РОМАНТИЧАРСКА ЛИРИКА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

 

 

ЂАЧКИ РАСТАНАК

 

 

Неси, бреже, чудо ти за око,

Не дижеш се до неба високо,

Неси гора умилнога латка,

Кад ко шеће да је шетња слатка,

Ни се вода са камена слива,

Кад ко легне да слађе почива,

А ко тражи за весеље цвеће —

Заман тражи, ту га наћи неће.

Неколико овде је дрвета,

Ал' де расту, то су места света,

Њи је тужно посадило доба,

Свако с' вије више једног гроба,

По гробови трава обилата,

На декоме цвећа умиљата,

Ко зна кога гроб овај покрива,

Можда цветак ту какав почива,

Па је цвеће поитило амо

Да се самцит братац не би тешкô,

Веће мирно у гробници лешкô.

Спавај, брате, ту санак слађани,

Кити, цвеће, гроб њему лађани,

Та све му је можда овог света

Уграбила ова рака клета,

Та од свију његови милина

Сада њему остала једина,

Све нестало, све га је издало,

Ти једино верно му остало,

Млого тео, млого започео,

Час умрли њега је помео,

Место данка спустила се тама,

Место славе тебе има сама,

Ти си понос, ти си цела дика,

Ти му слава можда свеколика.

А ти, брате, крока веселога,

Кад туд минеш, де сети се тога,

Па уздани, па сузицу проли,

Цвет не дирај, веће ајде доли,

Не кидај га, тако т' бога, брате,

Друго цвеће тамо цвати за те,

Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо

Де без цвећа трава расте само,

Без дрвета, без икаква жбуна —

Два, три крока — ето мене туна.

Ведро небо онде нада мноме,

Брдо травно овде пода мноме,

Околине око мене миле,

Да ништа се несте промениле!

Ја ту стојим, око душе моје

Слатки часи умиљато с роје,

Око пламти, срце јаче бије

Који часак да споменем прије?!

Кратко је доба, ето иде вече,

Злаћано сунашце већ западу тече,

Тавна ће нојца скоро овде бити,

Па ће ми драго све тамом обвити.

О стани, сунце, стани, не заоди,

Бела дана собом не одводи,

Да погледим сва местанца редом

Још једанпут млађаним погледом,

Часе млоге дено своји лета

Кâ у рају весело прошета.

Ој Карловци, место моје драго,

Кô детенце дошао сам амо,

Игра беше једино ми благо,

Слатко зва ја мед и смокву само.

Дете мало — голушаво тиче,

Дође тиче па се ту навиче,

Овде, овде, де криоце мало

Први пут је сретно огледало,

Из почетка од гране до гране,

Од дрвета једног до другога,

Док је смело сетити се стране,

Сетити се неба високога,

Док је могло крила своја лака

Небу дићи тамо под облака,

Под небо се дигô тић и сада,

Ал' весео није кô некада,

Гледа доле, реку, врело, луга,

Дрва, жбуне, горе и врлети,

Па му с' чине до толико друга,

До толико успомена свети,

С кима дане прелепо пробави,

Па и сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити,

Али шта ће када мора бити,

За њи срце њему младо туче,

Али нешто на далеко вуче,

Он не може више одолети,

Па се вине и у свет полети.

Ој Карловци, лепо л' живе туде,

Ал' што мора бити нека буде,

Та и мене нешто даље вуче,

Ево пружам свога раја кључе.

Па када би имô каку жељу,

Једну б' имô само али вељу,

Кад би тако смањао се туди

Да те могу притиснут на груди,

Та на груди и на своја уста,

Ох жељице, ала си ми пуста! —

Лака песмо, оди у помоћ,

Јера оно већ је близу ноћ,

Де пригрли песмо, моја снаго,

Па ижљуби све мило и драго!

Сунце јарко, та колико реда

Тако тебе ја седати гледа,

Гледа твоје големе красоте

Пун радости и веље милоте,

Гледа тамо па мисли назада,

Како красно бијаше некада,

Осети се српске царевине,

Српске славе, српске госпоштине,

Осети се последњега доба,

Та краснога на Косову гроба.

Збогом, сунце, на западу јасно,

Ал' за гору заилазиш красно,

Тако красно и у таке славе

Јуначке су тада пале главе,

Угледô се један на другога,

Попадао један код другога,

Та рад оне красне домовине

Не жалио нико да погине.

Ти већ зађе, небо је црвено,

Као да је крвљу обливено,

Ао сунце, као небо ово

Тако беше црвено Косово,

Од србињски тешки палошина

Крв с' отвори кâ морска пучина,

Дивно ли је тада Србаљ био,

Дивно л' сваки главу заменио,

Дивну л' крвцу злотворску пролио,

У њој данак дивно утопио.

Ој сунашце жића мог убаво!

Када зађеш, о зађи крваво,

Сред копаља, звеке и мачева,

Зађ' за гору душмански лешева,

Кô што онда тим јунаком зађе —

Та шта море јоште бити слађе!

Сунце зађе, а спушта се тама,

На небу је вечерњача сама,

Небо ведро, а река се чиста

Тамо, амо у пругама блиста,

Ој Дунаво, о ти реко силна,

Ала си умилна!

Колико сам пута превесео

Са друговим' у лађицу сео,

Заватио веслом и десницом,

Отиснуо с' водом и матицом,

Ни се буре ни громовне буке

Поплашиле поуздане руке,

Кад гром рикну, када муња севну,

Тада млађан понајслађе певну,

Север дува, водом пољуљива,

Вода бурна у чун запљускива,

Вал за валом у часак нагрну,

Лати чамац па га и преврну,

Све у воду — ао красне муке!

Шчекасмо се на ноге и руке,

Па за часак ето браћа луда

Догрцаше до брега и пруда.

Млого ли се тако кадикада

У се глава поуздала млада,

Тело чило, а умешна рука,

Сретно сам се ја увек извукâ,

Ја сам теби младо тело предô

Кâно оцу своме што би чедо,

Јер да теде, могаше ме једном

Руком својом задржати ледном,

Та кад оно у Води неука

Доватила та самртна мука,

Кад се вода нада мноме склопи,

Ој Дунаво, ти ме не утопи,

Ти ме диже, привати обала,

Зато теби до небеса фала,

Реко онда па ћу и свакада,

Али збогом остај мени сада!

Виногради, збогом умиљати,

Збогом, грожђе, нећу те ја брати,

Ао бербо, тебе жалим клету,

Та шта лепше од тебе на свету?

Ко тебека никад не видео,

Шта је јоште сиротан видео?

Ао брацо, амо у то доба

Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба.

Зора зори, све поустајало,

Па с' уз брдо весело нагнало,

Свирац свира, пушке попуцују,

Моме поју, момци подвикују,

Јоште мало, ето винограда,

Гледај сада убавога рада:

Бери, носи, час доле, час горе,

Момци кликћу, а песме се оре,

Живо, живо!“ један другог кори,

Живо с' ради, ал нико с' не мори,

Гледни само после ује сваке,

Гледни, брате, оне ноге лаке,

Та тек што се свирац чује,

Већ у колу с' поскакује,

Коло, коло, свирац свира,

Нога земљу не додира,

Ситно, брате, ијујују!“

Момци чили подвикују:

Свирац свира,

Не да мира,

А још више девојчице,

Њине очи и ножице,

Деде, брате, ијујуј!

Де поскочи, не лудуј,

Ко би јако момак био

Па се не би помамио!

Ао селе босонога,

Зла ти маја дозлабога,

Не дала ти чарапица

Ни лагани папучица,

Да учиниш клепа-клапа —

За тобоме, душо, скапа.

Охо, селе, вита стаса,

Држ' се браци око паса,

Коловођа колом вија,

Коло лети, зној пробија,

Ал' у твоји недри туце

Окле снега до две груде?

Чудо, селе, дивно чудо,

Ала би се млађан грудô !“

Коло, коло, наша дика,

Пушка пуца: цика, цика!

Па све тако пуцај, бери,

Певај, играј до вечери,

А кад сунце веће седа,

Бесна момчад још се не да,

Иде кући, подвикује,

Пуни пушке, попуцује,

Свирац свира, мома поје:

Коловођа, злато моје!“

Па у крчму, те до зоре,

Коло игра, песме с' оре,

А у зору с' зајухуче,

Удри опет кâ и јуче.

Збогом, песме, збогом, коло,

Збогом, момци, наоколо,

Збогом, кито мома млади,

Збогом, грожђе, збогом, виногради!

Збогом, горе, места моја слатка,

Пуна липа и дебела латка,

Пуна тица, пуна јагодица,

Јагодица, прелепа ђурђица;

Збогом, доле, збогом мирисаве

Пуне оне љубице убаве;

Збогом и ви по њима извори,

Веља сласти када жеца мори;

Збогом остај, убаво Белило,

Ти ми беше увек место мило,

Свуд по теби деклице, танане,

Свака од њи лака кâно лане,

Лица бела па мало румена,

Сукња борна дивно придевена,

Сунце сјаје са небеса златно,

Моме шећу па ми беле платно,

Сунце сјаје, лице одсјајује,

Сукња с' дигла, нона провирује,

Ао лишце, ао ноно бела,

Кога не би ти овде занела?

Сунце јарко, јаче сјати нагни,

Па им лице, па им ноне смагни.

Сунце јарко зашло већ одавна,

Очо данак, дошла нојца тавна,

Моме платно давно покупиле,

Па с' одавде мене изгубиле,

Све ми мило нојца расплашила,

Што не могла, у таму завила,

Нигде трага од дана бијела,

Црна нојца сасвим преотела.

Ал' опета чини се менека

Као бела да зорица зори,

Тице поју, горе стоји јека,

А крај мене поточић жубори;

Ја се шетам, дружина са мноме,

Ми идемо Стражилову томе,

Под ногама она росна трава,

А са стране брда мирисава,

А овде се поток пошалио

Па нам пута младим препречио,

Преко њега скачемо лагани,

И ево нас на другојзи страни,

А одавде све још убавије:

Како само долина се вије,

Како гора подигла се густа,

А по гори све та липа пуста,

Липа цвета, цветићи миришу,

А уз мирис ветрићи уздишу,

А уз ветрић коси покликују,

Уз косове браћа подвикују:

Ао данче, ала си ми бео!

Још би дуго гледати те тео,

Ал' кад ми се веће смрћи мора,

Нек се смркне измеђ ови гора,

Ту нек ми се ладна копа рака,

Ту ће мене земља бити лака.“

Па потрчи бистроме извору,

Па довати ту липову кору,

Па се напиј водице лађане,

Па убрзај те ноге лагане,

Удри гором, по стењу се вери,

Па јагоде, па цветиће бери.

Збогом остај, красно Стражилово,

Млоги те је у звездице ковô,

Млоги рече: „Ао рајска слико!“

Ал ко ја те рад не имô нико.

Данка бела нестало већ давна,

Све покрила она нојца тавна,

Небеса су свуд звездица пуна,

Ал' месеца јоште нема туна;

Доцне данас он ће обасјати,

Ја не могу на њ'га ту чекати,

Срце младо јоште једном жели

Са другови да се провесели.

Соба ниска, а доста и тесна,

Око стола седи раја бесна,

Радује се оном вину ледну,

Па свећицу запалила једну:

Гори свећа као да издише,

Ал' де раја да запали више,

Кад весела штоно год имаде,

До парице све за Вино даде?

Амо вина и у тога ћупа,

Па ондака запевајмо скупа,

Па још песму дено Арапину

Марко војске поби половину,

Те задоби тог крвавог дана

Седамдесет они тешки рана,

Гледа царе ове ране љуте,

Па дукате повадио жуте,

Па говори: „Ко излечи Марка,

Ево њему пљада дуката!“

Сину дукат кâно сунце јарко,

Плану Марко, па дукате вата:

Вина амо, крчмарице драга!“

Па замало од рана ни трага.

Брже, браћо, чаше напунимо,

Напунимо оног вина жарка,

Куцнимо се па онда папимо

Та десници Краљевића Марка,

Што удари силном Маџарину,

Од бедра му отрже мачину,

Сева мачу — Филип на две поле —

Мач пролеће, па у камен доле,

Пуца камен, ватра иза њ сева,

Марко гледа, брк му се осмева,

Ал' да ј' камен винцем потекао,

Би тад Марко богме закликтао.

Кликни, брате, кô што чини соко,

Испи чашу да т' засузи око,

Ох тако се за Марком јадује,

Таком сузом он се оплакује.

Умре Марко, њега нам нестаде,

Али ништа, бар винца остаде,

Јер да ј' Марко још живео дуже,

Све би винце попио нам, друже.

Та знаће се Марко убојица,

Убојица, љута пијаница,

Докле мачи, докле чаше звече,

Докле сунца, докле винца тече.

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице,

Удри, побро, у сићане жице,

Данас има, а сутра нас нема,

Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?

Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије,

Ао брацо, ао тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице,

Ситне жице — ситнији кораци,

Нек се знаде кад играју ђаци!

Ој ви српски витезови,

Ви змајеви, соколови,

Та има вас на иљаде,

Ал' бројити немам каде,

Та кад би вас све бројио,

Кад би јадан винца пио!

Ој Шубићу,

Јуранићу,

Турске главе

Беу траве,

Мачи ваши бритка коса,

Крвца ваша беше роса,

Роса росну, јавор с' диже,

Певац иза њ гусле здеља,

Па бугари што сте били,

Што л' десницом починили,

Дела ваша сунцу равна

Неће скрити нојца тавна.

Ноћи, ноћи, тавна ноћи —

Ко би Србу у помоћи?

Ој Чупићу, љута гујо,

Ој Ћурчијо, мрки вујо.

Ао Луко,

Турска муко,

Ао Петре,

Плаи ветре,

Што довати турско море

Па о српске разби горе!

Ој Поцерче, ој Милошу,

Наш соколе, славо мила,

Ал' на славу Турком лошу,

Јер им сломи пуста крила,

Сруши Дрини у дубину

Ону страшну орлушину:

Ви звездице нашег неба,

Што сијасте кô што треба,

Звезде трепте, звезде сјају,

Али данка још не дају,

Ђорђе дође, сунце грану,

А Србији дан освану.

Коло, коло

Наоколо,

Виловито,

Плаовито,

Наплетено,

Навезено,

Окићено,

Зачињено,

Брже, браћо, амо, амо

Да се скупа поиграмо.

Србијанче, огњу живи,

Ко се тебе још не диви!

Рваћане, не од лане

Одувек си ти без мане!

Ој Босанче, стара славо,

Тврдо срце, тврда главо,

Тврд си као кремен камен,

Де станује живи пламен!

Ао Еро, тврда веро,

Ко је тебе јоште терô?

Ти си кано итра муња

Што никада не покуња.

Ао Сремче, гујо љута,

Сваки јунак по сто пута!

Црногорче, царе мали,

Ко те овде још не фали?

Мачем бијеш, мачем сечеш,

Мачем себи благо течеш,

Благо турска глава сува,

Кроз њу ветар горски дува.

Ој соколе далматинче,

Дивна мора дивни синче!

Ој ти красни Дубровчане,

Наш и данас бели дане,

Та са песме из старине

Пуне славе и милине!

Ој Славонче танани!

Банаћане лагани!

Ој Бачвани, здраво, здраво,

Ко ј' у песми већи ђаво!

И ви други дуж Дунава,

И ви други де је Драва,

И сви други тамо, амо,

Амо да се поиграмо!

Ватите се кола тога,

Од вишњег је оно Бога:

Руком држи братац брата,

Близу срца њега вата.

Свирац свира,

Срце дира,

Рука с' диже на посао,

Да л' ће коме бити жао?

Нога лупа, диже пра,

Наоколо свуда стра.

Нога лака, срце здраво,

Коло лети, коло ђаво,

Поскочица ђаволица,

Што је тела, то и смела,

Ал' је жеца одолела.

Ој ти секо

Кâно млеко

Белолика,

Кâно винце руменика,

Кâно паун поносита,

Кâно јела, селе вита,

Амо брже па наточи,

Да ти браца боље скочи,

Амо, селе, а за Бога,

Видиш е сам изнемогâ,

Тако, злато, тако, тако,

Сад је коло играт лако,

Амо, чедо милооко,

Дај да т' љубне браца око.

Она бежи — за њом с' вини,

Љубни, брате, пипни, штини,

Така игра, шала така

Таман, брате, за јунака!

Ајдук Вељко зна љубити,

Ал' и сабљом дивно бити,

Ајдук Вељко љути вуја,

Турци стадо јагањаца,

Ајдук Вељко кâ олуја

Кад у јесен из кланаца

Свати лишће то по гори,

Па обори,

Крши грање, па силена

Чупа раста из корена —

Сече Вељко и натиче,

Гони, стиже што измиче,

Сече аге посред паса —

Ала, Ала!“ оде с гласа,

Ломи коње и јунаке,

Чини јаде свакојаке,

Кушља тлачи, сабља сева,

Кликће Вељко, Туре зева,

О тле чалма, о тле глава,

Ал' под небо српска слава!

Ведро небо на високо,

Равно поље на широко,

А на пољу два окола,

Средом гледни сина гола,

Татарин је — ватра жива —

Прети мачем па дозива:

Ој Угрине, курво, амо,

Амо да се огледамо!“

Угри гледе сви у траву,

Јакшић горе диже главу,

Вата штита гвоздена,

Вата мача пламена,

Лако врда, маше лако,

Али бије врло јако,

Сада звекну, сада ману,

Сада севну, сада плану,

Доле паде Татарин,

Погуби га Србљанин!

Плао коло, тече зној,

Де још мало, брате мој!

Мало цупни,

Мало лупни

Да се тресе цео дом,

Оком севни,

Грлом певни,

Као муња, као гром —

Стреле, копља, бојни мачи,

Јунак бије, а коњ тлачи,

Звека,

Јека,

Вриска,

Писка,

Гором, долом, јунак врви,

Гора, дола, сва у крви.

Све од мора Јадранскога

И од града тог Белога,

Све од оног Дренопоља

Што с' отеже мору Црну,

Све то Душан себи згрну,

То учини божа воља,

Душан, Душан, бујна река,

Србин јунак па до века!

Ао века,

Млада века,

Сад на коњу, сада пешке,

Сад код Јаше, сад код сешке,

Сад при чаши, сад у колу —

Гледај, боже, браћу голу!

Голи брацо, што си стао,

Ваљда неси већ сустао,

Цупни, скочи,

Ситно крочи,

Па заведи,

Па проведи,

Опа цупа,

Па на ћупа!

Ал' ти с', брате, светле очи,

Али ништа, само точи,

Кака чаша така срећа,

Дајде ону, та је већа,

Још и у ту винца ледна,

Мени треба јоште једна —

Браћо мила, здраво, здраво!

Ја сам други кнеже Павô:

Павô беше соко сиви,

Чудио се сваки живи,

Е он шчепа Туре устим',

А два друга рукам' пустим,

Па заигра по мртваци

Као муња по облаци;

Ја у руци једној чашу,

А у другој — опет чашу,

У устима песмицу,

Вама, браћо, здравицу,

По винскима капљицама

Играм весô међу вама,

Браћо мила, здраво, здраво!

Вина доста, то је право,

И момицу белу, једру,

И пламени мач о бедру.

Оде коло, оде цела лупа,

Ви стојите око мене скупа,

Све ту соко један до другога,

Само нема међ вама једнога,

Очи вам се грозни суза пуне,

Оне веле: Арса нама труне,

Ох без збогом и без опроштаја

Он се од нас сирома утаја,

Лоша срећа нама га отрже

Па у црну земљицу га врже,

И верноме не остави другу

Ништа друго до на срцу тугу,

Туга јадна само мучи груди,

Ал' не може мртве да пробуди.

Зато, браћо, будимо весели,

Благо оном ком се дан још бели!

Гробница је кућица опака,

Зато мртвим буди земља лака.

Ао Симо, чу ли, драги Симо,

Зар са сузам' да се опростимо?

Та заједно дане смо провели,

Па бијасмо свакада весели,

Истина је, грдне су нам бриге

Задавале те проклете књиге,

Ал' кад књига понајвише тишта,

Латисмо се красна шуровишта,

Или чамац лагани узесмо

Па с' на дунав ладни навезосмо,

Свукосмо се па за часак тили

Поскакасмо у водицу чили,

Опружисмо ногу и мишицу,

Пресекосмо воду и матицу,

Испливасмо преко на обалу,

Па зачесмо ону дивну шалу,

Час скакасмо скока јуначкога,

Час трчасмо што поднела нога,

Час Дунаву до на дно ронисмо

И у шаци песка износисмо.

Играсмо се тако без престанка,

Без престанка док трајало данка,

Па кад беше сунце веће село

И дан лице посакрио бело,

Ми у чамац — па све певајући

Отидосмо утруђени кући.

Дивна труда, ох велике сласти!

И спомен ће њиов слатко пасти,

Како сада тако и свакада,

Симо, брате, збогом остај сада!

О Јулије, чу ли, драги брате,

Кадикада ја с' ражљути на те,

Плану на те кâно огањ живи,

А мој брате, за то ме не криви;

Та и оно ведро небо горе,

Тако увек остати не море,

И оно се за часак навуче,

Бура дуне, громови зауче,

Да помислиш свијет се распаде,

Ал' замало — па свега нестаде,

Гром умукне, небо се разгали,

Па се уци пређашњојзи смеје,

Сунце гране, па грејат навали,

Те још лепше него пређе греје.

Тако с' моја мирила љутина,

И прва се враћала тишина,

Зачас оде цела луда врева,

Брат на брата опет се осмева,

Па што било, то и битисало,

Ни на ум нам више није пало,

Обојица дивно помирени,

Латисмо се горе и зелени,

Пограбисмо пушке, те о рамо,

Па се вери и тамо и амо;

Боже мили, да л' веће милине,

Да ли има што на свету слађе

Нег са пушком одат по планине,

Па уморан сести у залађе,

У залађе крај каквога врела,

Ту отрти тешки зној са чела,

Латити се беле погачице,

Присмочити каке печенице,

Повратити срце гладно, трудно,

Воде ладне напојити жудно;

Воду пијеш, а врело жубори,

А над тобом липа мирисава,

А славуји свуд поју по гори,

А крај тебе цветићи и трава!

Цвеће љупко ми смо млади брали,

Песме славља убаве слушали,

Цвеће лежи у артији суво,

Песме славља ветар је одувô,

Ал' ми ћемо као што смо били

Један другом свагда бити мили.

Глете, браћо, кроз прозора само,

Како месец дивно сјаје амо,

Амо сјаје, на нас погледује,

Познаницим' својим се радује,

Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо,

Јоште једном да га с' нагледамо.

Колико смо спрама месечине

Тако, браћо, ми стајали пута,

Сећали се прелепе старине,

Проклињали сад времена љута,

Па се клели ноћом и тишином,

Клели, браћо, Богом и истином,

Ударити тешкој маглуштини,

Маглуштини, тешкој облачини,

Ударити оној страшној ноћи,

Та лудилу и клетојзи злоћи,

Па пробудит ону српску зору

Зору ону, онај данак бели,

У дивноме тако разговору

До по ноћи често смо провели,

Онда дому сваки, и ја своме,

Још се моли Богу истиноме

Да што пређе оде ноћна тама,

Да што пре се посастанем с вама,

Браћо мила, тако с' моли тада,

Ал' би тео ја друкчије сада,

Сада мени било би милије

Да се данак укаже доцније,

Да са вама могу дуже бити,

Јер кад сване, морам одлазити.

Али веће учестали петли,

Ето веће де се зора светли,

Дан се бели на истоку спрема,

Мене станка више овде нема.

Одо, браћо, збогом мени сада,

Збогом, браћо, можда за свакада!

Сећајте се мене, друга свога,

Сећајте се красна доба тога,

Ох заклетве оне дивне, свете,

Браћо мила, заборавит нете,

Ње с' сећајте увек и свакада,

Мене млада само кадикада,

Само онда кад чашу узмете,

Па весели до дна испијете,

Тада само, тада веселога

Сетите се, браћо, друга свога,

Каж'те само макар у памети:

Млогу л' с нама он осуши клети!

То је доста, ја не тражим више, —

Збогом, браћо, мила и сувише,

Били живи, весели и здрави

Никада вас ја не заборави.

 

(1844, јан.)

(ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ)

 

Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год оћу:

И што оћу, оно могу,

Само једно још не могу:

Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито,

Да те дигнем са земљице,

Да те метнем међ звездице.

Кад си звезда, селе моја,

Да си међу звездицама,

Међу својим, селе моја,

Милим сестрицама.

 

1847.

 

КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

 

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, -
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко,
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору -
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.

 

1845.

 

 

Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности (1914):

 

Код ранијих песника српских било је клица романтизма, али први прави романтичарски песник српски, писац који је на поезију стао примењивати романтичарске идеје Вука Караџића, био је Бранко Радичевић. Стварно, он у књижевности српској отвара цветну, књижевним талентима и песничким делима богату романтичарску епоху.

 

ЖИВОТ. — Отац Бранка Радичевића, Теодор (Божидар) Радичевић, царински чиновник у аустријској служби, био је и сам човек од пера. То није био само један од оних старих »љубитеља чтенија«, каквих је код Срба доста било у првој половини XIX века, но је и сам радио на књижевности, и поред мањих књижевних огледа дао 1847. и српски превод Шилерова ВилхелмаТела. У Броду на Сави, у Славонији, 15. марта 1824. родио му се син Алексије, који је доцније своје календарско име преокренуо у народно име Бранко.

Како је Теодор Радичевић, као чиновник, мењао места службовања, Бранко је учио школе у неколико разних места. Од 1828. године породица Радичевић била је у Земуну, и Бранко је ту, од 1830. до 1835, учио три разреда српске и три разреда немачке основне школе. 1835. уписао се на гимназију у Карловцима, и ту остао до 1841. Тада је 1841. отишао на гимназију у Темишвар, и свршио је 1843. 1843. отишао је у Беч и уписао се да слуша права. Ту се упознао са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем, ушао у њихов ужи круг, и то познанство биће од врло великог значаја по даљи његов књижевни рад. Нешто новчана оскудица, нешто буран ђачки живот омели су га да доврши своје правне студије. Године револуције, 1848. и 1849, провео је у Срему, нарочито у Земуну; у неколико махова прелазио је у Београд. У Беч се вратио 1850, и, потпомогнут од кнеза Михаила, уписао се на медицину. Али неизлечива болест била га је ухватила, и он је умро у најбољим годинама и у првом почетку свога рада, у Бечу, 18. јуна 1853.

 

ЊЕГОВЕ КЊИГЕ. — Као готово сви српски песници његова времена, Радичевић је почео певати још као ђак у гимназији. Рана књижевна зрелост његова објашњава се не само његовим личним талентом но књижевном наследношћу од очеве стране и књижевним образовањем стеченим још у родитељској кући. Од 1843. године он већ пише добре стихове, и отада се брзо развијао и нагло производио. Његово певање захвата доба од 1843. до 1850. године. За живота изишле су му две свеске Песама, прва, са лирским песмама у Бечу 1847, друга, у којој су две епске песме Гојко и Хајдуковгроб, такође у Бечу, 1851. После његове ране смрти, на наваљивање Вука Караџића, његов отац издао је из заосталих рукописа и трећу свеску Песама (Темишвар, 1862). У Матици српској налази се остатак Радичевићевих рукописа.

Доцније, Песме Бранка Радичевића су врло често издаване; после Његошева Горскогвијенца то је била најчешће издавана и највише читана српска песничка књига. Његове Песме изишле су још у десетак издања: у Новом Саду, 1867, у Београду, 1872, у Панчеву, 1873, у Новом Саду, 1878, у Панчеву, 1879. и 1880, у Новом Саду, 1882, 1883, 1889. и 1900. Српска књижевна задруга издала је 1903. у Београду књигу прву Радичевићевих Песама, у којој је његова лирика.

 

ЛИРИЧАР. — Иако је и раније у српској књижевности било песника који су се служили народним језиком и уносили у своју поезију елементе народне поезије, ипак су песме Бранка Радичевића значиле једну велику новину, готово читав књижевни преврат. Његова поезија се одликовала не само пажљиво чистим народним језиком и надахнућем из народне поезије но је и садржином, основним тоном и начином изражавања силно одударала од збирки ранијих, па и сувремених српских песника.

Ранији српски песници су били »објективни« и дидактични, чували се личних излива и држали се »мирнога чувства«, све сводили на моралну и патриотску поуку и њихови стихови били су књишки хладни, старачки мудри, високопарно свечани, укочено правилни. Радичевић, са смелошћу сасвим новога и сасвим младога човека, прекида са тим крутим списатељским традицијама. Он у своју истински лирску поезију уноси себе лично, своје личне доживљаје, своја лична осећања, опева своју несташну, каткада и разуздану младост, не бацајући на своје стихове вео предрасуда и обзира, но као пркосећи старима, мудрицама, цепидлакама, лицемерима, поборницима свега старог и преживелог у књижевности и у јавном животу српском. Једва једном са њиме у српску поезију, која је одмах у првом свом почетку изгледала тако стара, улази младост, са својим свежим осећањима и бујним страстима. И своју младу и младићку књигу он природно посвећује »Српској омладини«. Он своје песме назива »чеда мила моје крвце вреле«, и брани ту своју субјективну поезију чија је прва врлина што је његова:

Боље чедо и пређаволасто

Нег̓ богаљче и слепо и кљасто,

Да уз туђи корак нарамљује,

Да га туђа рука зарањује!

У свој својој поезији то је одиста био свој човек и свој песник, који је певао по својој ћуди и из свога срца, тражио своје предмете где му се свидело и казивао их како је хтео. Поред тога, он у српску књижевност уноси искрену љубав ка природи, осећање раније слабо развијено у српској поезији, која је немоћно продужавала традиције суве и хладне кабинетске поезије европске из XVIII века. Млада, свежа и топла поезија Бранка Радичевића имала је дах младости и пролећа, и била као оаза у сувој и мртвој пустињи ондашње безличне, бескрвне и укочене дидактичне »објективне« поезије. Она је чинила утисак светлог пролећног јутра, ширила мирис пољског цвећа, и млади песник је изгледао као млади и распевани фаун у пролетњем цветном пољу. Са Бранком Радичевићем је дошао у српску књижевност прави лирски песник, који је певао о себи и за себе, истински »песник срца и младости«. И сва његова лирика биће juvenalia једног врло младог песника у једној врло младој књижевности.

У таквој поезији љубав је морала заузети главно место. Већа половина његових стихова су љубавни. У њима се опева љубав не као једно опште место литературе и као једна изупотребљавана поетска тема, но стварне и осећане љубави онакве какве их је он сам имао и какве их је сам лично осећао. Бранко Радичевић схвата жену и љубав другаче но што су то радили ранији сентиментални »пјесмопевци« српски, закаснели трубадури и плачевни љубавници под »бледим месецом«. Његова љубав је »од овога света«, плаха, чулна, каткада сасвим плотска, што је вређало и бунило старе целомудрене и благонаравне списатеље. Ђачкирастанак, један од најранијих и најширих његових послова, најпопуларнија песма његова, карактеристичан је за тај први чулни и весели период његовог лирског певања. У тим првим његовим песмама раздрагане младости и животне радости осећа се мало животно искуство, површност сасвим обичних осећања, управо осећаја, наивна младићка разузданост. Али поред тих чулних песама младићких, има и Радичевићевих лирских песама са дубљим осећањима и вишим мислима. Болест и бол су проширивали његов духовни видик и пречишћавали његова осећања. Предосећајући рану смрт он је испевао неколико искрених песама продирне меланхолије, и то је најбољи део његова поетска рада.

 

ЕПСКИ ПЕСНИК. — Главни рад Бранка Радичевића то је лирска поезија, лака љубавна лирика, нешто као lіed у немачкој поезији прве половине XIX века, нарочито код Хајнеа и Уланда, који су били од извесног непосредног утицаја на њ. У тој лирској поезији, која је одговарала његовој интимној природи и основном расположењу, Радичевић је дао најбоље што је могао дати. Али, нарочито у доцнијим годинама свога рада, он је радио и на епској поезији, и већи део његових стихова припада епској поезији. Њој га је вукла његова љубав према народној поезији и пример ондашњих песника српских који су са љубављу неговали еп. Од њега је остало неколико романтичних епских песама: Гојко (1848), Освета, Стојан, Утопљеница, Урош,Хајдуковгроб (1849); собом у гроб Радичевић је понео неостварену намеру да напише еп о Косову.

У свим тим својим епским покушајима, у којима је утицај Бајрона очигледан, он није имао успеха, као ниједан од српских песника уосталом. Његова поезија, која је у лирици тако лака, готово крилата, овде је трома и развучена махом у млитаве десетерце, без покрета, без боје и живота. Разлика између Радичевићеве лирске и епске поезије несразмерно је велика, и најзанесенији поклоници његови прелазили су преко његових епских покушаја. Још 1851. године Људевит Штур је утврдио да Радичевић лиричар стоји над Радичевићем епичаром, и од тога доба тај суд се није променио.

 

ПЕСНИЧКИ ОБЛИК. — Радичевић је новатор исто толико обликом колико и садржином. У непосредној и свакодневној околини свога учитеља Вука Караџића и свога побратима Ђуре Даничића, он је сасвим ушао у њихове идеје и са себи својственом страшћу бацио се на проучавање народнога језика и народне поезије. Он је жудно читао народне песме и утисак тих читања често се опажа у његовој фразеологији. Из народне поезије узео је многе фигуре и украсе, као и њен непосредан и прост начин изражавања. Караџићев Српскирјечник тако рећи учи напамет, сам скупља за Караџића и народне речи и народне песме. Он врло често афектује својим знањем народнога језика, а у фонетизму правописа иде даље и од самога Вука Караџића. Али, укупно узевши, он пише бољим и чистијим језиком но иједан од српских песника његова времена.

Како у погледу језика тако и у погледу версификације поезија Бранка Радичевића означава велики напредак, кад се има на уму како је била проста метрика ранијих српских песника. Он има развијено осећање ритма, његови сликови, иако још несавршени, нови су и бољи но што су ранији били. Мелодичност његових стихова је тако велика да је читалац у искушењу да их запева, и није случајност што је готово трећина његових песама стављена у ноте и што је он не само најчитанији но и најпеванији српски песник. Радичевић је дао обрасце добре српске версификације, и он ће у погледу форме остати главни песнички узор српски све до појаве Војислава Илића.

 

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Поезија Бранка Радичевића имала је занимљиву судбу у српској књижевности. Новином песничких мотива, смелошћу идеја, оштрином личних судова, она је изазвала велико незадовољство у конзервативним круговима старијих писаца. Стари су нападали њену »непокривену похотљивост«, »безумну непризнателност«, »неразборито самопоузданије«; због свога оштрога »вукизма« Песме су у један мах биле забрањене у Србији, где су владали они против којих је била испевана сатирична песма Пут. Али са друге стране, оно што је Вук Караџић називао »наша партија«, његови пријатељи и следбеници, дочекали су младога песника раширених руку и са одушевљеним похвалама, које су више ишле његовом језику и филолошким идејама но његовом песничком таленту. Бранко Радичевић је био »одважан јотист«, »фанатичан Вуковац« и у Путу он је без поштеде напао противнике Караџићеве, њихову штуру класичарску ученост, њихово педагошко цепидлачење, њихов уски и нетрпељиви конзерватизам у питањима језика и правописа. У доба када је, по речима једнога сувременика, било толико опасно бити уз Караџића да је било »потајних јотиста« као што је у Нероново доба било потајних хришћана, — у то доба Радичевић је пркосно величао Караџића као духовног ослободиоца српског. У ствари због тога, са особитим похвалама пресрео га је још 1847. Ђуро Даничић и био први трубач његове књижевне славе. Даничић, увек искључиво филолог, хвалио је његов језик »као суза чист« и изјављивао да досада ниједан Србин није тако певао.

И поред тога, успех није тако брзо долазио. Тек када је око 1860. стао пристизати чист романтичарски нараштај, песнички глас Бранка Радичевића стао је нагло расти. Од 1860. он се сматра као оснивач нове српске поезије и постаје узор младих песника српских. [Врши јак утицај на Змаја, Б. Атанацковића, К. Руварца, Ј. Грчића и на готово све слабе песнике шездесетих година.] 1861. Даница је тврдила да је »Бранко дао садашњи живот нашој књижевности«. Од 1860. до 1890. изишло је десетак издања његових песама. Свечани пренос његових посмртних остатака из Беча на Стражилово 1883. године био је једна врста апотеозе. Два књижевна листа српска код Срба у Угарској, Стражилово и Бранковоколо, назвата су према њему. 1894. Књижевно-уметничка заједница у Београду прославила је педесетогодишњицу Ђачкограстанка као један велики датум у историји српске књижевности. И у публици и у књижевној критици српској, све до пред крај XIX века, владало је у пуној мери оно што је Лаза Костић 1885. године назвао бранкоманија.

Последњих двадесет година Бранко Радичевић изгубио је доста од свога гласа, и читаоци његових песама и занесени обожаваоци све су ређи. Он се данас више не издаје, и највиши књижевни редови читалаца окренули су се од њега. Бранко Радичевић не изгледа данас оно што је још Љубомиру Недићу изгледао: »највећи песник што је новим српским језиком певао«. Како се данас један писац не мери више према томе какво је било његово држање у борби око језика и правописа, и он се данас критичније суди. За Радичевића је била несрећа што је потпао под апсолутан утицај Вука Караџића и што није могао самостално развијати се. Он је себе, на своју штету, свео на срећног подражаваоца народне поезије, постављао себи за задатак да покаже »како се српски пева«, био песник једне књижевно-филолошке странке, жртвовао своје велике песничке способности страстима једнога тренутка и интересима једнога покрета. Он је имао несумњив оригиналан песнички таленат, извесне његове песме (као: ?, Кад млидија̓ умрети,Туга и опомена) показују и нежну песничку душу и самосталан песнички дар. Аналишући Тугу и опомену, један данашњи критичар поставља питање које је у исти мах и одговор: »Да није Бранку баш шкодио народни правац којега се доцније уз Вука латио?... Да није било Вука, ко зна какво би било певање Бранково? Да не и боље?« (Павле Поповић). Затим, Радичевић је умро млад, у почетку рада, и није имао времена да се развије. Живео је врло брзо, цео његов песнички рад ограничен је на седам година, и умро је онда када је тек требало да даје зрела и трајна дела. И тако се, по речима једнога од бранкомана, цела његова поезија свела на »један огроман и сјајан покушај« (Светислав Вуловић).

Али и за то кратко време, и са тако малом количином рада, он је много учинио. Смелошћу и бујношћу своје природе, снагом и оригиналношћу свога великог песничког талента, он је учинио онај одсудан скок од раније објективне и дидактичне поезије ка субјективној и лирској поезији на народном основу. Он је више но ико допринео национализовању српске поезије. Он је први истински песник српскога романтизма, први у српској књижевности дао је обрасце чисте лирике и њиме се сјајно започиње песничка романтичка школа.

 

Јован Деретић:

 

Бранко Радичевић (1824-1853) одлучно је раскрстио не само са застарелим класицизмом него и с нестваралачким опонашањем народне поезије. Иако рођен у Славонском Броду, интимно је и песнички нераскидиво повезан с једним другим градом, Сремским Карловцима, где је провео најлепше ђачке дане. По завршетку гимназије отишао је у Беч (1843), где је студирао најпре права а онда медицину, не завршивши ни једно ни друго. У Бечу је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, који је и за Бранка као и за друге романтичаре био велик изазов, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, нарочито песник балада Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицало зближавање с Вуком и Даничићем и улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије како оне из својих збирки тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из свога сремског завичаја. Тај двоструки утицај, Вука и народне поезије, с једне, и европске романтике, с дуге стране, осећа се у целом Бранкову делу, с тим што у двема његовим за живота објављеним књигама песама (1847, 1851) преовлађује вуковска оријентација, док је тек трећа, постхумно објављена књига (1862) открила једног новог и друкчијег али ништа мање аутентичног песника.

У својој лирици Бранко је песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком поимању света. Његове најједноставније песме грађене су по обрасцу народне лирске песме, у њима је дата нека рудиментарна фабула, нека радња која се увек збива у слободној природи и чији су протагонисти обично драги и драга, момак и девојка, или једно од двоје које чезне за оним другим. У такве минијатурне лирске приче спадају неке од његових најпознатијих песама: Девојка на студенцу, Враголије, Путник на уранку, Рибарчета сан и др. Оне су пуне радости, ведрине и наивне дечје зачуђености пред најобичнијим стварима, безазлене, умиљате и истовремено младалачки распусне и чулне. Привлачност тих песама тако је неодољива да се понекад цео песник неоправдано поистовећује с њима. Код Бранка, међутим, има песама које су сложеније и по конструкцији и по осећањима која су дата у њима. Оне нису наративне, осећања се у њима не изражавају посредством фабуле, него непосредно или кроз слику. П. Поповић их назива "чисто лирским песмама". У већини тих песама преовлађују сетни тонови и суморнија, елегична расположења. Бранко ту више није песник животне радости, него песник туге, смрти, елегичар. Смрт и предосећање смрти надахнули су његове најдубље лирске песме: Јадна драга, Кад млидијах умрети, Болесников уздисај. Радости и туга, живот и смрт, дитирамб и елегија – то су супротна и истовремено међусобно повезана расположења и теме Бранкове поезије. Његови су најчешћи мотиви растанак и растајање, пут и путовање. Растанак је код њега увек повезан с предосећањем смрти.

Иако изразито лирски темперамент, Бранко је у току целог свог рада показивао склоност према већим песничким композицијама. Његова најзначајнија остварења већег обима јесу лирски спевови Ђачки растанак и Туга и опомена те сатирични спев Пут у којем је извргнуо руглу противнике Вукове реформе. Ђачки растанак и Туга и опомена, два Бранкова најбоља песничка остварења, налазе се на супротним половима његова дела. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников. Растанак је двострук, завичајни и ђачки. Озарени карловачки предео од Дунава до Стражилова испуњава први део поеме. Загледан у њега песник се опрашта од драгих места од којих га свако подсећа на нешто присно, давнашње. Опраштање и сећање две су лирске теме које се музички смењују. У другом делу доминира велико ђачко коло, које представља песму у песми, интонацијски остварену на особен начин, у ритму разигране сремске поскочице. У колу се смењују љубавне и јуначке попевке, у којима се призивају најславнији јунаци из националне историје а упоредо с тим кроз њих струји радосни народни живот. На крају ђачко коло прераста у симболичко коло братства у које се позивају сви наши народи. Ђачки растанак испеван је у римованом десетерцу; њега, нарочито у колима, често смењују краћи стихови који убрзавају ритам излагања. Туга и опомена открива други песнички свет и на друкчији начин. То је већа лирска композиција испевана у октавама, које су, изузев неколико последњих десетерачких, дате у јампском једанаестерцу, прихваћеном из немачке поезије. У основи песме је банална љубавна фабула о двоје драгих који се растају, он одлази у неку другу покрајину, ту заборавља драгу, а кад се врати у завичај, више је не налази међу живима. Ту фабулу Бранко је обрадио у разним варијантама у десетак својих романси писаних по угледу на Уланда и друге немачке песнике (Два камена, Драги, Јади изненада и др.). У Туги и опомени она је лирски надограђена мотивима љубави, природе и музике. Највише места дато је природи. Све промене у љубавној причи прате адекватна збивања у природи. На крају поеме драга је поистовећена с природом. Она се јунаку јавља у сну у тренутку када се природа буди из зимског мртвила и почиње нов живот, а њену појаву прати музика оживелог предела. Време које обухвата фабула поклапа се с годишњим циклусом природе. Тако се овај спев од сентименталне љубавне приче претворио у митску поему о природи, о њеном умирању и поновном рађању.

Првенствено лирик, Бранко Радичевић није имао много успеха у епској поезији. Његове херојске поеме (Гојко, Хајдуков гроб, Урош, Стојан), у којима се осећа двоструки утицај, Бајрона и наше јуначке епике, значајне су само по фрагментима лирског карактера. Боље су му лирске бајронистичке приповетке у стиху, Утопљеница и Освета, по сижеу повезане, пуне необичности, тајанства, мистике. Најобимније и најзначајније његово епско дело, незавршена поема Безимена, широко романсијерски заснована, покушај романа у стиховима, пружа реалистичко-хумористичку слику живота српских студената у Бечу. То је Бранков заокрет од романтизма к реализму, који је, због његове преране смрти, остао само велик наговештај.

 

Оригинална издања књига Бранка Радичевића:

 

 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо