Увод у књижевност, лекција број 3

Н. Јованчевић, професор

 

КЊИЖЕВНОСТ КАО УМЕТНОСТ

 

Од свих уметности књижевност најнепосредније делује на човека, јер је њено уметничко средство језик којим се човек споразумева са другим људима. Назива се још и уметност речи и свакако је најраспрострањенија уметност.

Приказујући објективну стварност у сликама, књижевник износи свој доживљај те стварности, свој однос према њој. Сваки предмет, појава и детаљ преузети из стварности и унети у дело бивају прожети маштом, осећањем и мислима писца, па због тога добијају субјективни карактер, постају неки нови свет, уметнички и непоновљив свет. Уметнички свет се сада јавља као нешто више и сложеније јер је обогаћен неочекиваним сликама, асоцијацијама и скривеним значењима која треба одгонетнути преко уметничког доживљаја. Много се уметничких истина у делу крије, слути, па се дело може доживљавати (и тумачити) на разне начине. Све се у делу међусобно допуњује, прожима и обједињује у јединствену и складну целину.

Језик у књижевном делу, поред основног значења, добија и друга, пренесена, неочекивана – метафорична значења. Због тога и вредно књижевно дело постаје вешезначно, а језик пун стилских фигура и особите лепоте. Лепота језика и вишезначност дела постижу се посебним избором речи и њиховим комбиновањем у конструкције које су неочекиване и изненађујуће. Склад и лепоту дела, између осталог, одређује звучни слој речи и њихова ритмичка организација. Језик у књижевном делу постаје сликовит, емотиван, хармоничан и фигуративан, вишезначан.

Књижевност као извор људског задовољства, према професору Богдану Поповићу:

Она најбоље задовољава човекову потребу за идеалисаним и осећајним животом. Ако су наши властити снови лепи, ако је леп онај уображени свет који ми сами стварамо, много су лепши снови и већма поетске фикције оних којима је од Бога дато да их стварају за своје и наше задовољство. Њихове су умотворине нов један свет, у коме човек може да живи засебним животом, одвојеним од свакидашњег, у који може да се склони када му овај постане досадан и недовољан, у коме може да нађе задовољавање свију својих жеља, утеху за своје невоље, савет у смуњи, потпору у мрачној прилици, а свакда вечито жив извор задовољства.“

Књижевност као извор сазнања:

Пружа обиље сазнања о прошлости, блиској и далекој, о начину живота и веровањима предака, о њиховој борби и иделаима за које су живели. Откривамо блиске и далеке нам светове, разне цивилизације и пределе, појаве и збивања, разне филозофске истине; упознајемо психологију човека.

Васпитна вредност књижевности, према професору Богдану Поповићу:

У свакидашњем животу, који је пун себичности и немилостивог такмичења, човек нема увек прилике да негује своје срце, нежна осећања и сипатичне емоције. Живот је суров; у таквој борби, бар за неко време, надвађују јачи и тврђи. Особине које се у тој борби развијају нису увек осетљивост и симпатија. Међутим, то су особине које на крају треба да превладају... да створе једно друштво (уколико је то могуће) у коме се људи неће више клати као вуци међу собом... (Књижевност) утиче на срце, даје племенитија осећања, буди благородније жудње, а ако ништа више бар усађује клицу у човеку, која ће у добром земљишту и под добрим условима избити, успевати, развити се, и уродити одличним плодом.“

Друштвена улога књижевности:

Књижевно дело је индивидуална, али и друштвена творевина јер је писац члан друштвене заједнице у одређеном историјском времену. И доживљај света у делу је условљен друштвеним приликама или друштвеном атмосфером у којој писац живи и ствара. Дело приказује оно што чини друштвени живот и, као такво, враћа се друштву да у њему настави свој самостални живот и – колико је могуће – утиче на преусмеравање тог истог друштва.

Када говоримо о друштвеној функцији књижевности, ми наглашавамо њену социјалну природу, истичемо њен друштвено корисни смисао, што је у супротности са схватањем модерниста да је у књижевности битна форма (језик, композиција, стилска обележја, приповедачки поступак); дакле, лепота а не садржина, идејност дела, то јест друштвена усмереност. У томе, сигурно, има истине, јер без нове и изузетно решене форме нема ни великог дела, али се, ма колико ми то порицали, не може потпуно одбацити ни схватање о друштвеној улози књижевности.

Вредност књижевности у целини јесте њена естетска вредност.

 

Објашњење појмова:

објективан – који се тиче објекта; независан од субјекта и субјективног мишљења; предметан, стваран, истински; непристрасан, праведан.

субјективан – који посматра, расправља, расуђује са свог становишта или из угла сопственог интереса; који некоме држи страну.

емотиваност – особина и стање оног ко је емотиван, који се лако узбуђује; осећајност, осетљивост, сентименталност.

метафора – реч која се употребљава у пренесеном значењу и која се заснива на сличности. Метафорично означена појава има извесну сличност са појавом чије је име употребљено као слика. Метафора је скраћено поређење; из поређења бива избачена не само свеза као него и она прва реч која би нормално упућивала на предмет поређења.

 

Правоспис:

предак, претка, преци, предака, прецима.

 

Теорија писмености:

Други услов за добру писменост: Не пишите дугачким реченицама и немојте по сваку цену настојати да вам реченица буде богата, звучна, накићена, да учини утисак на читаоца и да му покаже да сте дубоки и мисаони, јер таква тежња често доводи до онога што се у стилистици назива „фраза“ и „фразирање“, а то ће рећи: гомилање звучних речи без јасне мисли и прецизног закључка. Самосталност у писању и грађење реченица према својим способностима је друго правило за добру писменост.

 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо