Мирко Аћимовић

 

О ПОЧЕТКУ СРПСКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

 

САЖЕТАК: У овом раду разматра се почетак српске филозофије у византијском добу њене историје, и то преко онтолошких и логичких појмова искон, бити и слово, који су постављени превођењем почетка јеванђеља по Јовану Ἐν ἀρχῆ ἦν λόγος с Искони бѣaшє Слово, онда преко превођења одабраних рукописа из Изборника Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года и, посебно, преко превођења првог дела Дамаскиновog списа Πηγὴ γνώσεως, Φιλοσοφικὰ κεφαλαῖα (Посланиє Святаго Јована Дамаскина).

 

КЉУЧНЕ РЕЧИ: филозофија, искон, бити, слово, категорије

 

У Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menscheit из 1791. године Хердер је приметио како су Словени, до тада, више места заузимали на земљи, него у историји, чиме је заправо свратио и позорност тадашњој европској учености на свет словенског народа. Темељнијим књижевним, језичким, богословним и филозофским претраживањима показало се, међутим, да словенски, а тиме и српски, народ има самоме себи примерену не само културу опште свести, него и филозофију, и то у различитим добима своје и светске историје, а с обзиром на порекло и природу властитог почетка у филозофији. Тај историјски и теоријски почетак словенске, и српске, филозофије постављен је стварањем првог словенског књижевног језика и његове азбуке, што су сачинили солунска браћа Константин и Методије, које је Словенима послао византијски цар Михаило Трећи, на позив великоморавског кнеза Растислава и његовог синовца Светоплука, у деветом веку.

У Житију Константина Ћирила, којег је по свој прилици саставио Климент Охридски, представљен је неспориви Ћирилов значај стварања словенских писмена и језика, који је онда стајао напоредо с тада светим језицима, грчким и латинским, у богослужењима и књижевности. Житије приказује Константина славећи његово стварање писма, књижевног језика и Књиге: запитан о пролазности живота, у својим молитвама обраћао се Богу отаца наших који је све створио речју и мудрошћу својом, саздавши човека да влада над створењима од Бога створеним, и притом тражио од Бога да му да премудрост да „спознам што је у теби угодно и да се спасим” [Žitja 1985: 33]. Овде већ стоје основи схватања филозофије код Константина, од идеје о створености света логосом и мудрошћу, преко идеје о спознаји Бога и тиме, о спознаји света, а на темељу властите премудрости премудрошћу Бога, до спасења, чиме је филозофија и схваћена као јединство теоријског и практичког смисла живота. То је Константин делом поновио и када је наздрављао кагану на кавкаским горама међу Хазарима, наиме пијем у име Бога јединога и његове речи, којом је Речју све створено, којом су се небеса утврдила, и у име животворнога Духа, у коме се одржава сва њихова снага itja 1985: 52]. У овом наздрављењу, филозофија је јединство појмова стварање, логос и космос, дакле јединство онтологије, логике и космологије.

То је затим одређеније изречено када је на питање логотета: Филозофе, хтео бих знати шта је филозофија, Константин, брз умом, сместа одговорио: Познавање Божје и људске мудрости, колико се човек може приближити Богу, а учи човека да делима буде слика и прилика ономе који га је створио [Žitja 1985: 35]. А логотет је, чувши како је Константин с мало речи открио филозофску мудрост, и растумачио у мало речи велику мисао, рекао царици, овај млади филозоф не воли овај свет, треба га дати у свештенике и обавезати га службом библиотекара (тада секретара патријарха). То није прихватио млади филозоф, него је постао учитељ филозофије, световне и духовне, спољашње и унутрашње, наследивши свог учитеља Фотија. Пре тога је у Цариграду изучио Хомера и геометрију, код Лава Математика и Фотија дијалектику и сва филозофска учења, затим реторику и аритметику, астрономију и музику, и тако је све научио.

У трећој својој мисији, после мисија код Арапа и Хазара, стигао је са својим братом Методијем међу Словене, на позив моравског кнеза Растислава упућен цару Михаилу. То је Константин прихватио, али ако Словени имају писмо за свој језик, јер ко може на води писати реч. Словени управо то немају, па се, у молитви, јави Бог Константину, и овај одмах састави писмена, и поче писати jеванђеоске речи У почетку бејаше Реч, и Реч бејаше код Бога, и Бог бејаше Реч itja 1985: 70] (Изворно, Искони бѣaшє Слово, Ἐν ἀρχῆ ἦν λόγος.) Тако је започето, дакле превођењем почетка јеванђеља по Јовану а по божјем надахнућу, стварање писмена, најпре глагољице, у словенском језику. А на крају живота, помолио се Богу речима како је Бог створио све анђеоске редове и нетелесне силе, распео небо и утврдио земљу, и све што постоји из ништавила привео у постојање, што, напослетку, и јесте онтолошки наговор једне православне школе хришћанства на појам стварања света, како га је могуће мислити старозаветном Књигом постања и Прословом Јеванђеља по Јовану унутар религијске филозофије природе.

Оваквим крајем почиње Житије Методијево, биографски и хагиографски нацрт о патријарху моравском, брату Константиновом, наиме, непознати писац обраћа се Богу, благом и свемогућем, који је све видљиво и невидљиво створио из непостојања у постојање, како би приказао живот Методијев, приказујући притом и Бога и његово стварање небеса дахом својих уста, стварање човека из праха земље, дарујући му говор, разум и слободну вољу itja 1985: 92]. Тако сада овде стоје и три битна појма филозофије, говор, разум и слободна воља, чиме је опет назначено филозофско јединство теоријског и практичког, мисаоног, језичког и делатног.

У Похвали Ћирилу Филозофу, од, вероватно, Климента Охридског, сачуваној у српској и руској редакцији, слави се учитељ Словенски, јер његова су уста светлија од светлости, његов је језик сладак, а говор бистар, с његових усана пробио се извор живота, његово је лице озарено светим духом, а очи су му златолике [Žitja 1985: 139–145]. И Похвални говор у спомен светим и преславним учитељима словенског народа, који су му саставили писмо и превели Стари и Нови завет на његов језик, блаженом Ћирилу и панонском патријарху Методију, одаје почаст овој солунској браћи за све што су учинили за словенске земље у покрајинама кнежева Растислава, Сватоплука и Коцеља [Žitja 1985: 147–160].

У одбрану словенског језика тада је већ устао Чрноризац Храбар и својом је расправом о писменима (Сказание о писменех, О писменѣхь чрьнориȥца Храбра) приказао стварање писма словенског језика, како су то урадили Ћирило и Методије. Чрноризац, по свој прилици један од ученика солунске браће, можда је то Симеон, чије име, чрьнориɜьць, вероватно потиче од речи за човека који носи црну ризу, црну одећу (а то су били монаси), каже најпре у својој расправи о писменима како пре Словени нису имали писма (прѣждє оубо Словѣне нє имѣхоу книгъ), него су бројали и гатали цртама и урезима, јер су били пагани (чрьтами и рѣзами чьтѣхоу и гатаахоу, погани соуштє) [Новаковић 2000: 204]. После покрштења, трудили су се Словени да словенске речи записују латинским и грчким писменима, али се тиме није могло добро писати, па се на словенски род смиловао човекољубац Бог, те им посла светога Константина Филозофа, названог Ћирило, мужа праведна и истинита, и он им онда састави 38 писмена, једна по начину грчких слова, друга пак по словенској речи. Даљи ток настајања словенских писмена Чрноризац Храбар прати према грчком алфабету (а овај пак алфабет прати према схолијама Дионизија Трачког, који је био грчки граматичар, али онако како их је у десетом веку саставио Кометос, професор на цариградском царском универзитету), као и према јеврејским писменима: на пример, Јевреји имају прво слово алеф, што значи учење, по угледу на њих Грци кажу алфа, што значи трáжи, па онда, по узору на ове, свети Ћирило створи прво слово азъ, тако је прво слово азъ било дато од Бога словенском народу како би широко отварао уста за учење слова ради спознаје [Новаковић 2000: 204]. Словенска писмена, како их треба писати и говорити, су а, б, в, г, и остало до к, л, м, н, ѧ (ен), и од ових двадесет четири су налик на грчка писмена а, б, в, г, д, є, з, и, θ, ɪ, ξ, о, п, р, с, т, у, ф, х, ψ, ω, а четрнаест писмена је по словенском језику б, ж, s, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, ю, ѫ, ѧ [Новаковић 2000: 204–205].

Грци, споља гледано, имају двадесет четири писмена, али када се њима додају једанаест двогласа и три броја онда и они имају тридесет осам писмена. А, опет, жали се Чрноризац Храбар, како се неки чуде, чему словенска слова, јер их није створио Бог, ни анђели, нити постоје од почетка, као што тако постоје јеврејска, римска и грчка, која су од искона прихваћена од Бога, а неки пак тврде како је сâм Бог створио писмена, како је он наредио да та три језика буду записана, међу којима нема словенског. Како да се таквим безумницима одговори, осим да је све створено од Бога, каже Чрноризац Храбар, а да на почетку Бог није створио ни један од та три језика него сирски, којим је и Адам говорио, све до потопа и после њега, док Бог није језике и народе измешао, па је Египћанима дао геометрију (зємлѥ мѣрєниѥ), Персијанцима, Халдејцима и Асирцима астрономију (звѣздочьтєнѥ), врачање (чарованија) и лечење (врачєваниѥ), Јеврејима свете књиге у којима је записано како је Бог створио небо и земљу, и све на њој, и човека, а Грцима дао је граматику и филозофију (граматикию и философию). Пре тога, Грци су писали феничким писменима, много година доцније Паламед је пошао од алфа и бете и дошао до шеснаест слова, Кадмо из Милета додао је још три, Симонид је дометнуо још два а Епихарм три, а много година после Дионизије Граматик нашао је шест двогласника, затим других пет, и после тога додате су још три бројке, и тако се једва скупило 38 слова [Новаковић 2000: 164–165]. Затим је преведено Писмо с јеврејског на грчки језик, а за Словене свети Константин Ћирило створио је и писмо и превео књиге, па су зато словенска писмена светија и часнија, јер их је саставио свети човек, а грчка – пагани Грци. То стварање пада у доба Михаила, грчког цара, и Бориса, бугарског кнеза, и Растица (Растислава), моравског кнеза, и Коцеља, блатанског кнеза, у години од стварања света 6363, по александријском рачунању у 863. години.

Знатно иза настанка Сказаниа о писменех Чрнорисца Храбра, негде с почетка 15. века, у доба владавине српског деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф Костенечки сачинио је своје Сказание о писменех, по налогу самога деспота, а затим и Житије деспота Стефана Лазаревића, и тако настојао да врати правописни, ортографско-граматички систем српског језика према правом учењу солунске браће Ћирила и Методија, како се не би квариле свете књиге у словима и нагласцима. Реч је заправо о сређивању и нормирању правила српског језика, говора и писања према ономе што је урадио у словенском језику Чрноризац Храбар, па тако и по Константину Костенечком у српској писмености постоје тридесет осам слова, од којих су двадесет четири грчка слова по алфабету, пет сложених сачињено је од грчих и словенских (ɪа, ѥ, ю, ѿ, ы) а девет су чисто словенска слова (s, б, ж, ѣ, ш, щ, ц, ч, ь) [Константин Филозоф 1989: 55]. Константин Костенечки високо је држао до књижевног рада солунске браће, и притом је приметио како словенски првоучитељи који су хтели да сачине свете књиге на словенском језику то нису могли бугарским језиком, јер како се тананост хеленска, јеврејска или сиријска могла изразити тако дебелим језиком, или српским високим и уским гласом; стога су они, просудивши о томе, изабрали најтананији и најлепши руски језик, којему је онда у припомоћ дошао бугарски, српски, босански, словенски, чешки, хрватски, како би се уобличиле свете књиге [Константин Филозоф 1989: 53].

 

II

 

Почетак српске филозофије теоријски је, дакле, постављен превођењем на словенски језик библијских изворника, посебно оне прве реченице Јованових благовести, Ἐν ἀρχῆ ἦν λόγος, којом се каже како Искони бѣaшє Слово. У најстаријем ћириличном јеванђељу по записаној години настајања, од ђакона Григорија (1056–1057), у Остромировом јеванђељу, у преводу Јованових благовести на панонско-словенски језик стоји Искони бѣ слово, и слово бѣ отъ Бога, и Богъ бѣ слово [Новаковић 2000: 74].(1) У Искони бѣaшє Слово очито је да стоје три темељна појма филозофије, искон, бити и слово. Знањем о искони, о ἀρχή, филозофија је изворно филозофија природе, онда метафизика и онтологија, дакле, знање о пореклу и природи природе, знање почетка света и космоса као поретка бића. Знање о бити, бѣaшє, јесте знање о логичком и онтолошком јесте, па је логика већ изворно онтологија логоса, а логос је слово, логика је дакле умословље, мислословље, слово о мислима и мисао о слову. Од слова су и словомудрије, мудрословље, наравословље, светословље, битословље, јер слово је оно што се има знати знањем мудрости, природе, света, бића и мишљења.

У Прослову, које се приписује Константину Филозофу, новозаветни Јованов логос је слово, логос је Христос, реч о Божјој речи, отуда Почујте Слово јер од Бога дође. Слично овоме Свети Августин [Исповести VII 13] и хришћански апологети, који су и засновали хришћански интерес за хеленско наслеђе филозофског знања о природи и мишљењу. У старословенски и онда старосрпски језик пренет је овај интерес превођењем хеленских списа с тог подручја, и ту се препознаје идеја светости слова и писмèна, будући да је реч о Божјем Слову којим Словени славе Бога, јер Словени и јесу они који владају Словом. А Слово које је слављење Бога јесте письмо (у значењу епистола), писмо које је слово, али и кнъига, књига која је писмо, тако се онда ова сакрализација слова, писма и књиге догодила као језички процес изворне српске духовне властитости језика, све до Вуковог германизовања српског народног језика превођењем Ἐν ἀρχῆ ἦν λόγος с У почетку бјеше ријеч, чиме је напуштен изворни српскословенски изговор Искони бѣaшє Слово.

Поближе, у Константиновом песничком Прослову каже се (овде пренесено другачијом ортографијом), „Слышите нынě отъ вьсего ума, Слышите словěнькъ народе вěс, Слышите Слово отъ Бога бо приде, Слово же кръмę чловěчьскыјę, Слово же крěпę срьдьца и уму, Слово же готовајę Бога познати”, а то значи како сав словенски народ мора да од свег ума почује Слово јер од Бога дође, Слово је крма човечанска, Слово је окрепа срца и ума, оно приправља спознају Бога [Кирило-Методиевски студии 1987: 19]. Овде стоје у мисаоној напетости бар три битно филозофска појма, наиме ум, слово и спознаја, којима је Бог извор и утока, циљ, разлог и сврха свег словенског народа и свега људског. И, осим тога, овде је српски средњовековни књижевни језик већ изречен сједињењем грчке језичке парадигме са заједничким свесловенским говором, изворно започетим народним језиком солунских Словена. То је већ потцртано и у Поговору словенском преводу Светога писма, које се приписује понајвише Методију, премда и Јовану Егзарху, Константину Ћирилу или Константину Преславском, где се каже: не приговарајте мени, неуком и припростом, ако је понегде употребљена неразборита реч, бојећи се ишта придодати Јеванђељу, јер нису нам потребне речи и изрази него њихов јеванђеоски смисао; зато, где се сложише грчки и словенски, изразисмо се истом речју, а онде где израз беше далек, или би помутио смисао, усудисмо се употребити другу реч itja 1985: 132]. Не може се дакле увек подједнако смислено преводити с грчког на други језик, често буде да је у једном језику једна реч лепа или главна или мушка, а да у другом није, зато не ваља се увек обазирати на грчку реч него треба чувати смисао јер преводимо јасну поруку Јеванђеља, а не тачност речи.

Дакле, том лексиком народног говора старих Словена, па и Срба, није се тек тако једноставно могао непосредно изразити мисаони концепт филозофских појмова грчког језика, зато су Ћирило и Методије својим преводима морали да преизразе грчко-византијска имена и то не само с подручја теологије и филозофије, него и права, литургије, морала. Прехришћански словенски називи из тематског круга незнабожачких веровања показали су се неприкладним за изражавање хришћанских погледа, па Ћирило и Методије нису могли ићи у превођењу тражењем смисла еквивалентности, него су стварали словенске богословске и филозофске речи, како би оне биле једнако вредне с грчким изворником [Vereščagin 1990: 602]. Ово стварање, како то с правом види Верешчагин, започиње најпре позајмљивањем грчких речи у словенски језик (на пример, ἄγγελος, ангелъ, анђео, или ἄλλογος, у свакидашњем значењу посланик, весник, потом антихрист, анатема, апостол, икона, ипостас...), затим се наставља терминологизацијом, или отуђењем речи од првобитног значења придавањем словенском лексему позајмљеног садржаја (вина – αἰτία, любовь – ἀγαάπη, тварь – κτίσις...), па тако словенска свакидашња реч стиче нову семантику, не раскидајући притом сасвим с првобитним значењем. Постоји надаље и неразликовност, а то је такво превођење када низу грчких назива одговара један словенски, који у себи сабира смислове посебних богословских и филозофских појмова, какви су, на пример, εἰκών, μορφή, σκῆμα, τόπος, ὑπόδειγμα, где су грчки називи довољно разликовани, где је надаље видљива сличност супротстављена отиску у свести а образац за опонашање одељен од значаја или природе неке појаве, док претходећи аналог није сливен са структурним устројством икакве ствари, као у примеру словенске речи образъ [Vereščagin 1990: 604]. Напоредо с овим поступцима превођења, калкирањем се преноси из језика изворника у други језик унутрашњи облик устројства и мотивације назива, како у простим тако и у сложенијим и метафоричним речима (союз, творєниє, смыслъ...). А према гносеолошком механизму који лежи у основи назива, може се говорити и о осмишљавању као начину превођења код солунске браће Ћирила и Методија, што је пак очито код неких речи с филозофским садржајима, всєлєная – οἰκουμένη и смотрєниє – οἰκονομία, домъ – οἶκος, цѣломоудриє – σωφροσύνη. Поступак осмишљавања заправо и јесте уметност стварања речи у подручју словенског језика филозофије, како је то постављено код Ћирила и Методија.

Напослетку, и експликацијом, или разјашњењем, настали су теолошки и филозофски појмови у преводном процесу унутар словенског језика. То је Верешчагин видео у одговору Константина Филозофа, дакле Ћирила, на питање шта је филозофија, које му је поставио логотет Теоктист, наиме, филозофија је знање ствари божанских и људских, колико се човек може приближити Богу, да учи човека делима својим бити по слици и прилици створитеља својега (божиимь и чловѣчьскымъ вещемь разоумъ, елико можетъ чловѣкъ приближити се бозѣ, якоже дѣтелию оучить чловѣка, по образоу и по подобию быти сотворшемоу) [Флори 1981: 73].(2) Како то изворно код Григорија Назианзина, Ћириловог учитеља и путовође, стоји као ἐπιστήμη θείων τε καὶ ἀνθρωπίνων πραγμάτων, то се онда овим не одређује φιλοσοφία, него σοφία, дакле словенски прѣмоудрость, а ова пак реч није за Ћирила свеукупност људских прагматичких знања, него Божји дар ономе ко чува веру и чини добра дела [Vereščagin 1990: 609]. Тако дакле Константин Филозоф није превасходно филозоф него богослов, филозофија није најпре знање него пре свега премудрост, божанска мудрост, јер знање је тек пут ка приближењу Богу. Стога уз Ћирила стоји заправо „любящий прѣмоудрость”, φιλέω и σοφία стоје наспрам онога што је φρόνησις, људска мудрост, којом се филозофија грчки и схвата као систем знања.

 

1 2 3

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо