РОМАНТИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

 

 

Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности (1914):

 

 

Реакција после (револуционарне) 1948. године:

1848. у »обе Србије«, у српској јужној Угарској и у Кнежевини Србији, осећао се јак покрет у омладини, револуционарно—националан, панславистички и великосрпски у политичким тежњама, романтично-националан у књижевном погледу. Млади су узимали у своје руке водство над српским духовима, и у књижевности су увелико почели сузбијати старе идеје. Али сав тај напредак био је нагло угушен политичком реакцијом после 1848. У целој Европи владари и владе стали су угушивати тежње за политичким слободама, друштвеном правдом и националном независношћу, и што су осетили остали европски народи осетили су и Срби, не само у Аустрији но и у Србији. Србима у Аустрији после 1849. била је дата нека врста националне самоуправе, такозвана Српска Војводина, али тако удешена да су Срби у њој били мањина, и тако управљана да су били и политички и национално притиснути, лишени свих грађанских права, гоњени и као народност и као грађани, под пуним притиском сурове полиције и бруталне централне власти са германизаторским тежњама. У Србији је сав омладински, либерални и национални покрет око 1848. насилно угушен и отпочела је владавина цензуре и бирократског угњетавања. У то време, педесетих година, »обе Србије« падају у тежак положај. Јаван живот потпуно је обустављен, строга цензура гуши сваку слободнију и напреднију мисао, књижевни рад се једва осећа, публика је заплашена или равнодушна, и тих десетак година иду у најнеплодније и најпразније године српске књижевности.

 

Центри српске активности

У овом периоду дешава се једна знатна промена: центар српске духовне активности који је до краја XVIII века био у Бечу, потом до пред 1848. у Пешти, помиче се ка југу и прелази у Нови Сад. Од XIV века, склањајући се од турске навале, Срби су свој центар стално повлачили ка северу: после Скопља, крајем XIV века, такав центар постао је Крушевац, у XV веку Смедерево. На крају XVIII века такав центар је Беч. Уколико су Турци сузбијани, српски центар се помицао на југ. Око 1825. такав центар постаје Пешта, од четрдесетих година ту улогу почиње преузимати Нови Сад. Доста велико место, са врло предузимљивим српским становништвом, »највеће српско опшчество на свијету« како га је Вук Караџић назвао још 1817, на згодном географском положају, у центру Српства у Угарској, недалеко од Србије, Нови Сад постаје српски центар. 1816. добија српску гимназију,73 од 1831. прорадила је у њему српска штампарија, а четрдесетих година и друга. Учени људи и писци почињу се стицати у њему. Пред 1840. он има на 10.000 српских становника, трговина и земља су у српским рукама, национална свест је врло јако развијена. Педесетих година, када је Војводина отцепљена од Угарске, Пешта губи значај који је некада имала за Србе. Нови Сад постаје средиште духовног живота српског, »отечество учених Србаља«. Педесетих година у њему се крећу и политички и књижевни листови: Србскидневникъ,Южнапчела,Войвођанка,Седмица.

Духовни живот у Новом Саду се развио нарочито шездесетих година, од увођења уставног живота. 1864. преноси се из Пеште у Нови Сад Матица српска, што је било од великог значаја; оснива се Српско народно позориште; 1865. гимназија постаје велика. Највећи део српских листова и књига штампа се ту. Књижевни листови ту излазе: Даница, Јавор, Матица. Главни српски писци станују у Новом Саду. Новосадски политички листови, Србски дневник и Застава, дају правац у целом српском народу. Књижевне прославе, велики национални скупови, културне установе прво отпочињу у Новом Саду, који игра улогу »Српске Атине« све до почетка седамдесетих година, када духовна хегемонија српска прелази на Београд.

 

Уједињена омладина српска

Од шездесетих година настаје велики преокрет и у јавном животу и у књижевности. 1859. године Аустрија је побеђена на Мађенти и Солферину и принуђена, ради унутрашњега мира, да даје уставне слободе и да попушта народностима. Од 1860. враћа се уставно стање, а са њиме и бољи услови за јаван живот. У Србији династичка промена од 1858. није била само смењивање на престолу но унеколико и победа уставних идеја. Иако се нису испунила сва очекивања младих либерала, ипак су се услови за јаван рад релативно поправили, нарочито од 1860, када је на престо дошао кнез Михаило. И у Србији и у Војводини јавни живот се буди, и наставља се оно што је насилно прекинуто 1849.

Прву реч у народу сада узима омладина. Већ доста многобројни српски ђаци у Бечу и Пешти почињу се прикупљати и започињати један политички и национални покрет. 1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у књижевности. Ђачки и омладински покрет нагло захвата сва места где је било српских ђака и по вишим и по средњим школама. Између свих тих ђачких дружина одржавала се стална веза. И природно се помислило и на једну заједничку организацију. По угледу на немачки Tugendbund и на талијанску Младу Италију оснива се свечано, 1866, у Новом Саду савез »Младога Српства«, Уједињена омладина српска.

Друштво је основано са циљем да буди народни дух и да шири српску књижевност. У њу су ушли не само ђаци но и млађа интелигенција, трговци, занатлије; у један мах она је била не само савез ђачких дружина но и певачких, учитељских, трговачких и занатлијских. Покрет је захватио нарочито Војводину и Србију: у Војводини, он се окренуо у једну националну и антиклерикалну странку; у Србији, где је због мање повољних политичких прилика мање имао маха, добио је карактер једне либералне, антиапсолутистичке и национално одлучне странке. Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, Далмацију и на Црну Гору.

Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867. Али те године, на другој омладинској скупштини у Београду, због либералних манифестација, дошло се у сукоб са реакционарном српском владом и тиме рад у Србији буде отежан. 1868, после убиства кнеза Михаила, Омладина, осумњичена да је била духовни подстрекач тога дела, била је прогоњена у Србији и у Војводини, и њен рад је био за неко време заустављен. Али омладинске скупштине се стално држе: 1868. у Великом Бечкереку, 1869. у Великој Кикинди, 1870. у Новом Саду, 1871. у Вршцу. И српске, а нарочито мађарске владе су са неповерењем гледале на овај покрет, и 1871. и 1872. он је угушен. Било је тешко са једним програмом радити у две разне земље, у Србији и у Аустро-Угарској. Поред тога, у самој Омладини било је, поред личних размирица, и сукоба локалне природе, између војвођанских и србијанских омладинаца, и сукоба начелне природе, између старијих и умеренијих либерала и млађих, напреднијих социјалиста. Гоњена и од пештанске и од београдске владе, растрзана унутрашњим борбама, без сигурне материјалне подлоге и одређеног програма рада, Омладина није могла бити дуга века. Престанак друштвеног органа Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације.

Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је постала организација целог млађег нараштаја ради културно-националних циљева, најзад је постала национално-политичка странка, која је стала на чело целог српског народа. Захвативши готово све крајеве и све сталеже српске, она је започела обилан рад у свима правцима. Предавањима, »беседама«, часописима, књигама, алманасима, она је радила на националном васпитању српског народа, на национализацији целокупног живота српског. Године њеног рада биле су узбуркана доба када су се потлачене нације буниле и када су се националне државе стварале: то је било доба устанка Луке Вукаловића (1861), бомбардовања Београда (1862), пољског устанка (1863), грчког устанка на Криту (1866) и кривошијског устанка у Боки Которској, очишћења градова у Србији од последњих турских посада (1867), доба стварања уједињене Италије (1859. и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој атмосфери мислило се да је куцнуо »извесни час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и уједињења.

Омладина је у посао ушла са широким програмом и великим плановима. То је било доба полета, заноса, наде и вере у победу. Али успех није одговарао великим очекивањима. Пре свега, Омладина, која је означавала једну општу, прилично магловиту тежњу за националним и човечанским напретком, обухватила је људе од разних, чак и супротних праваца. Било је у њој старијих људи, васпитаних у »славјанском духу«, који нису ишли даље од поетскога панславизма; било је млаких либерала, који су тражили скромну уставност и рад на »српској култури«; било је идеолошких демократа, који су сневали једну балканску републику као саставни део велике демократске републике Сједињених Држава Европских; било је, најзад, и социјалиста, који су сматрали да је политичка и национална слобода само услов рада на економском ослобођењу радних маса, да је уједињење и ослобођење Српства само »један колут на ланцу других слобода«. За тако постављене велике задатке није било довољно снаге, и све се више сводило на речи и на почетке и покушаје. Али то не умањава значај овога покрета. То је први духовни покрет који је захватио цео српски народ, у коме се упоредно и споразумно радило и у Србији и у Војводини. То је први пут да једно српско поколење у целини уђе у јаван живот. Тада су се створиле прве политичке, либералне, странке и у Војводини и у Србији, тада се израдиле идеје које ће дуго међу Србима живети и започео цео један књижеван покрет који ће дати људе и дела од вредности. Све што је у српском јавном животу и књижевности вредело, и у политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине српске. Ако се ни изблиза није остварило све оно што је Уједињена омладина српска маштала, остало је ипак несумњивих резултата: цела једна национално-либерална идеологија, либералне странке и у Србији и у Војводини, романтични национализам, и цела једна књижевност, романтична књижевност, која је дала велики број писаца, међу којима је било неколико првога реда.

 

Књижевни утицаји

У XVIII веку Срби су били под јаким руским утицајем; од краја тога века осећа се и све више расте немачки утицај. Тај утицај био је посредан и непосредан: преко аустријских Словена, чешких и словачких панслависта, и непосредан, право од немачке школе и немачке књижевности. Шафарик, Колар, Штур, Копитар, ученици немачке науке и књижевности, били су главни научни, књижевни и уопште идејни васпитачи Срба у првој половини XIX века. Будући у једној немачкој земљи (све до почетка XIX века Срби у Србији звали су Аустрију Немачка), где су школе, као у Војној граници, биле немачке, и где је виша настава била немачка, сва српска интелигенција у Угарској добијала је немачко васпитање. Немачке књиге се почињу обилно читати, немачки писци подражавати. Филозофија се зна по Хегелу и по Кругу, књижевност по Гетеу, Шилеру и Геснеру. Шелер, кога је »Млада Немачка« више волела но Гетеа, јесте главни песнички узор песницима четрдесетих година; шездесетих година Хајне постаје узор младим српским песницима. Српски песници, Бранко Радичевић, Јован Суботић, Лаза Костић, почињу писањем немачких стихова. Немачка оријенталистичка поезија успешно се пресађује у српску књижевност. Немачка версификација завлађује у српској поезији. Књижевни романтизам код Срба углавном је немачког порекла.

Доста јак био је и мађарски утицај. Живећи међу Мађарима, идући често у мађарске школе, Срби су их често узимали за узор, нарочито у национално-политичким покретима. Мађарска политичка и књижевна обнова око 1825. имала је одјека и међу Србима, и по мађарском примеру Срби су стали национализовати и свој живот и своју књижевност, стварати књижевне и уметничке установе. Романтичари се упознају са цветном мађарском књижевношћу око 1850. и 1860. године, мађарски писци, песници, занесени патриоти и слободњаци, нарочито Петефи, читају се, преводе и утичу на српске песнике шездесетих година.

Европски романтизам је нарочито волео три велика песника: Дантеа, Калдерона и Шекспира, нарочито Шекспира. Од шездесетих година у српској књижевности се ствара култ Шекспира, она карактеристична шекспиролатрија романтичарских покрета. Шекспир се почео славити, преводити и подражавати. Бајрон, чији утицај је био тако јак и пресудан у пољској и руској књижевности, код Срба утиче мање и посредније, али ипак осетно.

Књижевне идеје

Романтизам, уопште, у књижевности значи превласт осећања и маште над разумом, пуну противност ранијем рационализму и класицизму. Док се у немачкој књижевности јавио нарочито у виду култа средњега века, у Француској у облику индивидуализма, код Срба се јавио у виду ослобођења од школске литературе и педагогије, јаког национализма, словенског и српског, враћања ка народу, култа народне прошлости и народне поезије, субјективизма, владе »божанствене страсти« у поезији. Још у првој половини XIX века има ознака и предзнака романтизма у српској књижевности: у сентименталној идеализацији народне прошлости код Милована Видаковића, у необузданој, прекипелој поезији Симе Милутиновића, у Његошевој љубави за народну поезију, у плачевности песника четрдесетих година и њиховом подражавању народне поезије. Естетичар старе школе Ђорђе Малетић већ почетком четрдесетих година се жали што млади песници »у сањаријама усладе налазе и у лепој вештини неуким читатељима мозак завртети желе«.

Нов нараштај, онај који је пропевао педесетих година и пуну своју меру дао шездесетих година, сав улази у романтичарска осећања и идеје. Настаје ослобођење од старе, школске, псевдокласичне књижевности, отрже се од »глођане огромне коске коју су Римљани са своје гозбе бацили«, како је говорио један немачки романтичарски песник. Нови песници не држе се старе објективне, безличне, умерене и поучне поезије, но отпочињу поезију своје личности, необуздане и безобзирне страсти, казују сва своја осећања не да поуче но да олакшавају своме срцу, не да просвете но да занесу. [Цео један циклус песама Јована Илића носи наслов Ох, и тај наслов могао би се проширити на целу српску романтичарску поезију.] То нису више црквена лица или бирократи као у ранијем добу, као Лукијан Мушицки, Његош, Никанор Грујић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Суботић, но или пропали ђаци, или чергаши који се нигде нису могли станити, махом људи који су изишли из обичних колосека живота. Они хоће одушевљење, и да би »свети пламен«, увек буктао у њиним грудима, они пијанство постављају као једну књижевну потребу, алкохолизам сматрају као атрибут »богоданог« песника. Њихова поезија има више одушевљења но мере и укуса. Она често има карактер грубог анакреонтства и алкохоличарског одушевљења. Они певају силну, чулну љубав, душевна очајања, егзалтацију и пароксизме осећања, побуну личности, мржњу на баналне људе, на вулгарност и прозаичност живота; за њих је аксиома Бајронова реч: »поезија је само страст«. Они су у сталној егзалтацији маште, у хипертрофији осећања, у пуној »френетичној поезији«.

У европском романтизму нарочито је цветала лирска поезија и драма. Исти случај био је у српској књижевности. Наши романтичари су у првом реду и изнад свега песници, и то песници вреле, реторичне, емфатичне лирске поезије. Еп се напушта, комедија се готово никако не обделава, драма се у стиху пише, не само приповетка но и историја се поетизује. Пева се више и боље но икада у српској књижевности. За кратко време млади освајају, потискују старије, некада слављене песнике: Малетића, Бана, Суботића, Хаџића, Никанора Грујића. Два песника првог реда, Змај Јован Јовановић и Ђура Јакшић, дижу српску лирику на висину на каквој дотле није била, за њима се јавља знатан број песника другога и трећега реда, који такође проширују, усавршавају српску поезију. Тек тада српска књижевност долази до праве, субјективне, чисте лирике, ствара се дефинитивно српска версификација, стиче се један поетски језик. Највећа тековина српскога романтизма била је на пољу лирске поезије.

Али набрзо долази се до песничких злоупотреба. Одметнувши се сасвим од контроле разума, песници падају у оргије маште и речи, у болесна фантазирања или отужна сентименталисања, у празан вербализам и фразеологију. Природност се сматра као баналност, и пева се одвећ подигнутом нотом, у лажном тону. Ствара се један шаблон певања и нарочити »појетски« језик. »Војно«, »љуба«, »селе«, »чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке сузе«. Ту су диминутиви као: »сићан«, »млађан«, »блеђан«, »тијан«, »росица«, »горица«, »песмица«, »звездица«, и тако даље. Пише се натегнутим, свечаним, одвећ китњастим стилом. И тако певају сви изреда, и они који немају никаква талента, увек по једном истом калупу.

Та романтичарска лирика дала је неколико песника од вредности, али и знатан број стихотвораца и песничких симуланата. Ограничивши се на уздисаје, пренемагања, изјаве љубави, алкохоличарске заносе, реторичке клетве, новинарске тираде — она је људе од укуса и духа почела изазивати против себе. Још у пуном добу њеног цветања, половином шездесетих година, почели су се из самих романтичарских редова чути гласови критике и протеста. Крајем шездесетих година злоупотребе те поезије биле су толике, незадовољство је било тако велико да су оштре критике Љубена Каравелова и Светозара Марковића дошле не толико као нова схватања поезије, но као израз општег незадовољства са једном натегнутом, неискреном и вербалном поезијом.

 

Култ народне поезије

Једна од главних одлика српскога романтизма била је љубав према народној поезији.

То је била једна од општих одлика европског романтизма у почетку XIX века. Од друге половине XVIII века из Енглеске се разнела љубав према старим народним баладама. Збирка владике Томе Персија (RelіqueѕofAncіentEnglіѕhPoetry, 1765) почела је тај нови покрет. Књижевни песници који су дотле радили према класичним узорима, почињу у своју поезију уносити елементе из народне поезије. После Макферсонове полумистификације (1760) и огромног успеха његових тобож народних шкотских балада, настала је у Европи »осијанска грозница«. У немачкој књижевности, Хердер у народној поезији гледа првобитну форму религије, филозофије и историје, која даје слику правог, природног човека, неисквареног цивилизацијом. Он развија целу једну нову теорију: да је народна поезија »једина права поезија« и тврди: да уколико је један народ примитивнији, ближи природи, утолико је његова поезија слободнија, пунија живота, лиризма и драматичности. 1778—1779. излази његова збирка народних песама разних народа, »поетски Пантеон«, StіmmenderVölkerinLіedern, која чини датум у историји народне поезије. Немачки романтичари установљавају књижевну теорију да су народне песме, безименог и заједничког порекла, најбољи израз »народне душе«, онога што је најсамониклије, најособеније и најинтимније у једном народу. Целе песничке групе и школе, идући за Жан-Жаком Русоом, гледају на пук као на »здрав и песнички део народа«, хоће да обнове и књижевни језик и уметничку књижевност ослањањем на народ. Романтичари свију народа скупљају и подражавају народне песме, у књижевним круговима интересују се врло много за народне епопеје егзотичних народа, пиринејских Баска, грчких острвљана, српских примораца и брђана.

У том све већем интересовању за књижевни егзотизам и фолклоризам још доста рано обраћена је пажња и на оригиналну и свежу српску поезију. Још 1768. Клопшток се заинтересовао за српске народне песме; 1774. талијански опат Алберто Фортис, својим делом VіaggіoіnDalmazіa, одмах преведеним на немачки и француски, скренуо је пажњу на далматинске »Морлаке« и њихову поезију; Хердер је неке српске песме унео у своју збирку; Гете их је стао преводити, и само у доба од 1825—1827. у KunѕtundAlterthum десетак пута говорио о српским народним песмама; Валтер Скот исто тако их је преводио; Гђа де Стал са пажњом говори о »далматинским импровизаторима«, а лорд Бајрон о »босанским песмама«. Али све до Вука Караџића о српској народној поезији знало се мало, у одломцима и неодређено. Копитар је упознао Гетеа и Јакова Грима са великим благом у Караџићевим збиркама. Нарочито Грим је био неисцрпан у похвалама »прекрасних песама« »природног народа« српског, тврдио да се од Омира ништа тако значајно у свом роду није јавило, да је вредност српских песама толико општега значаја да ће због њих Европа учити српски. 1827. француски романтичарски часопис LeGlobe писао је да је српски језик »један од најлепших језика на свету« и да ће српске гусле »наскоро постати тако славне као Осијанова харфа«. За српске песме се интересују Вилхелм Хумболт и Ламартин, који је дао ову поетску слику »дивног дунавског цвећа«, српске народне поезије: »Њена одлика је љупкост у снази и сласт у смрти. Кад би требало наћи за ове песме какву аналогију или слику, ја бих их упоредио с оним источњачким сабљама димискијама, чија оштрица сече главе, а чији рез блиста као огледало.« После Хердера, Гетеа и Валтера Скота српске народне песме преводе Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевич. Само једна песма, песма о Хасанагиници, преведена је на стране језике тридесет пута, од чега тринаест пута само на француски. Око 1830. године српска народна поезија ужива европски глас.

И код учених Срба, који су дотле знали само за школске класичне узоре, под утиском тог европског гласа, почиње се ценити народна поезија. Још 1818. Новинесербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.« После Вука Караџића први српски песници свога доба, Сима Милутиновић и Његош, скупљају народне песме, а за њима цео један низ мање познатих, тако да до сада има преко 70 збирки српских народних песама. Народна уметност ставља се изнад књижевности образованих људи. Јан Колар је писао: »Као што у другим земљама писци певају за народ, тако на југу од Дунава народ пева за песнике.« Вук Караџић напада »вишу класу«, вели да су »умотворине нашијех ученијех људи такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што нема према себи ученијих класа«, и велича народне песме као »вјечно благо и украшеније литературе наше«. Прецизирајући Караџићеву идеју, Ђуро Даничић писао је 1847: »Но у данашња времена ријетко може ко постати књижевник, а да не изгуби много од своје народности, особито у нас Срба, — па и с ову и с ону страну Саве. Тога ради су нам за народну књижевност од велике потребе и од неисказане користи народне пјесме и друге народне умотворине. Овдје већ не гледаш духа на огледало, не гледаш слике његове, него њега сама; не казује ти га други, него ти он сам збори, он се сам с тобом разговара... Народне су умотворине сјеме: из тога сјемена треба да нам никне књижевност; то ће само бити права књижевност...« Песници и драматичари узимају мотиве из народне поезије, у народном стилу преводе се и Вергилије, и Хорације, и Ариосто, и Гете, и Бајрон. Ствара се култ гуслара, религија народне поезије. У народној поезији се тражи не само естетика но и етика и директива за сувремени живот — она за српске романтичаре постаје »Народно Јеванђеље«.

 

Миодраг Поповић, Историја српске књижевности. Романтизам:

 

Romantizam četrdesetih godina
U 1847, najzna

ajnijoj književnoj godini u srpskoj literaturi 19. veka, pojavile su se četiri knjige koje su zna

ile trijumf narodnog jezika: Vukov prevod Novog zavjeta, Njegošev Gorski vijenac, Pesme Branka Radi

evi

a i filološka rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Đure Dani

i

a. Bio je to istorijski susret najznačajnijih predstavnika dveju književnih epoha. Vuk i Njegoš, centralne ličnosti prethodnog razdoblja, dali su u navedenim knjigama završni oblik celokupnom svom dotadašnjem radu: Vuk u stvaranju književnog jezika na narodnim osnovama a Njegoš u stvaranju umetničke poezije na temeljima narodne pesme. Uporedo s njima pojavila su se dva mlada pisca koji će zauzeti centralni položaj u narednom razdoblju, Branko Radičević u poeziji a Đura Daničić u filologiji. S njima će oba ključna pitanja Vukovog doba, pitanje književnog jezika i umetničke poezije, ući u novu fazu svog razvoja.
Razdoblje koje će započeti u znaku pobede Vukove reforme doneće punu pobedu romantizma kao književnog pravca. Dok se ranije javlja samo kao jedna od književnih tendencija epohe, kao bitna odlika samo nekoliko istaknutih stvaralaca, romantizam sada postaje osnovno obeležje, stilska dominanta, čitavog razdoblja. Postoje i druge značajne razlike između prvog i drugog talasa romantizma. Vukov i Njegošev romantizam, unekoliko i Milutinovićev, javljaju se na folklornoj osnovi, kao neposredni produžetak narodnog stvaralaštva. U njemu su došla do izražaja revolucionarna ustanička heroika i shvatanja našeg patrijarhalnog društva. U poeziji on se dodiruje s klasicizmom, koji je bio vladajući stil epohe. Romantizam B. Radičevića i njegovih sledbenika javlja se u razvijenijoj građanskoj sredini ugarskih Srba kao suprotnost klasicizmu, koji on od samog početka odlučno odbacuje kao uvezeni, podražavalački i u biti nepoetski pravac. On se nadovezuje na drugu značajnu struju ranije književnosti, na više lirski i poetski obojeni sentimentalizam koji je bio tuđ ranijim romantičarima. Drukčiji je i odnos prema narodnoj poeziji. Brankovski, građanski romantizam nije deseterački kao Njegošev. Junački deseterac kao osnovni metrički instrument epskopatrijarhalne kulture, koji je u Njegošu, kao najvećem predstavniku te kulture, dobio svoj vrhunski izraz, gubio je izvan njenih okvira svoju životvornu osnovu i pretvarao se pre svega u oblik oponašanja narodne poezije. Branku i kasnijim romantičarima mnogo je bliža metrički raznovrsnija narodna lirika, ali ne toliko patrijarhalna, vukovska "ženska pesma" koliko ona poluseljačka-poluvaroška poezija prečanskih krajeva, koja se Vuku nije dopadala. Narodna pesma samo je jedan od izvora u stvaralaštvu romantičara. Razvoj romantičarske poezije, uprkos povremenim vraćanjima narodnoj pesmi kao ishodištu, u stvari pokazuje stalnu tendenciju udaljavanja od narodne poezije i istovremeno približavanja evropskim pesničkim tokovima. To se ispoljilo na svim planovima poetske strukture, u tematici, izrazu, versifikaciji. Naročito su značajne metričke inovacije romantičara, pre svega uvođenje jampskog stiha. Jamb ne odgovara trohejskoj prirodi srpskog jezika te se po pravilu ne javlja u narodnoj poeziji. Romantičari ga grade na veštački način i time izazivaju čitavu malu revoluciju u srpskom stihu. Podražavanje deseterca i drugih oblika narodnog stiha, na jednoj, i uvođenja jamba, na drugoj strani — to su dve suprotne granične tačke koje obeležavaju raspon unutar kojeg se razvija i ostvaruje srpska romantičarska poezija.

 

Јован Деретић:

 

Романтизам омладинског доба

Бранко је остао усамљена појава у поезији свог времена. Он је умро исувише рано да би могао дочекати победу свог правца. Почетком 50-тих година у српској поезији још је на снази школа "објективне" лирике, која је своју поетику заснивала на опонашању класичних и немачких песника. Иако у опадању, та школа даје у то време своју најбољу књигу Даворје Ј. С. Поповића, а њен најистакнутији теоретичар Ђорђе Малетић пише Теорију поезије (1854) и Реторику (1855), школске књиге засноване на класицистичком схватању књижевности. Али истовремено се јављају гласови са супротним захтевима, Јован Ристић (1831-1899), касније моћан државник обреновићевске Србије, пише на немачком језику књижевноисторијски оглед Дие неуере Литератур дер Сербен (1852) којем истиче као главну одлику савремене књижевности њено ослобођење од страних утицаја и прожимање националним духом а као главне представнике тог правца: – Бранка Радичевића, Јована Илића и Његоша. Други идеолог романтичарског покрета, каснији реалиста Јаков Игњатовић, у програмском чланку Поглед на књижество (1857) износи сличну мисао: треба се ослободити слепог опонашања страних писаца и стварати српску књижевност на националним темама и националним стилом.

Млади нараштај песника који ће довршити Бранкову песничку револуцију и створити српско романтичарско песништво појавиће се последњих година Бранкова живота (Змај 1852, Јакшић 1853, а Лаза Костић нешто касније 1858), и он ће у другој половни деценије потпуно завладати на књижевној сцени. Тек тада ће доћи до дефинитивне смене стилова, романтизам ће постати доминантни стил епохе, па ће и некадашњи класицисти, они који нису напустили поезију, покушати да се прилагоде захтевима новог правца. Свој највећи процват романтизам ће доживети 60-тих година да би већ 70-тих година почео уступати своје место реализму.

Књижевно средиште српске романтике и уопште целокупног културног живота тог доба био је Нови Сад, назван због тога "Српском Атином". Ту је из Пеште пренесена Матица српска (1864), основано позориште, у њему је излазио највећи број листова и часописа (поред Летописа, то су; "Седмица" у 50-тим, а затим "Даница", "Матица", "Јавор" и др. у 60-тим годинама). У Београду, који је био други књижевни центар, излазио је часопис "Вила".

Изгледа да свако књижевно раздобље има неко кључно питање око кога се окупљају и разилазе писци и књижевни радници. У Доситејево доба то је било просвећивање, у доба Вука Караџића народни језик, а у раздобљу романтизма то ће бити политика. Целокупна романтичарска књижевност прожета је политиком а низ њених истакнутих представника играо је значајну улогу у политичком животу народа. Горка искуства из 1848. разочарање како у националну политику српског црквеног врха тако и у политику бечког двора према Србима и другим подвлашћеним народима Аустрије ударали су неизбрисив печат читавом раздобљу. Основна обележја романтичарске политике јесу: српски национализам, грађански либерализма, антиклерикализам и антиаустријско расположење. Носилац нових национално-политичких и књижевних тежњи била је омладина. У великим центрима где студирају млади Срби оснивају се ђачке дружине ("Преодница" у Пешти, "Зора" у Бечу), које постају средишта политичког и књижевног живота омладине. Од тих дружина на омладинској скупштини у Новом Саду 1866. оснива се Уједињена омладина српска, покрет који се потом пренео на Србију и друге крајеве где су живели Срби. У основи омладинског програма налази се идеја ослобођења и уједињења српства, која ће окупити омладину из свих крајева и ударити печат целокупној романтичарској литератури.

Књижевне претпоставке романтизма јесу разнолике: језичка и културна реформа Вука Караџића, песничка реформа Бранка Радичевића, народна поезија, европски утицаји. Утицаји су такође различити: немачка поезија, нарочито Хајне, Петефи и шире мађарска романтичарска поезија, Бајрон и бајронизам, Шекспир и др. Основно обележје романтике јесте лиризам. Кратка лирска песма, по садржини најчешће љубавна, патриотска или мисаона, главни је жанр романтичарске поезије, али су лирском начелу подређена и друга два основна поетска жанра романтизма: поема (синтеза епског и лирског) и поетска драма (синтеза драмског и лирског). Лиризмом је прожета и романтичарска проза, која чини споредну област у књижевности овог раздобља.

Главни представници романтизма омладинског доба јесу три песника: Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић.

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо