ЗУЛУМ СИМЕУНА ЂАКА

 

Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је, па неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Сједи се око котла, помало пије и прича да котлар не задријема. Одмах до пинте сједи Симеун Ђак.

Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? — упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља?

Не знам. Какав зулум? Кад?

Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то... Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће:

Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!... Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло.

Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!

Котао прокапа, Симеун отпоче:

Па баш 'оћете да вам приповједим? Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија — вјечна му памјат — стојимо горе код кошарâ, па гледамо... Врви Крајишник кô да из земље изниче! Стали ми, па бројимо... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли — сад ћу вам, бој се, слагати — 'иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас, док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из острагуше, па у пô поле чела прас! А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.

Так'и ми се рађали! — узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај.

Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.

Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили... какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'. Видиш:

Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката... Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“

Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара. — Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа.

Симеун искапи на душак.

Ђе оно стадо' ја?

'Нође: „А већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“ — исправи га котлар.

Да! — „А већ, вели, не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“

Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојô. А како се не би' и бојô кад 'вамо знам какви су Мајданци...

Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'. Најприје човали чакшире, па чизме пре'о колена, онда, припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко' шкрљачину, па онда обуко' кабаницу и сапе' златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на шјену — ни узми, ни подај — права правцата швапска гереналина!

Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце.

Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

Кад сам узјô 'ата и изашô на Козијерац, било се подобро одјутрило. Кô иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина... Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце Ми се у прсије' разиграло. Зађо' у Медењак, па загрокта':

Медењаче, висока планино, не 'раниш ли у себи јунака који би ми на мејдан изишô?

Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака.

Не чуј, вило, не преузми гласа!

Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар.

Да шта ти мислиш? — продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...

Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић. — Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао? При повиједај, да видимо, шта ће бити — вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

Кад се мало одмори' на 'ној страни под Медењаком и привати' крува, — настави Симеун — узја' јопе' на дорина кô на горску вилу, па повади' сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне!... Кô белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун... табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô. Нека кô мисле: пошô Швабо од Бање Луке, ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину... Гони Крајишнике! — Нали-де ми једну, Мићане! — Тако сам ја то ижињô и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Кад бијадо' испод Маслиштâ, па да ћу 'вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози Бог, Симеуне! Шуњ, куда с Богом?“ Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'. Звизну сабља са Цигана полећеше главе, а ја ободо' ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи!

Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије.

Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

Кад сам дошô у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и свето писмо... ама, чојек је чојек. „Турк пезевенк, бре!“ — закрпати на муктара кад изиђе преда ме. Цепти на њему ћурак, кô да га је грозница у'ватила. Нареди' му да сазове све Мајданце, и ја се окрену' према Медењаку, па забркљачи': „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили... Скупише се ови. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека...

Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô?

Није то, чоче, онај Шаћир!

Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и стотина!... Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручô...

Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер... Кад се скупише пред џамијом, нареди' да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. — „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ — загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. — „Аман, господару... царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ — „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш...“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама, наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“

Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару... царски сине!“ — преклиње 'оџа. Ја се окрену' према Медењаку, па подвикну': — „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се 'оџа и попе се на мунару. Ја одја' ата и дадо' да га водају, па се онда, кô какав кесеџија, крену' силовито кроз сокаке и мáле. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а 'оџа на џамији учи. Учи, 'оџа, и ја сам учио! Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати' — а оно све стоји готово на 'ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а 'оџа једнако учи. Учи, 'оџа и ја сам учио! Ту сам 'нако кесеџијски ручô и покупио нешто намета. И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним. — „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја' ата и завитла' сабљетином: — „Симеун Пејић Рудар, ђак од манастира Гомјенице!“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде! — чуди се и крсти онај за кацом.

 

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо