Атанасије Јевтић, јеромонах

 

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

(Патрологија II, Источни оци и писци IV и V века

од Никеје до Халкидона, 325-451, Београд 1984)

 

Живот

Живот Јована Златоуста је живот једног Христовог пророка и апостола, живот подвижника и мученика, јер је Златоуст био, по речима о. Јустина Поповића, „живо ходеће Јеванђеље“. Ретко је који међу Оцима Цркве живео и доживео тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника као што је то био Јован Златоуст.

Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији, и побожне мајке Антусе. Кратко време по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Златоуст је стекао ванредно добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија, који се био поново настанио у свом родном граду Антиохији. Златоуст је толико добро напредовао у реторици да није без основе прича да је Ливаније рекао да би га једино Јован могао наследити — „само да нам га нису хришћани преотели“. По сведочењу Паладија, епископа Еленополтског, биографа Златоустовог (биографију му написао у виду дијалога још 408. године), Ливаније се са дивљењем изражавао и о честитости мајке Златоустове, која је свакако оставила печат своје душе и врлине и на младог Јована. Паладије, међутим, додаје да је Златоуст, негде у својој осамнаестој години, напустио „јелинску реторику и вербалистику“ и предао се изучавању божанске науке, то јест изучавању Светога Писма и хришћанског богословља (Паладије, Живот, гл. 5).

И заиста, Златоуст је врло рано ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор, каснији епископ Тарсијски. Код њега је Златоуст изучавао Свето Писмо, живећи истовремено по Светоме Писму, као што је то и сам Диодор чинио. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, код монаха који су живели у близини Антиохије, али га је спречило преклињање мајчино. Иначе, он је већ и у кући живео строго монашки и подвижнички. Златоуст се у Антиохији врло млад приближио Св. Мелетију, епископу Антиохијском, и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке, негде око 371/2. године, Златоуст напушта свет и одлази у монаштво, где код једног пустињака проведе четири године, а затим још две године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Како вели Паладије, Златоуст се ту предао крајње строгим подвизима, па је, како је био слабе телесне конструкције, доста брзо изгубио здравље, те се после шест година подвига морао вратити у град. Још за време свог монаховања Златоуст је почео да пише своје прве списе, намењене углавном својим пријатељима монасима, а сачуване и до данас. Из овога доба монашког подвига у манастиру и пустињи Златоусту су остале лепе успомене и он је и касније, као велики проповедник у Антиохији, хвалио монашки живот свима хришћанима и говорио да би желео да сви оду у манастире, или тачније, додавао је, да и монаси сиђу са гора у град те да се цео град претвори у један велики манастир. Сам подвижник, он је наглашавао да хришћански живот треба да је подвижнички живот и да између монаха и обичних верника нема у погледу подвига никакве разлике, једина је разлика у девствености и у браку.

По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона од Св. Мелетија Антиохијског, 381. године, после чега је Св. Мелетије отишао на Други Васељенски Сабор у Цариград, где је и преминуо. Наследник Мелетијев Флавијан рукоположио је Златоуста за свештеника 386. године и поверио му дужност да проповеда по свим великим црквама у граду. По сведочењу Златоуста, Антиохија је у његово време имала око 200.000 становника (а са робовима свакако и далеко више), али није сва била покрштена. У Антиохији је уз то било и доста јеретика: аријанаца, аномејаца, аполинаријеваца и других. Постојао је и раскол међу самим хришћанима, познати Павлинов раскол, који ће у Антиохији ишчезнути тек крајем IV века. Црква је у Антиохији и иначе имала велику мисионарску и добротворну делатност, а сада је Златоуст све то још удвостручио.

Почео је да проповеда и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико пре њега није чинио и окупљао је у храмове велико монаштво народа. За ово време, од 386. до 397. године, одржао је највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светога Писма. Из овог антиохијског периода потичу његове егзегетске беседе на Јеванђеље Матејево и Јованово, на Посланице Коринћанима, Римљанима, Галатима и Ефесцима, а онда и на Књигу Постања и друге многобројне и разноврсне беседе. Овде је изговорио и беседе против Јудеја, против многобожаца, против јеретика аномејаца. Посебно из овог времена треба поменути његове беседе О статуама, двадесет једну, изговорене 387. године, после народног гневног разбијања царских споменика и статуа у граду. Антиохији је због тога запретила царска освета, па је епископ Флавијан кренуо у Цариград да посредује код цара Теодосија I, а Златоуст је у то време остао са народом и свакодневно га тешио и поучавао. У овим беседама као ретко где показала се сва пастирска љубав и мудрост Златоустова.

Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну делатност Цркве. У то време Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око ти хиљаде сиротиње, удовица и потребитих. Златоуст се одушевљавао тим послом и обећавао да ће у Антиохији оживети првохришћански начин живота црквене заједнице. Ту пастирску и социјалну делатност је наставио и у Цариграду, али су га тамо очекивале друге тешкоће. Период антиохијског живота и рада Златоустовог донео му је такву славу да ће он ускоро бити позван на архиепископску катедру у престоном Цариграду.

По смрти Св. Нектарија у Цариграду, 397. године, Александријски архиепископ Теофило спремао се да тамо постави свога кандидата Исидора, но саветник и секретар цара Аркадија Евтропије утиче на цара да се у престоницу доведе чувени антиохијски проповедник Јован, што цар и учини. Преко воље Златоустове, он буде доведен у Константинов град и 15. децембра 397. године буде хиротонисан за епископа, а на хиротонији је учествовао и Теофило Антиохијски. Затим је Златоуст свечано устоличен као патријарх Цариградски (26. фебруара 398. године) и одмах почео са својим пастирским апостолским радом.

Златоуст је био човек запаљен огњем благодатне ревности и љубави. У једној од својих проповеди он је рекао: „Довољан је само један човек, распаљен огњем божанске ревности, да читав један народ преобрази.“ То је био отприлике и његов лични „програм рада“ у престоници. Он је и овде настојао да обнови и препороди читав град, и клир и народ. Међутим, одмах је наишао на отпор и реакције.

Као јеванђелски благовесник и пророк није могао да мирно гледа раширени неморал и лицемерје, међу престоничким клиром, на двору, у народу. Почео је са својим проповедима, свакодневним поукама, саветима, критикама, осудама. По речима о. Георгија Флоровског, био је то „јеванђелски суд над савременошћу“ и „суровост проповедника љубави“. Златоуст је заиста говорио са влашћу, али је то била власт вере и убеђености, у крајњој линији власт љубави. Љубав јеванђелска, међутим, истовремено и суди, суди да би спасавала од зла; то је крсна љубав, не сентименталност. Златоуст се није могао уклопити у неискрену помпезност и притворну љубазност. Иако је био ретко танане душе, истински смирен и смиреноуман, човек и пастир ретко човекољубивог срца, он је брзо наишао на грубости, бруталне отпоре, на отворено непријатељство, и тиме је отпочео његов пастирски и апостолски крст страдања у престоници.

И у Цариграду је он наставио са мисионарским и добротворним радом у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. Лично и црквено заузимао се за прогоњене и онеправдоване, спречавао отмице, злостављања невиних, неправедна суђења. Око себе је имао сјајну групу ученика и ученица, који су му били десна рука у свим пословима. У његове ученике спадали су: Јован Касијан, Прокло (потоњи патријарх), ђакониса Олимпијада и бројни други.

У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповедање и ширење Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији, као што о томе сведоче Теодорит (ЦИ, 5, 28, 30 и 31), Свети Фотије (Библ. 96) и сам Златоуст (Писмо 14, 5). У самом Цариграду Златоуст је Готима, којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посећивао и проповедао Готима са очинском љубављу. Био је то човек апостолског духа и ширине и није случајно да је од свих апостола највише волео апостола Павла. Павлу је био сличан не само по малом узрасту (био је ниског раста као и Св. Атанасије), него и по љубави за Јеванђеље Христово, по састрадалности за спасење људи, за изграђивање Цркве као Тела Христовог и, на крају, по личном одстрадавању свега што је проповедао и учио.

Из овог цариградског периода потичу Златоустове омилије на Дела Апостолска, на многе Павлове Посланице (Флб. Колош. Солуњ. Јевр.) и низ других беседа на Свето Писмо и на остале теме.

Златоуст је у Цариграду преорганизовао и богослужбени црквени живот. Зато се са разлогом Света Литургија везује за његово име. Цариград је већ са Григоријем Богословом имао богат литургијски живот. У њега су унете палестинско-сиријске традиције, пронете највероватније кроз кападокијску праксу, коју је Григорије донео, са собом и у Цариград. Тако је онда Василијева Литургија прерасла постепено у Златоустову. Златоуст је у престоници завео и свеноћна бденија, литије и друге богослужбене обичаје. У сваком случају Цариградска патријаршија у византијско време, а и до данас, с правом сматра да свој црквено-богослужбени сјај и славу дугује највише Јовану Златоусту. (На горњем месту патријаршијске саборне цркве у Константинопољу и до данас стоји икона Светог Златоуста).

Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Особито је то дошло после пада Евтропијевог (око 399. године) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије. Од епископа вође кампање и борбе противу Златоуста били су: Северијан Гавалски, Акакије Веријски и Антиох Птолемаидски, а придружио им се и Теофило Александријски (који је затим увукао и Св. Епифанија, али се овај брзо повукао). Златоуст је изазвао реакције ових, и неких других епископа, још и тиме што је приликом обиласка извесних покрајина у Малој Азији дошао у Ефес и тамо на сабору рашчинио шест епископа (401. године), због канонских и моралних преступа. Било је то доба ширења утицаја Цариградског престола, његових све чешћих интервенција изван своје уже управе, што је започето 3. правилом Другог Васељенског Сабора и канонски признато и потврђено Халкидонским Сабором (17. и 28. правилом).

Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу којих су била тзв. „Дугачка браћа“, које је Теофило био прогнао као оригенисте иако је међу њима било и невиних људи. Они су дошли у престоницу да траже заштиту, и Златоуст их је примио и саслушао, али је пријем у црквено општење одложио док се њихова ствар не испита. Цар Аркадије позвао је тада Теофила у Цариград да објасни свој поступак, али је Теофило са доласком у престоницу, уместо оптуженога, постао тужитељ. Он је са собом довео око тридесет епископа, у Цариграду су му се придружили још седморица других, и он, подржан од царице Евдоксије, која је већ поодавно била љута на Златоуста због његових критика и пастирских интервенција, приреди Златоусту суђење на познатом сабору „под храстом“, у предграђу Халкидона, 403. године. Свети Фотије је сачувао акт тога сабора под храстом (Библиотека, 59), из којег се виде свих двадесет девет тачака оптужнице противу Златоуста, што је све било мање-више исхитрено и наклеветано, намерно изврнут или погрешно протумачен неки његов поступак или понашање.

Златоуст није признао законитост овог „саборчића“ и, окружен приличним бројем својих епископа и верних клирика (јер било их је и неверних, који су сведочили против свога првојерарха), није хтео да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор „под храстом“ осуди га и он буде прогнан у Витинију. Паладије Хеленупољски, у Животу Златоустовом, најцрњим бојама слика Теофила Александријског, што свакако не одговара истини (и сам Паладије је био под ударом Теофиловим, па је његова пристрасност извор његове необјективности). Чињеница је, међутим, да је Теофилу било криво што је Златоуст уопште дошао у Цариград и што његова катедра губи свој престиж пред Цариградском, па и ту треба тражити један од разлога његовог оваквог односа према Златоусту. Било како било, Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну беседу По повратку из прогонства.

Није потрајало дуго времена и поново су почеле нове невоље. И епископи и царица Евдоксија били су незадовољни. Епископи су говорили (позивајући се на 4. канон Антиохијског сабора) да осуђени епископ не може бити враћен без рехабилитације на једном сабору (Златоуст није признавао овај Антиохијски сабор, јер су га држали антиникејски настројени епископи). Царица пак Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста, јер су јој пренели да је Златоуст против ње изговорио беседу Опет бесни Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јованову, и то за време док је она постављала своју нову статуу у близини саборног храма у Цариграду. Иако историчари Сократ (ЦИ 6, 18) и Созомен (ЦИ 8, 20) говоре некако у том смислу као да је Златоуст стварно изговорио поменуту беседу уперивши је против царице, сматрамо да је више у праву историчар Болотов кад тврди да Златоустотом духовном лику и његовој пастирској деликатности тешко да одговара тако нешто - да такву беседу упери против царице Евдоксије. Пре ће бити да кривицу за Златоустово ново прогонство треба тражити у сујети саме царице, којој је требало само кап уља на ватру, јер није могла да у престоници и на свом двору трпи једног епископа подвижника и испосника, човека коме је Јеванђеље, богослужење, молитва и сиротиња били важнији од свих дворских пријема и престоничких свечаности. По неком неписаном али неумитном духовном закону у овом нашем грешном свету, људи јеванђелског живота и правде, какав је био Свети Златоуст, неизбежно су увек изложени прогонима и страдањима правде ради и истине. Правда на земљи увек иде на ногама страдања, говорио је отац Јустин. Златоустова судбина је била крстносна судбина верног Христовог следбеника, нарочито Христовог апостола и пастира. У лицу његовом показан је онај стварни и неизбежни сусрет Јеванђеља и света, Цркве и државе, Царства Божијег и царства овога света.

Златоусту је најпре било забрањено од цара да редовно врши своје црквене функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Златоуст је ту одлуку и слушао и није. Уочи Ускрса 404. године он је, са својим верним клирицима, кренуо у храм на богослужење и на крштавање оглашених. По Паладију (Живот, 33-34), био је у томе брутално спречен упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи, 9. јуна 404. године, Златоуст је коначно протеран у Кукуз, у Јерменију. Узалуд је апеловао и писао писма другим епископима на Исток и на Запад. Његов је проблем уствари био пре свега проблем епископа (није он узалуду негде рекао: „Никога се не бојим, осим епископа“). Писао је на Запад папи Инокентију I, епископу Миланском Венериусу, Аквилејском Хроматију и некима на Исток. Све је било узалуд.

Пред растанак са народом изговорио је дивну Беседу пре прогонства и онда је мирно и апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео пуне три године, док није, због честих посета његових верних Антиохијаца, био протеран још даље у Питиунт, дивље место на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу, после ноћног јављања Св. мученика Василиска, преминуо је у месту Коману, 14. септембра 407. године, изговоривши као последње речи свој познати славослов Богу: Слава Богу за све!

Златоуст се слави као Светитељ у читавом Хришћанству. У Православној Цркви се 14. септембра његов спомен само спомиње, јер је због празника Крстовдана празновање премештено на два месеца касније (13. новембар). Његове свете мошти пренео је у Цариград његов ученик патријарх Прокло и свечано их са народном литијом положио у цркву Светих Апостола, 27. јануара 438. године.

 

Дела Златоустова 

Свети Јован Златоуст је још од раније признат за великог Јерарха и Учитеља Васељенске Цркве Христове. Мећутим, у XI веку њему и Св. Василију Великом и Св. Григорију Богослову установљен је посебан заједнички празник - Тројице Јерараха и Васељенских Учитеља Цркве. То је између осталога било и зато што његова дела представљају бесценблаго за Цркву Христову, њено „пето Јеванђеље“, како је рекао отац Јустин Поповић.

Тешко је само и побројати сва Златоустова многобројна дела. Она обухватају око две хиљаде беседа, десетину богословских и моралних списа, 245 писама, и, коначно, ту је и његова Божанствена Литургија, која бар у свом централном делу, то јест молитве Анафоре, несумњиво припада њему. (Најновија студија епископа, сада архиепископа Париског, Георгија, WagnerПорекло Златоустове Литургије, на немачком, Минстер 1973, показује из самих дела Св. Златоуста велику сродност ове Литургије у њеном језгру са бројним текстовима и особито молитвама из Златоустових дела). Златоустова Литургија у целини дело је вековне црквене праксе (проф. П. Христу), са несумњиво апостолским језгром, али су централне молитве у канону Евхаристије Златоустова коначна редакција (а не само две од њих, како наводи Барберински кодекс, најстарији рукопис Златоустове Литургије, из 795. године, који се чува у Ватиканској библиотеци).

Златоуст је несумњиво најплоднији писац мећу Источним Оцима, а на Западу се са њим може поредити једино блажени Августин. Он је читан и преписиван више него иједан други црквени писац (рукописи са његовим делима досежу број од 2.000, од којих су око двадесет из IX века), а исто тако и превођен на скоро све старије и новије језике. Није узалуд врло рано добио називе Златострујни, Златоречиви и Златоусти, а добио их је колико због лепоте своје беседничке речи „толико и због чисте и као злато непатворене вредности његове јеванђелске речи, која нам открива и разјашњава тајну Бога Речи“. Није узалуд речено за њега (у познатом Лексикону Суиде, из X века): „Његови списи бројање превазилазе. Сво је Јудејско и Хришћанско Писмо протумачио, као нико други пре њега. Празнике Мученика увеличао је, спонтано импровизујући беседе. А језик му је текао већма него слапови Нила. Нико од века није имао такву благотечност речи, каквом је он изобиловао, и једино је он изнад свих других наследио златно и божанствено име.“

У новије доба Златоустова дела доживела су многобројна издања, и комплетно и појединачно. Прво комплетно издање приредио је Фронтон (у 12 књига, Париз 1609-33), затим Савил (у 8 томова, Етон 1612) и Монфокон (у 13 књига, Париз 1718-38), чије је издање, нешто допуњено, прештампао и Мињ (у PG, том. 47-64), од којега су онда прештампавали у Паризу, Атини (1872-4 и недавно 1976), Солуну (1978) и другде. Постоје бројна новија критичка издања појединих Златоустових дела (у SCh је до сада изашло 12 мањих књига, од чега осам садрже расправе, а четири беседе и писма), али су новија проучавања рукописа показала да има још око 240 неизданих Златоустових беседа.

Најкомплетнији списак свих Златоустових дела дао је М. Geerard Clavis patrum graecorum, Vol. II (Brepols-Turnhout 1974, 4305-5197), где су поменути и бројни словенски рукописи са Златоустовим делима, као и Миклошићево издање 20 омилија на словенском (Monumenta linguae Paleoslovenicae, Беч 1851) и нека руска издања. (Што се тиче словенског превода Златоустових омилија, од којих је још у X веку било преведено 136 у Златострују, видети још и F. Ј. Thomson, Chrysostomisa Paleoslavica, у Cyrillomethodianum (Солун), VI, 1982, 1-65).

Чињеница је да темељнији рад на Златоустовим текстовима, и за нас значајним словенским преводима, још увек тек предстоји. Па ипак, не може се рећи да нам је Златоуст непознат или да постоје битнији проблеми око његових дела. Чак и на српском постоји не мали број превода његових дела (напр. О свештенству, Теодору палом и нарочито беседа, у целини или у одломцима. (У последња два дела о. Јустина Поповића, Тумачење Еванђеља по Матеју и Тумачење Посланице Ефесцима, има доста опширних пасуса из Златоустовог тумачења).

Најпре да споменемо Златоустове расправе, то јест његове догматско-моралне и апологетске списе. Најранија његова дела потичу још из времена док је био монах у антиохијским горама. Таква су три списа Против непријатеља монашког живота, са којима је сличан и спис Упоређење цара и монаха (PG 47, 319-392). Ова дела написана су око 378. године или нешто мало касније и у њима се брани монашки позив од оних који га клеветају или спречавају омладину да одлази у монаштво. Последње дело има делимичне сличности са Платоновим (у Републици, књ. 9) и стојичким упорећењем измећу владара и философа. Спис у две књиге Теодору палом (PG 47, 277-316) упућен је пријатељу Теодору монаху (каснијем епископу Мопсуестијском, зачетнику јереси несторијанске), који је у искушењу напустио монашки живот и решио био да се ожени. (Дело је преведено и на српски, са руског, под насловом Покајање радовање, Крњево 1982). Златоуст је написао и две књиге монасима Димитрију и Стелехију: О умиљењу (PG 47, 393-422), свакоме од њих по једну, где говори о овом врлинском подвигу и дару у манашком животу. Следе затим три списа Стагирију монаху (PG 47, 423-493), којега је био захватио страх и очајање због невоља, па га Златоуст теши и подстиче на трпљење, попут светих људи у Библији, указујући му на сагледавање и прихватање жалости и невоља као педагошких путева љубави Божије.

Сличност са овим делима имају и два Златоустова списа написана много касније, за време његовог другог изгнанства (у зиму 406-7. године). То су списи: Ко себи не чини неправду нико му не може нашкодкти и О Божјем Промислу (пун наслов: Онима који се саблажњавају због учињених безакоња и прогоњења и страдања народа и свештеника и о Божјем Промислу и Његовој несхватљивости). Оба текста (у PG 52, 459-479-528 и критичко издање у SCh № 103 и 79) упућена су из далеког Кукуза у Јерменији верницима у Цариград, преко ђаконисе Олимпијаде (којој је са овим текстовима упућено и посебно Седамнаесто Писмо), да би их утешио због невоља, жалости и страдања која доживљавају у престоници због верности њему прогнаноме. Велики страдалник и прогнаник правде ради, уместо да сам тражи утеху, великодушно теши друге, подсећајући их на праву врлину и на свевидећи Промисао Божији. „Права је врлина човека“, вели он, „исправност у истинској вери и исправност у животу.“ И додаје: Човеку такве врлине нико не може наудити, јер он у живот уноси оно на што у одговор сигурно долази Божја благодат и помоћ, а то је слободна и храбра воља и поверење у Божански Промисао: „Када ти од себе уложиш све, онда сигурно долази и Божји удео, Божја помоћ која доводи дело до савршеног циља“. Златоуст очигледно говори о безусловној потреби синергијског, сарадничког односа слободне људске воље и промисаоне воље Божије, што је основна црта богооткривене хришћанске истине о правом лику Бога и човека. Златоуст саветује и препоручује пуно поверење у спасоносну провиденцијалну „љубав Божију, која неупоредиво превазилази сваку другу љубав“, а која се пројавила и пројављује у целокупној творевини, у давању природног и моралног и библијског закона и нарочито у доласку и оваплоћењу Христовом ради нас. Радост есхатолошког ишчекивања и нада на Бога карактеристика је била свих Светих људи, зато се на њих треба угледати и не саблажњавати се о хришћански крст, који је „знак и пример највећег Промисла и Доброте и Љубави Божије“. Од страдања Црква никад не губи, него само добија, као што показују апостоли, мученици и страдајући трезвено хришћани.

Ова лабудова песма Светог Златоуста, писана непосредно пред смрт, само је завршни печат на читаво његово животно дело и на страдалнички крстоносни пут његов кроз овај свет и живот, који он ионако често назива хаџилуком, путовањем ка Земљи Обећаној, ка Горњем Јерусалиму.

 

1 2 3

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо