!

О, мајко моја! О, благо мени!

Много је дана, много година,

Много је горких било истина;

Много ми пута дрхташе груди,

Много ми срца цепаше људи;

Много сам кајô, много грешио

И хладном смрћу себе тешио;

Многу сам горку чашу попио,

Многи сам комад сузом топио...

О, мајко, мајко! О, мила сени!

Откад те, мајко, нисам видео,

Никаква добра нисам видео...

Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,

Кад оно тихо ткање не чује

Што паук везе жицом тананом

Над оним нашим црним таваном!

Међу људма си, међу ближњима!...“

Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:

Под руку с злобом пакост путује,

С њима се завист братски рукује,

А лаж се увек онде находи,

Где их по свету подлост проводи;

Ласка их двори, издајство служи,

А невера се са њима дружи...

О, мајко, мајко, свет је пакостан,

Живот је, мајко, врло жалостан...

 

На Липару 1866.

 

ОТАЏБИНА

 

И овај камен земље Србије,

Што, претећ сунцу, дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

 

Векова тавних то су трагови —

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, кô пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила,

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, —

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад смело, презирућ,

Душмана чекат чете грабљиве.

 

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема —

Ногом ћеш ступит, можда, поганом.

Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати...

Ал’ један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

Отаџбина је ово Србина!...“

 

1875.

 

ЈА САМ СТЕНА

 

Ја сам стена,

О коју се злоба мори,

Светска чуда и покори.

Многи тежак облак, јека,

Крш громова, огањ, клетва

И сто чуда неба, земље,

Разбило се о менека...

Усамљена

На средини морске пене,

Цепам муње и громове;

А таласе рикајуће

Са храпавим камом груди

У капљице ситне мрвим.

У ноћима смрти страшне

На раме ми тице слећу

И злослутним гракћу гласом:

Пакост, злобу и несрећу —

Што злокобних

Два’ест осам стојим лета,

Презирући, смејући се

Пакостима безбожника;

Хладна, нема —

За радости и за злости

Непомична, неосетна,

У којојзи отров-срце,

Уморена љута змија,

На узглавку — вечном мраку,

На камену од увреда,

Размрскана, ћути, спава...

Ја сам стена... ал’ крвава!...

Испарана гневом, једом,

Заљуљана муком, бедом!...

Смрт ми грозна, немилосна,

Са песницом коштуњавом,

Злокобницом ока свога,

Умирућа часом прети...

Чекај, селе!

Још не желим ја умрети!

Док се земља не затресе,

Бурно море не зајоше,

Не поцрни сјај звездани,

И месеца светлост бледа

Не завије у облаку

Божје правде и истине,

Сјајне зоре и вечери

Зрак црвени не протури

У крваве љуте змије,

Којима ће дух вечити

По јауку, болу, писци,

Несрећнога шибат света —

Донде — донде!...

Увређено срце моје,

У вечитом болу, гневу,

Смеха се је зажелело...

Ха! Ил’ можда неће доћи

Страшног суда глас ужасни?

Можда никад неће моћи

Горкој муци и јауку

Насмејат се срце моје?...

Иди!... Иди!...

Не дирај ме мразном руком,

Да преживим вечност тужну

На врлетном моме вису,

Где ме чуда и отрови

Злобног света узвисише —

Ал’ отклен ћу сам, по вољи,

Стојат... пасти... или вечно

Зла и подлост презирати

Ледним оком горског лава...

Ја сам стена, ал’ крвава!...

 

1860.

 

 

 

НОЋ У ГОРЊАКУ

 

Као бедем тврди црна поноћ стоји,

Преко кога прећи пуст се живот боји.

Побожна обитељ светог манастира

Грешноме је телу давно нашла мира.

Онемеше стене што неме бејаху,

Умукнуше звери у дивијем страху.

Не миче се листак, шума не шумори,

Мрка поноћ прети мркој пустој гори...

Па и Млава пуста уздише потмуло,

Да се не би њено уздисање чуло.

Сама у свом страху природа се грози,

Страховите тајне нема поноћ носи...

Уздрма се кула, звоно се занија,

У цркви се чује молитвица тија,

Ужегу се саме погашене свеће —

Кроз немо двориште неки дух пролеће.

На челу се бледом, где је круна сјала,

Светитељска светлост дивно заблистала...

Тихим ходом прође кроз дворану стару,

Поклони се трипут светоме олтару,

Па ишчезне опет у поноћном мраку...

Тако царе Лазо доходи Горњаку.

 

У Подгорцу 1857.

 

Јован Скерлић, Историја новије српске књижевности (1914):

 

ЖИВОТ. — Рођен је 27. јула 1832. у Српској Црњи, у Банату, у старој родољубивој свештеничкој породици. Три разреда гимназије свршио је у Сегедину, и затим оставио школу. Породица хоће да га спреми за свештеника или трговца, он осећа у себи уметнички таленат, одаје се на изучавање сликарства и 1847. учи сликарство код приватних учитеља у Темишвару. Као шеснаестогодишњи младић борио се 1848. у редовима добровољаца. После буне, 1849. неко време се склонио у Београд. Пошто се све утишало, продужио је да

учи сликарство у Пешти,88 Бечкереку, 1850, од 1851. до краја 1852. на сликарској академији у Бечу. 1853. оде у Минхен, где је остао пола године. Вративши се у домовину, живи као сликар, радећи највише црквене иконостасе. 1857. пређе у Србију и добије за привременог учитеља и селу Подгорцу, у округу тимочком. У том селу и у оближњем селу Сумраковцу служио је до 1858. Од 1858. до 1860. био је учитељ цртања у једном пансионату у Београду. 1860. постао је учитељ у Пожаревцу. 1861. продужио је сликарске студије у Бечу, али већ 1862. је у Новом Саду, где оскудно живи од сликарства и од књижевног рада. 1863. враћа се у Србију. 1863. је учитељ цртања у крагујевачкој гимназији, 1865. — учитељ основне школе у Сабанти код Јагодине, 1866. у Пожаревцу, 1868. у Рачи Крагујевачкој, 1869. учитељ цртања у јагодинској реалци, где је 1871. отпуштен из државне службе. 1872. постао је коректор државне штампарије, и ту је остао до смрти. Умро је 16. новембра 1878. године.

 

 

КЊИЖЕВНИ РАД. — Читајући Петефија, свог Петефија, како је он говорио, који је толико одговарао његовој природи, и Бајрона, који је био песнички узор свима романтичарима европским, поред Змаја, који је јако утицао на њега и упућивао га у поезију, он је почео певати у Бечу 1853. године. Први стихови су му штампани 1853. у Сербскомълѣтопису, и отада је сарађивао на готово свим српским часописима. Шездесетих година скренуо је општу пажњу на себе. 1863. излази његова историјска драма Сеоба Србаља, 1868. Јелисавета кнегиња црногорска, а тек 1873. збирка лирских Песама. Станоје Главаш изишао је 1878. Од 1876. до 1878. изишле су у Београду четири свешчице његових Приповедака. Целокупна дела изишла су у два маха, 1882—1883. и 1912. у Београду.

 

ЛИРИЧАР. — Српски романтизам имао је два велика песника: Змаја и Јакшића. Змај је обимнији и обилнији, разноврснији, шири, идејнији, али Јакшић има јачи темпераменат, особенији је, он је прави, рођени романтичарски песник. Змај, гипка и пријемљива духа,

 

развијао се са временом, прилагођавао се, мењао идеје и осећања; Јакшић је остајао стално исти, са свим добрим и рђавим особинама своје јаке песничке индивидуалности, увек бујан лиричар, увек песник личности и страсти.

У првом реду, изнад свега, и у свакој прилици, он је био лиричар. Његово опште и књижевно образовање било је недовољно, живео је у тешким приликама и у неповољним срединама где се није могао развијати, све што је имао извлачио је из сама себе, из своје елементарно јаке природе. Сва његова поезија је оно што је он казао за прву свеску својих стихова: »књига живота бурнога — у тренуцима дивље узбуне...« Он је био дубоко незадовољан животом који га је стално притискивао и гушио, осећао је у себи велику снагу која га је распињала, жудио увек за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом добу, без боје и без поезије. Војислав Илић рекао је доцније за његову поезију:

К̓о звучне лире страсни звук,

Очајно, страсно бруји.

Јакшић је поређен са Бајроном, који је на њега утицао и као на песника и као на сликара, и одиста било је у њему тога титанског незадовољства, жестокости страсти, експлозија гнева, буне против живота.

Више но иједан од романтичара српских Јакшић је био песник у романтичарском смислу речи, устрептао песник свим својим бићем и свим својим животом, носећи у себи истински »свети пламен« поезије. Он чини пун утисак искреног песника, он у ондашњу сладуњаву, фразеолошку поезију уноси своју личну снагу, експанзивну бујност једне страсне песничке душе која свет гледа у песничкој визији и која даје каткада дрхтавицу велике поезије.

 

ЕПСКА ПОЕЗИЈА. - Као готово сви српски песници, Јакшић се огледао у епској поезији, али не много успешније но његови претходници и последници. Од њега је остало неколико епских песама(Братоубица, Невеста Пивљанина Баја, Барјактаровићи, Мученица, Причест). То су у ствари романтичке приповетке у стиху. Он је ту дао пуну слободу својој романтичарској машти, одбацио сваке обзире о природности, логици и вероватности; догађаји се нижу као у каквој чаробној причи, личности су мелодрамске, све је високо поетско, свечано и задихано. Лирика је преплавила епско развијање, стихови су накићени, речити и затрпавају радњу. Али ту има полета, топлоте осећања, и лепих стихова. И оно што ваља у тим покушајима епске поезије, то су лирски делови.

 

ДРАМСКИ РАДОВИ. — Јакшић је један од ређих романтичарских песника који су се огледали и на драми. Његов драмски рад није незнатан: на 6.000 стихова лирских и епских песама он је у 12.000 стихова испевао три драме: Сеоба Србаља (1863), Јелисавета кнегиња црногорска (1868) и Станоје Главаш (1878). Све те три драме су из српске историје, али са врло мало истински историјског. Јакшић се историјом није бавио, нити је за своје драме правио нека нарочита историјска истраживања. Он није правио разлику између доба досељења Срба на Балкан, XV века зетске историје и устанка у Србији почетком XIX века: све личности из та три тако разна доба личе једне на друге, имају иста осећања, изражавају се подједнако, све су романтичне фикције једног романтичарског песника. То су само историјски оквири, и у њих песник уноси романтичне доживљаје и романтичне личности које говоре високим и лирским романтичким језиком.

Али све те драме нису једнаке вредности. Сеоба Србаља је почетнички посао, доста невешта мелодрама, са неизбежним интригантом и отровом који у последњем часу одмршава целу радњу. Али, чистотом језика, богатом дикцијом, она одскаче изнад учених, педантних драма које су се тада према реторикама писале у српској књижевности. Јелисавета,кнегиња црногорска, која се првобитно звала Последњи Црнојевићи, најбоља је Јакшићева драма, и са Максимом Црнојевићем Лазе Костића најбољи производ романтичне драме српске. Дело је историјски произвољно, личности су претеране или у добру или у злу, психологија површна, склада нема, у радњи негде се јури а негде мили. Али предмет је згодно изабран, драма има полета и речитости, живописна је, негде је и занимљива; има лепих стихова, јамб [по угледу на Л. Костића у Максиму Црнојевићу],

 

 

који се ту срећно у драми употребио, даје много живости; некоја места иду у најбољу љубавну лирику српску. Станоје Главаш је последње веће дело које је Јакшић радио, има све мане његове драме: невештину, претеривања, нагомиланост мотива и речи, претерану романтику. Али и ове драме, као и сви његови радови, вреде обиљем поезије.

Уопште, Јакшићеве драме, иако иду у најбоље производе наше оскудне романтичарске драме, ипак заостају за његовом лирском поезијом. Јакшић је био сувише човек од маште и без осећања за драму, где треба равнотеже у глави, ведрине у духу, умешности, аналитичких способности, осећања мере и склада. Његове драме историјске садржине мало су историјски тачне, у њима је сувише дано маха поетичној машти која је личности схватила апсолутно, осећања дотерала до пароксизма, психологију упростила на најмању меру, све свела на ставове, гестове, фразе, лепе речи. Али свуда се показује песник, и лирска места дају вредности његовим драмским покушајима. Јакшић лиричар спасава свуда Јакшића драматичара.

 

ПРИПОВЕТКЕ. — Јакшић је не само један од највећих лиричара и првих драматичара српских него и један од најранијих и најплоднијих приповедача српских. Он је више писао у прози но у стиху, и за собом је оставио више приповедака но многи други српски писци који су се само приповетком бавили. Он је писао приповетке од почетка шездесетих година па све до смрти, нарочито седамдесетих година, када је важио као један од главних приповедача српских. Од њега је остало на четрдесет већих и мањих приповедака, од којих извесне, схваћене на широј основици као роман, нису довршене.

Његове приповетке, писане у једном истом лирском расположењу и задахнуте једним истим романтичарским духом, могу се поделити на чисто романтичарске приповетке, које су поетизовања прошлости и садашњости, у ствари поеме у прози, писане у слободном стиху, и на приповетке романтичарске у основу, али у којима се осећа нов реалистички дух, у којима се слика сувремени живот, више по његовим ружним но поетичним стварима, и у којима има политичке и социјалне тенденције.

Његове прве приповетке, писане готово искључиво шездесетих година, јесу идеализација или средњовековне прошлости или села сувремене Србије и националних ратова у времену од 1875—1878. Јакшић, песник, није гледао свет онакав какав је, но кроз вео својих песничких илузија, са висине својих песничких идеала. Он је тако, као и сви романтичари, поетски приказао средњи век, са његовим поноситим витезовима и бледим лепотицама. Он је живео на селу, али није сликао оно што је видео но оно што је хтео да види. Он воли сељака и као романтичар који »природног човека« ставља изнад цивилизованог човека, и као народњак који мисли да је народна снага и народна душа у сељаку, и да њу трују варошко чиновништво и грађанство. И зато он није дао стварну слику српских села око 1860, но идилично-епске спевове у прози. Велики родољуб, уверен да су ратови око 1875—1878. били »Српски рат«, крсташки и ослободилачки рат српскога народа, он је и људе и догађаје тога времена сликао у песничком заносу, уносећи много хероизма и поезије у сваки ред.

Али он је посматрао и сликао сувремени живот српски и са друге стране. Слободњак по својим политичким идејама, раздражен бедом и гоњењима, осетивши на својим леђима сав терет друштвене неправде, он се, око 1870, са огорчењем бацио на политичку сатиру и на социјалну приповетку. Он је у том добу за Уједињену омладину српску оно што је Хајне око 1840. био за Младу Немачку, њен књижевни заставник и осветник, и сав свој велики таленат ставља у службу идеја слободе и правде. Он снажно и без устезања казује све што вређа и буни младу Србију, све што мисли и осећа млади напредни нараштај. У својим сатирама напада бирократску стегу и глупост, гушење слободе мисли и савести, гањање малих и слабих, сву тежину, ругобу и комичност бирократског система. У тим његовим сатирама има много пролазног, локалног и личног али има и снаге осећања и израза, има слике једнога доба и расположења једнога нараштаја.

Највећи и најбољи део Јакшићевих приповедака то су приповетке са банатског села, које се дешавају у доба око 1848, и које готово све имају јаку социјалну тенденцију. Он је банатско село знао и осећао много боље но србијанско село, које је онако ружичасто сликао, имао је дубоко осећање социјалне правде и истинску љубав према маси народној, и своме великом родољубљу давао је реалан, социјалан облик, љубав према народу сводио

 

 

на њен прави облик: на љубав према пуку. С једне стране његова плаха и бунтовна природа, са друге стране живот који га је обмануо и сиротиња која га је стално притискивала, учинили су да је он имао оно што људи његова нараштаја нису имали: страсну мржњу на неправду и насиље, широко човекољубље, братско саучешће према малим и слабим. И он се зато придружио социјалним апостолима седамдесетих година, постао друг »нових људи«, и отуда у његовим приповеткама толико социјалнога духа.

Иако је Јакшић написао велики број приповедака, ипак га не треба узети као правог приповедача. Он је тај посао радио само узгред, често ради личног и политичког обрачунавања, готово увек по наруџбини. Сав тај рад је ужурбан и несавршен и често стоји испод његовог талента. Али племенита и висока осећања, смеле мисли, речита љубав према народу, модерно осећање социјалне правде, плаховита мржња на зло, насиље и неправду, и, нарочито, висок лиризам надокнађују за све. И ту се он показивао као најиндивидуалнији, најречитији и најлиричнији писац свега српског романтизма.

 

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Лиризам и живописност, то су две одлике књижевног рада Ђуре Јакшића. Његова топла и задихана поезија је нагла и непосредна манифестација његове јаке и недисциплиноване личности. Он је топлији, осећајнији, бујнији но иједан српски лиричар, и у целој српској књижевности нема песника који је у толико потпуној мери био романтичар, сав у осећању које кипи и прелива се, и у машти која нема препона.

Нико до њега у српској поезији није био толико дескриптиван, није уносио толико и боје и слика у своје стихове. Пре но што је постао песник био је сликар (под првим својим стиховима потписивао се Ђ. Јакшић, молер), и целог свог живота бавио се сликарством. Учећи сликарство у Бечу и Минхену, он је васпитао своје око и развио своју машту на делима великих сликара, и он ће у поезију уносити многе сликарске особине и навике. Рембрант га је занео својом силном и мистериозном патетичношћу и великим контрастима сенке и светлости — и он ће у поезију уносити патетичност, љубав према боји, светлости и тами, јаку машту, контрасте. Као романтичарски сликари, он не води толико рачуна о тачности нацрта, о правилности линија, о складу између појединих делова; за њега је главно непосредан израз, личан жиг, живост боја, ефекти контраста. У целој својој поезији он је више колорист но цртач, и више сликар но писац. И сва његова живописна, бојадисана поезија, подсећајући на талијанске колористе који су писали са толико сјаја и боје, одаје сликара.

Поред боје, као и сви романтичари, он воли реч. Код њега има природне и искрене речитости, али њему никада није било довољно речи. Реч за њега није само обележје смисла, спољни израз једне представе: реч за њега има своју боју, свој тон, своју музику, своје биће независно од спољњега света. Он воли лепе речи као лепо цвеће и лепе мелодије; оне га заносе и опијају. Он слика речима, често и мисли речима, сав се предаје ређању лепих, звонких речи. Дикција, то је његова и добра и рђава страна. Он крепким, звучним, громким, сликовитим, патетичним речима, од којих прави читаву оркестрацију, у стању је да постигне велике реторске и музичке ефекте. Али то ређање хучних и блескавих речи прелазило му је у манир, и због те љубави према речи као према речи он је падао у вербализам, и лепоти и музици речи, реторским ефектима, често жртвовао смисао.

Он је уопште песник од снаге, али без мере и склада. Речитост је његова снага и његова слабост. Сувише цвећа, сувише украса, фигура, и патоса. Он злоупотребљава фигуре, није у стању да говори без епитета који се као паразит лепе за речи; није у стању да се изражава без фразе и помпе; његов јамб је жив и нервозан, метафоре засењују, епитети звече, боје блеште, као добоши ударају речи у којима је нагомилан глас р. Све то може да буде добро у лирским стиховима и у патетичним сценама, при експлозијама страсти и када се машта завитла, али те оргије речи и боја, та високо подигнута нота најзад замара и читалац зажели мало више природности и мира.

Јакшићеве мане су само претеране његове врлине. Он се није могао умеравати у своме лиризму и живописности. Његове мане, то су мане романтизма уопште, који је увек робовао речи и који је увек пре свега полагао на спољне ефекте. Али Јакшић ипак својом великом песничком снагом и јачином осећања заузима једно од првих места у српској књижевности и остаје као најпотпунији романтички песник наш, са свима рђавим и добрим особинама романтизма уопште.

 

Јован Деретић:

 

Најизразитији романтик међу песницима омладинског доба јесте Ђура Јакшић (1832-1878), многостран по својој уметничкој обдарености. Био је сликар, песник, приповедач и драмски писац. Рођен је у банатском селу Српска Црња у родољубивој свештеничкој породици. Као шеснаестогодишњи младић учествовао је у револуцији 1848. Школовање му је било нередовно. После трећег разреда напустио је гимназију и посветио се сликарству. Учио је код разних приватних учитеља, једну годину је провео у сликарској радионици Константина Данила. Ради учења сликарства ишао је у велике европске сликарске центре, Беч, у два маха, и Минхен, али није успео да заврши ниједне сликарске школе. Највећи део живота провео је у Србији (од 1857, с прекидима). Радио је као учитељ и наставник цртања по разним местима у унутрашњости Србије, живећи стално у оскудици, обрван бројном породицом коју није могао исхранити, у непрестаном сукобу са заосталом средином, вредан и прогањан, хапшен, отпуштан из службе. Прилике су му се унеколико побољшале после преласка у Београд (1872), где је добио место коректора државне штампарије.

Као песник Јакшић је ишао властитим путем. Утицај Бранка и народне поезије код њега се осећа мање него код других романтичара. Свој песнички рад почео је под утицајем Петефија, који је до краја остао његов најдражи песник. Као и Бранко, он је, нарочито у епским песмама, био под извесним утицајем Бајрона. Од домаћих песника на њ је утицао годину дана млађи Змај, с којим је друговао у Бечу почетком 50-тих година. У Јакшићеву песничком формирању значајну улогу имало је његово бављење сликарством. Између његових песама и слика постоје не само мотивске него и дубље стилске сродности. Пиктуралност, оштри, рембрантовски контрасти светла и таме (Рембрант је био његов најдражи сликар), колористика која се остварује густином епитета и метафора – то су неке особине Јакшићеве поезије којима се она приближује његовим сликарским платнима и које га истовремено издвајају међу другим песницима тог доба и чине специфичном појавом у српском песништву 19. века.

Јакшић се огледао у свим родовима поезије: лирици, епици и поетској драми. Лирика је обимом најмањи али по вредности најзначајнији део његова рада. Јакшић је поглавито лирик и у епској и драмској поезији па и у приповеци. У лирским песмама он углавном не прелази тематске оквире српског романтизма. Песниково ја, отаџбина и народ, природа – то су основне теме не само Јакшићеве лирике него и целе наше романтичарске поезије. Особен је његов приступ тим темама. Јакшић је најличнији међу песницима романтизма, његова лирика тесно је повезана с његовом судбином и приликама у којима је живео. Дубоко лично незадовољство животом спојено је у његовим песмама с типично романтичарским конфликтом између снажне, изузетне индивидуалности и средине која је окружује. Песниково ја у стању је непрестане зараћености са светом, између њега и других нема и не може бити никаквог људског додира, никаквог дијалога. На својим крајностима тај став се изражава или у осећању горде усамљености песникове, у његовом титанском, прометејском пркосу (Ја сам стена) или у гневном апострофирању других, у бацању песничке анатеме на свет (На колена, Ћутите, ћут'те, Падајте, браћо, Јевропи, Калуђери). Песников говор ту је више реторски него лирски, он је у сталном порасту, градацији, без спуштања и падања, у пркосном, титанском стремљењу навише. Пркос и претња само су гранична али не и једина афективна стања из којих извире Јакшићева лирика. У другим песмама изражена су мекша, више лирска осећања: туга, очајање, потреба за људском топлином, љубављу и лепотом, чежња за миром и спокојством у крилу природе. У тим песмама, а међу њима се налазе неке од најлепших (Мила, На ноћишту, Небо моје, Поток жубори, Кроз поноћ), као и у другима у којима је песниково одбацивање света дато више посредно (Стазе, После смрти, Орао), песнички говор се стишава, постаје лирски мек, нежан, мелодиозан, понекад певан, као код Бранка, само много дискретније. Песникова тежња за другима остаје најчешће без одзива, песник болно преживљава своју усамљеност, недостатак правог дијалога он надомешта фиктивним дијалогом као што је то случај у две његове најпознатије песме: На Липару, у којој води разговор с птицама, и Поноћ, где се на своју несрећну судбину жали сени давно умрле мајке. Чак и у тренуцима предавања срећи остаје неку устрепталост пред непознатим претњама, срећа коју доживљава болна је, опасна, разорна. Напето, устрептало ишчекивање нечег непознатог, тајанственог, претећег, страх и занемелост пред неком опасношћу што се приближава – то је основна афективна ситуација Јакшићеве лирике. Она је непосредно дошла до изражаја у неколико његових најбољих и најособенијих песама: Поноћ, Кроз поноћ, Вече, Ноћ у Горњаку, Братоубица. С тим су у вези неки мотиви и слике које се провлаче у разним његовим песмама. Ноћ и још чешће поноћ, тренутак код ишчезавања сви гласови живота, када из дубоке тишине допиру знаци тајанствених и претећих кретања – то је типична јакшићевска атмосфера. Јакшић је песник ноћи, поноћни песник, као што је Бранко песник дана и светлости. Стена, камен, као облик крајње непомичности али истовремено симбол одбране и пркоса, јесте један од основних елемената Јакшићеве имагинације. Он се јавља као метафора става, личног и националног. Песник се осећа као стена о коју се ломе све злобе и пакости света (Ја сам стена). Отаџбина је такође стена "што претећ сунцу дере кроз облак", гранични камен који стоји на стражи, о њега се разбијају главе туђинских освајача (Отаџбина). Стража, стражарење, стражари – то је нов вид трансформације овог мотива. Страх прелази у будност и опрезност, ишчекивање опасности у одбрану, чување свог и туђег мира. Та тема повезује његову лирику с другим видовима његова стваралаштва. Она се јавља у дужим, епским песмама (Стража, Стражар, Караула на Вучјој пољани), у приповеци (На мртвој стражи), на сликарским платнима (Караула).

Јакшићева епика, поред епских песама, обухвата и неколико херојских, бајроновских поема: Невеста Баја Пивљанина, Мученица и др. у којима су вредни углавном само лирски фрагменти. Много је значајнији његов драмски рад. Јакшић је написао три трагедије у стиху. Сеобу Србаља (1863), Јелисавету (1868), и Станоја Главаша (1878), од којих је прва у епском а друге две у лирском, јампски интонираном десетерцу. Теме су историјске: у првој је дат долазак Срба из прадомовине Бојке на Балкан, у другој – Црна Гора пред крај 15. века, у борби између истока и запада, турске царевине и млетачке републике, у трећој – Србија између два устанка на почетку 19. века. Заједничка основа

 

 

свих трију јесте сукоб хероизма и издаје, чиме се Јакшић приближава Његошу. Њихове су слабости у недовољној историјској и реалистичкој заснованости ликова и радње, а снага им је пре свега у лиризму те у драмским сукобима и ситуацијама. Чисто драмске вредности Јакшићеве често се запостављају у критици. Скерлић каже: "Јакшић лиричар спасава свуда Јакшића драматичара." Заборавља се да Јакшићева лирика такође извире из оштре конфликтне ситуације, да је сва у драматичном грчу и патетици, што је Јакшића међу свим романтичарским песницима учинило најподобнијим за драму. Његове трагедије, нарочито последње две, делују уједначеније од Костићевих спадају у највеће домете српске озбиљне драме.

Јакшићев приповедачки рад, иако обимом премашује поезију, по вредности заостаје за њоме. Његов је значај претежно историјски. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача, главни је представник наше романтичарске приповетке. У тематици његових приповедака осећа се постепена еволуција од историје к савремености, од романтизма к реализму. Најраније су му романтично-историјске приповетке с темама из средњег века, пуне претеривања разних врста (Син седога Гамзе, Неверна Тијана и др.). Касније прелази на савремену тематику и пише о невољама сељака у Војводини и Србији и о другим друштвеним појавама (Сирота Банаћанка, Српско чобанче, Кривосечка механа и др.), но при томе ипак задржава романтичарски приступ и стил. Највише је у водама реализма у сатиричној приповеци Комадић швајцарског сира (1871) као и у неколико социјалних песма (Ратар, Шваља и др.), насталим под утицајем покрета Светозара Марковића, који је Јакшић, једини од истакнутих романтичара, прихватио.

 

Љубомир Симовић (1966):

 

U širokom razmahnutom pokretu srpskog romantizma Đura Jakšić zauzima istaknuto mesto: uz Branka Radičevića, Jovana Jovanovića-Zmaja, i Lazu Kostića, on predstavlja najdoslednijeg i najplodnijeg pobornika romantičarskog shvatanja književnosti. Sopstvena ličnost i sopstvena osećanja istaknuti u prvi plan, nacionalni i ljubavni zanosi, preuveličavanja ličnih problema, oduševljenja i shvatanja, snažni izrazi i bujne slike — sve ono što je bilo karakteristično za pesništvo naših romantičara — odlikuje i poeziju Đure Jakšića. Ali razlike u životnim sudbinama naših pesnika stvorile su i velike razlike u njihovoj poeziji. Neko je od njih imao više, a neko manje mogućnosti da upozna puteve velikih literatura, da se potpunije obrazuje, da usvoji znanja koja će talentu dati pravi oblik, zamah i sadržaj. U manje razvijenim sredinama životne prilike imaju više uticaja na razvoj književne delatnosti jednog pisca. Đura Jakšić — koji je živeo po najzabačenijim palankama obrenovićevske Srbije, bio je manje izložen značajnijim književnim uticajima i manje spreman da ih upozna i primi, i njegov životni i literarni put mnogo se presudnije prepliću, postaju neraskidivi. Život Đure Jakšića bio je izuzetan, snage pesimizma u njemu bile su neobično jake, i to je njegovoj poeziji dalo poseban ton i sadržaj.
Rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici, Jakšić je krenuo putem punim neuspeha i nedaća. Prekinuo je neuspešno školovanje i zaposlio se kao šegrt u trgovini; u nekoliko mahova vraćao se opet u školu, ali dalje od trećeg razreda gimnazije nije stigao. Učio je slikarstvo u Temišvaru, Pešti i Velikom Bečkereku (kod poznatog Srpskog slikara Konstantina Danila). Zaveden uticajem Austrije i pogrešno ocenivši značaj i ciljeve mađarske revolucije, učestvuje u njenom ugušenju, 1848. i 1849. godine. Zatim odlazi na slikarske studije u Beč, ubrzo ih napušta, luta po Vojvodini, životari od slikanja i pisanja, pomišlja čak da ode u kaluđere, a onda 1857. godine, počinje njegovo mukotrpno službovanje po srpskim selima. Te godine Đura Jakšić je postavljen za učitelja u Podgorcu, u Timočkoj krajini. Nezadovoljan, promenio je nekoliko mesta službovanja, ali spokojstva nigde nije našao. On sa strahom oseća kako sve njegove mogućnosti, i slikarske i literarne, gube zamah i propadaju. Godine 1861, u želji da usavrši svoje likovno obrazovanje, ponovo odlazi u Beč. gde je za dalje učenje imao premnogo godina, a premalo volje i snage. Već iduće godine vraća se u Srbiju, učiteljuje u Požarevcu i Kragujevcu, u Sabanti i Rači Kragujevačkoj, ali, i pored svih napora, ne uspeva da obezbedi životna sredstva svojoj porodici. Pored nemaštine prate ga i druge neprilike: kao dopisnik opozicionih listova izazvao je gnev provincijskih političkih veličina, zbog čega je otpušten iz državne službe, pretučen i zajedno sa porodicom izbačen na ulicu. Usred zime, po snežnim mećavama, obilazi moravske manastire i popravlja ikonostase. Tek 1873. godine dobija mesto korektora u Državnoj štampariji u Beogradu, u kojoj radi do kraja života. Materijalne prilike su postale malo sređenije i snošljivije, ali pesnika je i dalje pratilo nerazumevanje. Godine 1878. objavljuje pripovetku "Ranjenik", u kojoj je kritikovao povlačenje srpske vojske iz Bosne. Ovom pripovetkom osetio se pogođen general Alimpić, po čijem je naređenju to povlačenje izvršeno; generalov gnev je Đuru Jakšića doveo na optuženičku klupu Prekog suda, koji ga je osudio na 15 dana zatvora. Dok se taj slučaj još povlačio po sudskim kancelarijama, Đura Jakšić je umro, 16. novembra 1878, optužen, osuđen i neshvaćen.
 Sve te nedaće nerazumevanje sredine, oskudica, sukobi s predstavnicima vlasti, nesređen život, bez stalne službe i redovnih prihoda, kazne, premeštaji, mučne seobe, bolesti i glad, pritisak snažne građanske birokratije, nezadovoljstvo sobom, saznanje da ni u čemu nije stigao do kraja, da su njegove mogućnosti ugušene bedom i borbom za svakidašnji hleb — sve je to učinilo da Jakšić postane, pre svega, pesnik protesta i gorčine.
 Gonjen iz bede u nesreću, iz poraza u poniženje, iz bolnice u tamnicu, Đura Jakšić je stvorio književno delo znatnog obima i nejednake vrednosti. Ogledao se u pisanju drama u stihu (SEOBA SRBALJA, JELISAVETA i STANOJE GLAVAŠ), pripovedaka, epskih i lirskih pesama. Izvesnog uspeha na sceni, imala je jedino njegova drama STANOJE GLAVAŠ, delom zbog toga što je tema bila bliska našim pozorišnim gledaocima, delom zbog poletnog stiha Jakšićevog, koji je svojom čvrstinom i snažnom melodijom mogao da ponese publiku. Određen značaj u književnoistorijskom smislu imaju i Jakšićeve romantičarske pripovetke, u kojima se u izvesnom stepenu odražavao život tadašnje sredine. Ta slika savremenog života bila je u ovim pripovetkama izražena na neuverljiv način, jezikom vatrene i prenaglašene romantičarske fraze. Realistički sadržaj i romantičarska forma čine ove pripovetke izveštačenim, tako da će vrednost Jakšićeve proze nadrasti i osporiti već prvi realistički pripovedači. Slabiju stranu Jakšićevog književnog dela čine i njegove epske pesme. Beskrajan niz stihova, mnogobrojni i razvučeni opisi i poređenja, razvodnjene slike i zatamnjen smisao, — to su odlike i rezultati Jakšićevih napora u stvaranju epske pesme...
 U svojoj ljubavnoj, socijalnoj, rodoljubivoj i pesimističkoj lirici, međutim, Đura Jakšić je ostvario mnogo veće i trajnije vrednosti.
 Teme njegove ljubavne lirike bile su uobičajene za ono doba: Jakšić je slikao opšte situacije i opšta osećanja, ali su svemu tome davali toplinu njegova iskrenost i snažna osećanja; do viših misaonih dometa nije se uzdigao, ali je stvorio nekoliko ljupkih, toplih i jednostavnih lirskih crteža. Bez mnogo reči, lakim i jednostavnim stihom, on uspeva da izrazi svoja osećanja i da snažno deluje na čitaoca. I sve to postiže bez velikih i naročito razvijenih umetničkih sredstava, čisto kao u crtežu, koristeći se samo onom neobjašnjivom i teško ostvarljivom snagom pesničke jednostavnosti, (kao u pesmama) "Mila", "Na noćištu", "Da l' to", "Kroz ponoć", "Kao kroz maglu").
Još su značajniji Jakšićevi dometi u oblasti rodoljubive poezije. Sa mnogo zanosa i patetike, uobičajene u ono vreme, on stvara raznovrsno i originalno rodoljubivo pesništvo. Ima i kod njega plamenih poziva u boj, ima krvi, baruta i bojnih pokliča, i svih onih bombastih fraza kojima su se koristili mnogi njegovi savremenici. Ali one pesme u kojima se Jakšić oslobađao nacionalno-romantičarskog šablona i masovnih zanosa, predstavljaju domet koji ga obeležava kao jednog od naših najboljih rodoljubivih pesnika. Njegova "Otadžbina", puna strasnog zamaha, ostvarena u jednom komadu, koji podseća na mramorne i kamene blokove — gorda, preteća, puna eksplozivne i čiste snage — predstavlja samo jedan vid njegovog rodoljubivog pesništva. Đura Jakšić ume da bude i polemičar ("Ćutite, ćut'te!"), ume da se posluži nekim odlikama dobre retorike ("Padajte, braćo!"), ume da uputi oštar prekor i da se gorko podsmehne ("Otac i sin"). Posebna vrlina njegove rodoljubive lirike je u tome što ona u određenom trenutku zalazi i u

 

 

oblast socijalnih problema i odnosa. Jakšićevo rodoljublje postaje složenije, istinitije, ubedljivije. On vidi i bedu seljaka ("Ratar") i izopačenost kaluđera ("Kaluđeri"), vidi ravnodušnost velikih evropskih sila prema sudbini malih naroda ("Jevropi"), i svom snagom svog zakasnelog romantičarskog zamaha slika naličje svojih rodoljubivih zanosa, dopirući tako do granica realističkog prikazivanja. Zalazeći u oblasti do tada nepoznate našoj poeziji, Jakšić je prokrčio put "Rodoljubivim pesmama" Veljka Petrovića i čitavom nizu socijalnih pesnika.
I ljubavne i rodoljubive Jakšićeve pesme imaju mnogo slabosti. One obično predstavljaju pravu i neposrednu reakciju na neki događaj, tako da je mnogo šta u njima ostalo nedorađeno. Ali tamo gde je sam život učinio da se Jakšić veže za jednu temu — za patnju — gde se pesnik duže bavio jednim problemom, njegova misao postaje zrelija, stih plemenitiji, umetnost trajnija. Jezičke greške i pesničke neskladnosti svedene su na najmanju meru, rečnik postaje bogatiji, slike sažetije i upečatljivije, stih prirodniji ("Na Liparu", "Ponoć", "Orao", "Božji dar"). Iako Jakšić, kad se meri ceo obim njegovog dela, mora da podnese težinu ozbiljnije kritike, ipak, kad se mere njegovi rodoljubivi i, još više, njegovi pesimistički stihovi, on se pridružuje najvećim pesničkim vrednostima svoga doba.
Kad izražava pesimistička raspoloženja, Đura Jakšić je sposoban i za lirske tvorevine najfinije i najtrajnije građe ("Ponoć"), i za viziju koja nadrasta svakodnevne teškoće i dobija kosmičke razmere ("Vetar dune ... "). Tu se dokazuje duboka veza između njegovih stihova i njegovog života. Svoje lične nedaće on nije umeo da savlada, nadraste i odbaci, ali je umeo da ih izrazi u stihovima znatne umetničke snage. Beda je sigurno onemogućila Đuru Jakšića da mnoga svoja dela učini boljim, ali ga je ona upoznala i sa naličjem bučno proklamovanih slobodarskih principa, sa siromaštvom seljaka, sa licemerstvom i koristoljubljem političara, bogataša i lažnih rodoljuba. I kada se pažljivije prouči njegova biografija, postaju razumljivi i njegovi pesnički porazi, i njegove greške, i njegovo nevoljno proslavljanje dinastičkih ličnosti; postaje razumljivo što je baš on pokrenuo tokove socijalne poezije i što je u našu poeziju uneo polemičke tonove i živo angažovanje u borbi protiv ljudske nesreće; postaje razumljivo što su mu stihovi puni razočaranja i što su mu takvi stihovi najbolji od svega što je napisao. U jednom pismu Jakšić kaže: "I pevao samo i radio sam — u mome položenju (položaju—prim. Lj. S.) niko ne bi više mogao... "
U takvim uslovima, odvojen od uticaja velikih kulturnih centara, nedoškolovan, bačen u zabitna planinska sela, provodeći život po iznajmljenim sobama, po krčmama, po školama koje prokišnjavaju, seleći svoju decu i sirotinju na škripavim volujskim kolima, pešačeći po moravskim snegovima, stalno pod prismotrom sumnjičavih političara i strogih cenzora, Jakšić je učinio mnogo, ostavivši svoje pesničko bogatstvo onima koji su ga kažnjavali siromaštvom.

 

Исидора Секулић:

 

Vrlo rado se Đura Jakšić služio re

nikom ljutoga ogor

enja, i vrlo je voleo re

nik ubojnoga stila. Ocenjivači njegova lirskog temperamenta povode se za tim rečnicima, i drži se sud da je Jakšić bio demonska priroda. Šta je demonstvo, o tome nas uče književnosti vekovno stare, razvijenije po zdravlju i bolestima no što je naša. Demanstvo zaista nije stvar rečnika, pa ni stvar temperamenta, nego stvar specifično oštre inteligencije, tako da kažemo — nečovečne inteligencije, satanske inteligencije...
Jakšić nije bio demoničan duh, ali je bio, u karakteru, onaj koji voli sukob osećanja i munju nad glavom. Znao je biti nemilo gord, vrlo gnevan, smrtno uvređan, rasplakano nesrećan. Umeo je prezirati i mrzeti, i sastavio rečnik kakav naša romantika dotle nije imala. (Doći će jači i bogatiji rečnik Laze Kostića, ali je, kao ličnost, bio nešto sasvim drugo.) Rečnik je Jakšićev pratila pesnica po stolu. Udario je Jakšić pesnicom kad je trebalo biti poslušan, kad je trebalo nešto izgubiti, kad je trebalo ukloniti se s puta. Nije trpeo okove kolektivnosti, nije voleo odgovornost individualnosti. Ali sve to nije kod Đure značilo demonstvo. Nisu to bile kod njega direktive od saznavanja i umovanja i znanja. Bili su to prolomi jake osećajnosti; gnevovi čoveka koji ne može sudbinu da prevaziđe; naprasitosti karakteristične po naravi banatskih Srba. Đura je imao stotinu srdaca za sav svet i za sve stvari, ali je imao jedno glavno lično srce, mnogo, mnogo lično. Ovo lično srce je uostalom u svih lirskih pesnika, pravih liričara. Obično ono dominira, meko ili tvrdo, samouvereno ili strašljivo, ili sve to naizmenično, pa i istovremeno... Jakšić je ponekad morao nositi u sebi pravo razbojište srdaca. Čovečan i podatan bez granica — i ličan i zatvoren bez granica. Ima on pesmu kojoj je naslov Ja. Ali kad pogledate, to se ja daje otadžbini.
A ohol naslov je istaknut zato da bi sudbina čula da ima to ja.
 
Eto jedne od glavnih Jakšićevih formula: proleterstvo. Glad i nomadstvo ovoga našeg visokog proletera dolazili su od pometena života. A pometeni život se nastavljao zato što niko nije proletera u dobri čas prihvatio. U tome leži naročita tradicija intelektualnih i umetničkih proletera. Niko se nije našao da sa kreatorskom ljubavlju prihvati kreatora koji se koleba, luta, i zatire. Njegov karakter je međutim neminovno tražio nečije darovito i istrajno prihvatanje... Jakšić je bio topao i plemenit, ali plah i autoritativan, i nikada nije imao siguran instinkt da oseti šta mu smeta, a naročito: kad on sam sebi smeta. Sjajno obdaren kao slikar i pesnik, propustio je kulturu. Vredan u osnovi — zaista je dosta uradio za 46 godina iskrhanog života — nije ušao u starost neprekidnog velikog rada. Vrlo čovečan i čovekoljubiv, sam je sebi pravio neprijatelje. A niko ga nije prihvatio kreatorski, da ga nauči voleti kulturu pre politike; da ga priveže za rad pisca i slikara, za brigu roditelja, kao za raj u paklu; da mu veže jezik i ćud u pravom času. Đura Jakšić nikada nije naučio živeti. A mora se učiti živeti ...

Đura Jakšić je bio spoj oholosti, srpske oholosti, vojvođanske srpske nagle i besne oholosti, naro

ito — i društvene neumešnosti i strašljivosti. A većih muka nema od onih u gordu čoveku koji je istovremeno strašljiv. On je bio puna mera, ako hoćete, slovenskog tipa; ili, bolje jedared kazati činjenicu: puna mera vojvođanskog tipa u spoju nežne rastuživosti srca i krutog, drveno krutog karaktera. U ličnom i privatnom životu bio je on težak sudar između gospodičića, darovitog prvenca dosta imućnog popa Dine iz Banata, i čemernog seoskog učitelja u sirotnoj Srbiji. U Srbiju se Jakšić prebacio, uostalom, za sreću svoga talenta. Šta bi bilo od njegova protestantizma u mlakunjavoj Vojvodini! Ali, u Srbiji onoga doba trebalo je junakovati, zapravo proleterski, sad na megdanu, sad bilo gde bilo. Srbija onoga doba, ona najbolja, imala je čudesnu moralnu zrelost, ali samo to. Sreća i snaga su joj ležale u idealima i proleterskom probijanju kroz život. "Volja ti u goru, volja u šumu, volja na sredu." Širok izbor! I Đura je izabrao. Izabrao je ono "na sredu", i daće tome svu dušu i sav pesnički talent svoj, uostalom oba talenta svoja, jer mu je jedna od najlepših istorijskih slika ona koja predstavlja stražare na karauli otadžbine srpske.
Po prvoj svojoj umetničkoj ljubavi za slikarstvo, za svet boja i nemog izraza, Đura Jakšić potonji pesnik vatrenog rečnika, ne samo da nije bio heroj reči, nego je bio nem kao mrav. Ćuteći je posmatrao u prirodi naročito igru tamnog i svetlog; ćuteći je rastirao boje i slikao ikone i portrete...
Slikar je bio Đura Jakšić u duši svojoj do kraja svoga života. Ostavio je za sobom platna od duboke slikarske i metafizičke vrednosti. Dodir njegove vatreno crvene i mrke ili crne boje, to je jedna bojišna pobeda boja. Kao što ponekad naslikan bog drži u ruci snop munja, Đura Jakšić je na dodiru crvenog i mrkog držao neku čarobnu prizmu koja lomi i u prostor baca tajanstvenu bojnu čar i vatru. Senke njegove, s druge strane, ponekad su bolne kao rana udarena u svetlost, a ponekad veličanstvene kao približavanje smrti. Ako sad skrenemo pogled u njegovu poeziju, i tu,

 

najlepša mesta u lirskim pesmama, i odlomci u epskim pesmama, i u stihovanim tragedijama — jesu opisi slikarske vrednosti, odnosi čoveka prema velikoj prirodi kao velikom božjem platnu slika. Noć i ponoć u šumi i planini, pod mesecom, i u mraku, oslikao je on mnogo puta. Taj zagonetni čas, pun mira mirnih i pun nemira nemirnih, inspirisao je Jakšića uvek. Dobro je poznavao i čari i strahote ponoći, proleter koji se seljaka, daje ostavke, luta nezaposlen, beži u samoću, u samoću nekada očajnu, nekada razjarenu, osvetoljubivu i zlu. Niče je demonski objasnio ponoć: da je srećnom najsrećniji čas kad ga ponoć omađija i snom uljulja; a nesrećnom i gonjenom i krivom najstrašnije kad se ponoć stane povlačiti i zora probudi svest stradalnika.
Jednoga dana je Đura Jakšić prestao ćutati, dohvatio pero i stao glasno davati izraza mislima i jadu svome. Jad je bio zbog nesklada darovitosti i društvenog oblika u kojem darovitost egzistira; i zbog nemanja i neznanja strategije kojom se društvo pokorava; i zbog nečovečne tuposti ljudi koji ne znaju šta treba prihvatiti, i kako se šta prihvata. Do kraja života je on ostao ne samo puki, nego svega željni siromašak; dokraja ostao nedovršeno obrazovan slikar: do kraja ostao samouk u širokoj i teškoj oblasti književnosti . . .
 . . . Ali eto iz bolnih proleterskih osećanja i sećanja izlaze talenti: da se slika i peva ono što se nema, želi, traži. Da se izmišljaju i organizuju borbe. Da se obrazac čoveka i nacije menja. I da se jednako nastavljaju i seljakanja i jadanja. Jakšićev otac, popa Dina, selio se iz Srbije, i to, izgleda, baš iz Beograda u Bačku i Banat. Njegov sin Đura selio se natrag u Srbiju. Iz toga valjda niče ona čudesna pesma Đurina koja se zove Otadžbina. Ne znamo da li ima u svetu mnogo pesama gde je i samo jedan red, prvi red pesme, dosta:

 

I ovaj kamen zemlje Srbije.
 

Ne

emo dalje navoditi. Dosta je. Svako oseća šta je ponelo ovako prost početak pesme. Svako od nas, posle toga retka, sam nastavlja neku istoriju, opštu ili lično svoju, i u toj istoriji nalazi jedan prost i tvrd kamen od kojeg se ponovo počinje živeti i raditi i pobeđivati, kad su se druga sredstva, obrađenija, istanjila, i nemala u sebi više energije koje mogu nositi i voditi...
 . . . Đura Jakšić je bio gord i prek, i trpeo sa zlopamćenjem. Kroz konflikte se probijao pogrešno. Godilo mu je, liričaru, da osećajnost što jače eksplodira. A kad je bivao koncentrisano otporan, objavljivao je to sa izazivanjem. Dvadeset osam godina mu je svega bilo kad je napisao onaj poznati romantični, ali i proleterski pronunciamento:
 

Ja sam stena
O koju se zloba mori.
— — — — — — — —
Na rame mi tice sleću
I zlokobnim grakću glasom
Pakost, zlobu, i nesreću,
— — — — — — — —
Što zlokobnih
Dvaest osam stojim ljeta
Prezirući, smejući se . . .


I ne sme se zaboraviti da je to bilo vreme kad je on još slikao, i s kakvim uspehom!, i kad je pisao svoje najlepše lirske pesme. Ali lirski pesnik je čovek velikog lirskog srca, velike gladi da bude voljen, da stoji u vazda dobroj volji ljudi, da prelazi s ruke na ruku sa radostima i sa žalostima svojim. A kad toga nema, kad treba učiteljevati po Sumrakovcima — kad treba prevrtati bednu paru na dlanu, kad lirska kletva ostaje bez ikakve političke moći, onda, on se ili zaziđuje u duboku uvređenost, ili se sveti na detinjast način, daje ostavke, ponaša se kao sve gorde i nagle prirode: baca kraljevskim gestom onaj teret koji je ujedno i izvor opstanka. Ali, proleterstvo je tvoračko: seljakajući se, poznao je Jakšić izvesne krajeve Srbije uz umetničke emocije, i to će ga nadahnugi da ispeva pesme umetnički najvišeg ranga među svim njegovim pesmama.
Otprilike desetak godina, od 1857. do 1866, od poznate pesme koja se zove Put u Gornjak do isto tako poznate trilogije koja se zove Na Liparu, imamo epohu Đurina unutrašnjeg staložavanja i oplemenjavanja. Pesme iz te epohe blago su. Svaki redak je jedno iskustvo, jedan duhovni rezultat. Nije ta poezija samo dokaz uzrelosti čoveka osećajnog, nego i mislenog i karakternog. Polako se istrošile i izvikale u Đuri jarost i naprasitost. Sirotinja i samoća pokazaše da su i one sadržajne forme života, da i na granicama, i, ko zna, možda baš na granicama lišavanja ima izvora za ponosne energije rada i stvaranja uprkos svemu neprijateljskom. Đura Jakšić je najzad osetio šta je to prava, strasna predanost zadatku i radu . . . Počeo je da stvara ne samo uzbuđenim srcem, nego i saznanjem i iskustvom, počeo je da radi sa finim senčenjem od mnogo hiljada crta. Reči njegove izlaze sad ne iz rečnika, nego iz okupih dubina karaktera i mirnoće duhovne. Godilo je takvom Jakšiću da piše onu plemenitu baladu o ponoćnom dolasku cara Lazara u Gornjak, i mirnom vraćanju njegovu u carstvo ideala naših. U toj pesmi se istorijsko uzbuđenje njegovo ispelo do religiozne vizije. Stihovi imaju ritam i zvuk liturgijski . . . Da spomenemo, dalje, i pokažemo još jednu ponoć, stihove u koje je unesena tako reći metafizička sadržina ponoćnoga časa:
 

Al': kakav glas? . . .
— — — — — — — — —
Lagano uji ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo možda dalje putuje . . .
— — — — — — — — — — —
Poslednji put se s zemljom rukuje . . .


To je osveštan govor i razgovor. Tu reči ne kuljaju . . . Iz takve smirenosti duha izašla je i jedna od najplemenitijih proleterskih pesama na svetu. Pesnik se udružuje s pticama, sa sićušnim proleterima sveta koji ispunjavaju prostor božji od zemlje do neba.
 

Jeste li mi rod, siročići mali,
il' su i vas možda jadi otrovali?
Ili vas je slabe progonio svet —
pa dođoste amo . . .
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set . . .

 
Stade, dakle, najzad nad sudbinu karakter. Ni gresi vlasti i pretpostavljenih, ni gresi politike, ni gresi palanke ne ugušiše u proleteru toploga čoveka i veliki dar. Humanost Đurina sve je mekša, borbenost njegova karaktera utoliko određenija. Poezija o ljubavi prema otadžbini ne samo da je programatična nego je idealna. U ono doba, u skučenu životu male Srbije, Đura Jakšić već ističe problem čoveka kao problem koji ima "smrtnu težinu", da se poslužimo rečju Tomasa Mana. A po Đuri, smrtnu težinu ima još i problem otadžbine. Ta dva problema učinila su da Jakšić skoro sasvim zanemari ljubavnu poeziju, i još neke motive, bez kojih se tada lirika nije mogla zamisliti.
Patriotska poezija Đure Jakšića jednim je delom u istorijskoj prošlosti — za naše generacije — jer su turska vremena prošla. Ali drugim delom ona je ne samo savremena nego svetli u savremenosti. U današnjim našim borbama, i diskusijama, mi često mešamo državu i otadžbinu. Đura Jakšić ih nije mešao. Država je jedno, otadžbina je drugo. Država je organizacija, otadžbina je biće. Država je zakon, red, vlast, a otadžbina je ideal. Otadžbina to je zavičaj kao tajna i lepota; to su sabraća kao nosioci poezije i tragedije jedne zajednice; to je neugasna ljubav i briga za nešto što je u zajednici moral i čestitost, bez obzira kakva je forma države i koji su povremeni zakoni i društveni običaji . . .
. . . Eto, iz takvih osećaja izlaze pesme otadžbini, i zaveti otadžbini kao idealu i kao ljubavi bez koje srce nije srce. Imamo i narodnu reč koja svedoči da je otadžbina stvar "samrtno teška". Za svaki veliki ideal naš narod traži da se "i živi i mre". Majka za dete živi i mre. Častan čovek za obraz živi i mre. Tako se i za otadžbinu ne živi samo — kako se u jedan mah htelo — nego se i mre. A misao nije time vezana uvek za rat.
Za lepotu i čast otadžbine mre se i bez rata . . .

. . . Eto, tu idealnu vrhovnu ljubav za otadžbinu imamo u patriotskoj poeziji Đure Jakšića. Ostavio nam je taj proleter velikog srca u patriotskim svojim strofama jedan stil koji huji . . .

 

О сликарству Ђуре Јакшића:

 

Ђура Јакшић (Српска Црња, 1832. – Београд, 1878), сликар и песник, приповедач и драмски писац, својом аутентичном и снажном стваралачком личношћу заузима истакнуто место у српској уметности XIX века. У питању је уметник у чијем делу се на најпотпунији начин одражавају време у којем ствара и прилике у српској уметности тога доба.
Иако су га сталне селидбе, живот по забаченим србијанским селима, као и ангажовање на учитељским пословима умногоме ометали у његовом сликарском раду, оставио је иза себе око две стотине слика, међу којима и оне које представљају највише ликовне вредности српског романтичарског израза.
На платнима је сажео и понео готово све сликарске проблеме своје генерације. У српском сликарству
XIX века нико није боље од њега схватио значај колорита и светлости. Однос према боји и проблеми осветљења, односно пастозна фактура и драмски ефекти светлости и сенке били су носиоци његовог стилског израза. Иако се највише угледао на старе мајсторе, превасходно на Рембранта и Рубенса, узоре је налазио и међу савременицима, у ономе што се дешавало у актуелној уметничкој пракси.
Као сликар Ђура Јакшић је био усмерен највише ка портрету и национално-историјским темама, док је најмање подстицаја имао за рад на религиозном сликарству. Његови сликарски почеци, управо везани за религиозно сликарство, били су обесхрабрујући. Приликом рада на иконостасу сеоске цркве у Српској Црњи доживео је неуспех – мештани су оштетили икону
Богородице са Христом јер није одговарала њиховим очекивањима да опонаша сликарски манир Константина Данила. Јакшић је, наиме, и у дела религиозног сликарства, у оквирима одређених ограничења наруџбине у погледу иконографских па и естетских елемената, успевао да утисне знак своје снажне и самосвојне уметничке личности, што је имало за последицу одбацивање и неразумевање средине у којој је стварао.
Неспоразум настао између Јакшића, који слика у духу нових романтичарских идеја, и средине, још увек окренуте владајућем укусу тадашњег друштва, прерастао је у сукоб који га је снажно обележио. Као сликар, а све до средине седме деценије сматрао је себе сликаром па тек онда песником, није лако проналазио пут до наручилаца.
У портретском сликарству је оставио богату галерију ликова међу којима је живео и које је сусретао на путу провинцијског учитеља. Сликао је трговце, занатлије, попове, учитеље, ситне чиновнике, официре. Јакшић анализира и истражује и успева да преко појединачних карактера схвати средину, наслика друштво и представи епоху. Иако је на већини његових портрета у постављању фигуре и даље видљива полазна бидермајерска схема, личности су компоноване слободније, палета је топлија и звучнија, што се може видети нарочито на портретима на којима су личности приказане у живописним србијанским варошким ношњама.
Међутим, и у портретском сликарству се суочавао са незадовољством поручилаца који су постављали питање портретске аутентичности. Чини се да је у Јакшићу врло често претезао импулсивни стваралачки нагон, који га је водио трагом личног узбуђења, а не за основним циљем – физичком и психолошком карактеризацијом ликова. Његово занемаривање натуралистичке сличности одраз је романтичарског експресионизма, који свакако није могао бити разумљив средини конзервативног укуса.
Непосредно укључен у патриотски егзалтирану климу грађанског препорода и омладинских идеја, Ђура Јакшић је прави романтичар. У сликама са историјском тематиком његова романтичарска усмереност је дошла до потпуног изражаја. Инспирацију је тражио и налазио у ликовима средњовековних владара и јунака – цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка, у временски блиским догађајима Првог и Другог српског устанка, а још више у савременим политичким и ратним збивањима у Србији и Црној Гори. Савремене догађаје приказао је попут хроничарског, репортерског саучествовања, што је одговарало тежњама нове генерације да уметност поново постане пратиља актуелног живота.

(Из каталога Матице српске)


 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо