Свет Физиолога је такав да у њему за разлику од нашег не постоји граница између видљивог и невидљивог, Бога и човека, граница између кругова. У Физиологу се огледају теолошки, филозофски, научни, етички, естетички погледи средњовековног света. Он је описао један мали круг унутар великог. Његов свет је складан, целовит. Све је сједињено као Христова божанска и људска природа по сабору у Халкидону: несливено, непромењиво, неразлучно и неизмењиво.
Обично се сматра, а и помало олако се изричу одговарајуће тврдње, да се средњовековна Србија развијала под свеобухватним утицајем Византије. Ова би се оцена могла прихватити, под условом да се не губи из вида да она покрива само део читаве слике, неоспорно веома значајан део, али не и њену целокупност. Уз то, као и код сваког другог историјског феномена који се развија, и облици византијско-српске блискости трпе промене у времену и простору. Време у којем је живео Свети Сава доносило је, увелико и под његовим утицајем, нов квалитет у српском поимању Византије.
Рецепција наслеђа античке књиге у Житију деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа (Костенечког) запажена је кроз упадљиве реминисценције на класичну старину, али се она манифестује и кроз примену античких књижевноуметничких поступака и кроз пишчеву високу оцену достигнућа претхришћанске грчке мисли. Константин у прва два вида класицизма надмаша друге средњовековне српске писце, а у последњем је јединствен међу њима, па је његово ослањање на античко предање у овом делу резултат и литерарних конвенција условљених избором жанра световне биографије и његове припадности најлибералнијем крилу хришћанских интелектуалаца средњег века.
У јужним областима данашње Црне Горе постојале су, током средњег века и касније, три историјске области и три истоимене државе: Дукља, Зета и Црна Гора. Стварао их је увек исти народ - српски народ. Поставља се питање шта је утицало на промену назива ових историјских области и истоимених држава, о чему ће се расправљати у приложеном рукопису, а посебно у којој је мери наслеђе из државе Немањића допринело очувању и обнављању српске државности на просторима данашње Црне Горе.
Краљевина Рашка (Regnum Rasciae) је латински назив за српску краљевину успостављену у XIII веку крунисањем Стефана Немањића круном из Рима 1217. године. Старо византијско обласно име, односно име српске државе у доба великих жупана крунисањем Стефана Немањића у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу добија нови смисао и широку примену у многим европским државама у средњем веку.
У раду се, углавном као тезе, разматрају поједина питања везана за ћирилометодијевску мисију међу Словенима и у вези са њом пут којим се кретао превод Новога Завета на словенски језик, почевши од кратког апракоса па до пуног тетра текста, све до превођењеа новозаветног јеванђељског текста на српски језик. Славистичка наука се одавно бави овим питањем и досад је објављено на стотине страница текста из пера најзнаменитијих слависта – намера ауторке овога рада, дакле, није да износи сопствена, револуционарна мишљења него да на основу извесног броја радова (силом прилика селективно одабраних за ову прилику) укаже на развојни пут којим се превод кретао у српској писаној и књижевној традицији све до наших дана, са свешћу да ће у излагању материјала бити много празнина које тек треба попунити.
Празник Светог Вита (Вида), мученика из Диколецијановог доба са Сицилије, – Видовдан – има изузетно важно место у хришћанској и националној свести Срба, првенствено као дан спомена Косовског боја и Светог кнеза Лазара. Међутим, и пре Косовске битке, култ овог ранохришћанског мученика, био је код Срба израженији него међу осталим православним народима.
О настанку српске усмене поезије о Косовској бици написано је до данас безброј веома значајних студија и наших и страних научника. Основну пажњу привлачило је пре свега питање времена и начина обликовања ових песама, које се опет непосредно везивало за старину наше епске поезије уопште. При том се могу уочити два основна становишта. Прво, песме о Косовском боју настале су неколико деценија после одсудног догађаја, јер им се трагови находе тек у писаним споменицима средине XV века. Друго, песме су одмах и непосредно пратиле и уметнички транспоновале косовска збивања.
У до сада спроведеним музиколошко-кодиколошким истраживањима византијске појачке традиције систематски су евидентирани и археографски обрађени најзначајнији нотирани зборници, пописани су музички фондови при већим библиотечким центрима, написане су бројне студије о развоју и тумачењу неумске нотације, о типовима, садржају и структури неумских књига, затим о мелодијско-ритмичким особеностима различитих врста цркве них напева и појединим издвојеним музичким параметрима, као што су ритам и лествични систем; умногоме су, такође, познати стваралачки опуси корифе ја појачке уметности — мелода, писара и композитора, а значајна сазнања сте чена су и у вези са местом музике у еволуцији литургичких образаца — цр квених устава или типика.
Последње столеће у наслову овог саопштења потиче из програма и од ор ганизатора овог скупа, последње године, међутим, потичу из епохе којој је овај скуп посвећен. Последње године, œљета напокоњашња", су само један од израза темељног песимизма, готово безнађа, којим је била прожета мисао многих људи тога последњег столећа егзистенције и Византијског царства и српске државе.
